SOCIJALISTI PUKLI U VELIKIM GRADOVIMA

Lokalni izbori u Srbiji

AIM, Beograd, 20.11. 1996.

Kako god da se na kraju zavrsi brojanje glasova posle drugog kruga lokalnih izbora u Srbiji (odrzanih u nedelju 17. novembra), za istoriju ce ostati cinjenica kako je upravo na ovim izborima carapa neprikosnovene vlasti socijalista po prvi put pocela ozbiljno da se para. I to po savu. Jer, izuzmu li se Krusevac, Sabac, Valjevo, Pristina i Smederevo, sve ostalo sto u Srbiji lici na grad ubuduce ce biti pod vlascu opozicije, odnosno koalicije "Zajedno". U Beogradu i Kragujevcu, socijalisti su vec (iako teska srca) priznali da prelaze u opoziciju, u Novom Sadu gde su od 70 mesta u gradskoj skupstini dobili samo 6, jos se ustezu da priznaju poraz, dok u Nisu, gde su takodje glatko izgubili, sasvim otvoreno pokusavaju da nametnu logiku da nije vazno "kako se glasa, vec kako se broji". Pokusaja da se spasava sto se spasiti moze ima i u Pancevu, Jagodini, Kraljevu, Pirotu, Uzicu i mnogim drugim gradovima gde se masovno ponistavaju rezultati izbora i zakazuje treci krug glasanja. Dok se ne pobedi.

Izbori se, inace, ponistavaju iskljucivo na glasackim mestima gde su pobedili predstavnici koalicije "Zajedno", a zalbe zbog navodne neregularnosti (samo u Beogradu ih je bilo oko 460), pisu iskljucivo clanovi SPS-a. To da se socijalisti zale na izborne rezultate dogadja se po prvi put od 1990. godine do danas i verovatno na najbolji nacin odslikava novu politicku realnost koju su Srbiji doneli ovi izbori. Pokusaji da se ponisti pobeda opozicije i porekne do sada toliko vazna "volja naroda", uslovili su da se u utorak uvece (kada je isticao zakonski rok za saopstavanje rezultata izbora), na trgovima mnogih gradova u Srbiji okupe desetine hiljada ljudi. Situacija je u svim ovim gradovima bila manje-vise slicna: ispred zgrade opstine hiljade gnevnih ljudi, unutra gradska izborna komisija koja ponistava izbore (ponekad izgleda samo zato jer je "primeceno" da su pojedini glasaci bili namrgodjeni za vreme glasanja), a svuda naokolo toboze nezainteresovani specijalci. Najvise tenzija bilo je u Nisu gde je u jednom trenutku protestvovalo vise od 20 hiljada ljudi i gde je dalji tok dogadjaja krajnje nepredvidiv. Bez obzira na volju gradjana, lokalne vlasti u Nisu kao da uporno pokusavaju da dokazu kako je u regularanoj izbornoj trci nemoguce osvojiti vlast u ovom gradu, odnosno da vredi probati jedino na ulici. Lider Demokratske stranke dr Zoran Djindjic smatra da je pokusaj da se opoziciji oduzme cak 19 osvojenih odbornickih mesta u Nisu i organizuju novi izbori, zapravo otvoreni "poziv na ustanak".

Dan posle izbora, slicne reci na beogradskim ulicima je izgovorio i lider Srskog pokreta obnove, Vuk Draskovic. On je, nezadovoljan radom beogradske izborne komisije, pozivao ljude na novi "9. mart" u slucaju prevare. U Beogradu se na kraju sve zavrsilo bez novog 9. marta - opoziciji je priznata apsolutna vecina u skupstina Grada, a glasanje ce biti ponovljeno "na samo" 10 mesta, sto ne moze da ugrozi pobedu koalicije "Zajedno", niti da zaustavi dr Zorana Djindjica da postane prvi opozicioni gradonacelnik Beograda.

Sta god da se dogodi u tom trecem, cetvrtom ili petom izbornom krugu, Srbija je, ipak, dobila novu politicku mapu na kojoj trenutno pise sledece: od 189 opstina socijalisti imaju vlast u 144, koalicija "Zajedno" u 44, i Seseljevi radikali u jednoj (opstina Zemun). Opozicija ce ubuduce vladati teritorijom na kojoj zivi oko 60 odsto stanovnistva Srbije, kontrolisace cetiri univerzitetska centra, najveci deo industrije, banaka i gotovo 100 odsto spoljne trgovine, uglavnom smestene na potezu od Slavije do Kalemegdana. Sve ovo nije, medjutim, bilo dovoljno rezimskim medijima da u prvim danima posle izbora primete kako se lokalna vlast u Srbiji seli negde drugde. Reklo bi se bezocno (ako je u srpskom novinarstvu ista vise bezocno), opisivan je novi trijumf levice i izrazavano divljenje "neverovatnom i ubedljivom trijumfu" koalicije levih snaga u nekom Alibunaru ili Zagubici, dok je za Beograd receno da tamo nisu postignuti "ocekivani rezultati".

U vecini drzavanih medija ostalo je neprimeceno da je desetak hiljada, ljudi ubrzo po zatvaranju biralista u nedelju uvece, izaslo na beogradske ulice da proslavi veliku izbornu pobedu opozicije i da je te noci, u sveopstoj euforiji, pao i predlog da novi dan oslobodjenja grada bude 17. novembar, umesto dosadasnjeg 20. oktobra. Zbog ovog cutanja u medijima, i nekoliko dana posle izbora mnogi iz unutrasnjosti Srbije zvali su svoje rodjake i prijatelje iz Beograda da pitaju ko je pobedio na izborima u glavnom gradu. Na drzavnoj televiziji sve je ostalo po starom: izvoz i proizvodnja nastavili su da rastu kao malo gde u svetu. Jedino su socijalisti naglo prestali da otvaraju vec tri puta otvorene bolnice, ambulante i aerodrome sagradjene jos za vreme Drugog svetskog rata, kao na primer onaj u Eckoj kod Zrenjanina. Te veceri dok su Draskovic, Djindjic i Vesna Pesic predsednik GSS, slavili u svojim izbornim stabovima i na beogradskim ulicima, socijalisti su zamolili novinare da napuste prostorije SPS-a jer nemaju sta da im saopste.

Od te veceri zanemeo je i izgleda i pejdzer i mobilini telefon Nebojse Covica, dosadasnjeg gradonacelnika Beograda cije se okruzenje vec raspituje za nova radna mesta iako se lideri opozicije zaklinju da nece otpustati nijednog strucnog coveka samo zbog njegovih ideoloskih uverenja. Upuceni tvrde da je u noci posle izbora bilo veoma bucno na sastanku na kome je predsednik Srbije Slobodan Milosevic "ribao" one koji uoci izbora nisu ispunili partijski zadatak. Prvi na listi gresnika bio je izgleda republicki premijer Mirko Marjanovic kome je zamereno sto nije obezbedio novac za isplatu penzija pred drugi krug izbora. Odmah iza njega na listi gresnika bili su Nebojsa Covic i predsednik beogradskih socijalista Branislav Ivkovic koji su "izgubili bitku za Beograd", delimicno i zato sto su istovremeno "nisanili" mesto gradonacelnika. Treci kandidat leve koalicije za gradonacelnika, predsednik beogradske organizacije JUL-a Slobodan Cerovic nije uspeo da postane ni gradski odbornik. Jednom beogradskom dnevnom listu pozalio se da ne zna "zasto je nase biracko telo podbacilo".

Osim vlasti, pobedom opozicije u svim najvecim gradovima u Srbiji nista manje nije zatecena i sama opozicija. S pravom bi se cak moglo reci da je ovakav ishod izbora naterao u laz sve zakone logike i jos jednom pokazao kako se ponasanje birackog tela u Srbiji tesko moze objasniti pozivanjem na racionalne argumente. Poslednji put analiticari su se cudili 1993. godine, kada su ljudi pravo iz redova za hleb i mleko, i uglavnom praznih stomaka, odlazili da glasaju za one koji su im obecali svedski standard i svesrpsku drzavu. Ovoga puta logici izmice cinjenica da je isto glasacko telo za samo 14 dana tako drasticno promenilo misljenje i globalno (na saveznom nivou) podrzalo vlast, a lokalno opoziciju. Na prvi pogled, ne izgleda mnogo logicno i to da leva koalicija dobije samo sest mandata u Novom Sadu, a da istovremeno na izborima za skupstinu Vojvodine pobedi sa gotovo dvotrecinskom vecinom. Sto se vojvodjanskog parlamenta tice, sve postaje mnogo jasnije ako se zna da su na ovim izborima u drugi krug ulazila po tri kandidata. Po pravilu, jedan iz koalicije SPS-JUL, jedan radikal i po jedan iz koalicije "Zajedno" ili "Vojvodina".

Opozicija je svoje glasove delila na dve strane i tako rasciscavala levom bloku prolaz do sigurne pobede. Umesto pravih analiza onoga sto se zbilo izmedju dva izborna kruga, po Beogradu je kao objasnjenje novonastale situacije prvo pomenut jedan pomalo pakostan vic koji ne ide previse u prilog opoziciji. Prema tom vicu, mnogi biraci (pogotovo oni stariji) mislili su da ono "zajedno" na izbornim listicima znaci zapravo da Sloba i Mira idu zajedno. Zato su odlucili da glasaju za "Zajedno" imajuci na umu nesto drugo. Sa viceva se, naravno, brzo preslo na prve analize pa su kao razlog za izborni preokret pominjana pre svega razlicita izborna pravila koja su vazila za savezne i lokalne izbore. Pominjani su i primeri iz drugih zemalja gde je praksa tzv. "unakrsnog glasanja" prilicno rasprostranjena. U Italiji, na primer, demohriscani su decenijama dobijali poverenje nacije da vode drzavu, dok se komunistima po pravilu vise verovalo na lokalnom nivou.

U Srbiji, se sada dogodilo nesto slicno: Milosevicu je poverena na cuvanje savezna drzava, a najveci gradovi predati su, voljom biraca, na upravu koaliciji "Zajedno". Neki su odmah pozurili da zakljuce kako se prosecan birac u Srbiji ne identifikuje previse sa saveznom drzavom u kojoj zivi i na tom nivou glasa vise po inerciji. Dobar deo objasnjenja za naglu promenu raspolozenja biracko tela izmedju dva izborna kruga, mogao bi se mozda potraziti i u ponasanju vlasti i opozicije. Socijalisti su, uljuljkani u vise nego ubedljivu pobedu na saveznim izborima, svojim trijumfalistickim ponasanjem prilicno uspavali i pasivizirali sopstveno biracko telo. Za razliku od njih, opozicija je krenula u kampanju od vrata do vrata i tako motivisala ljude da ipak, izadju na drugi krug i glasaju za promene. Pobedu u velikim industrijskim centrima i tipicnim radnickim sredinama Vesna Pesic objasnjava tezom da su radnici dobro razumeli program koalicije "Zajedno". Radnici Rakovice zato nisu glasali za direktorske partije SPS i JUL, vec za sebe. Zoran Djindjic je promenu birackog raspolozenja objanio sledecim recima: "Na saveznom nivou pobedila je televizijska Srbija, a na lokalnom narod Srbije. U buducnosti cemo videti koja je Srbija jaca". Ovoga puta se takodje pokazalo da clanstvo nije bas prevse spremno da u svemu sledi svoje stranacke vodje. Lideri su izmedju dva kruga izbora uglavnom pozivali sopstveno clanstvo da glasa samo za svoje stranacke predstavnike i ne ulazi ni u kakve "tehnicke koalicije" sa ostalima iz opozicije. Na kraju se pokazalo da ih clanstvo nije do kraja poslusalo. Uspeh koalicije "Zajedno" u svim vecim gradovima bio bi verovatno nemoguc bez podrske radikala koje je Seselj, inace, pozivao da glasaju samo za sebe. Istovremeno, ni radikali nikada ne bi osvojili 33 odbornicka mesta i vlast u Zemunu (ukupno 55 odbornika) da ih nisu podrzali iz njima mrske koalicije "Zajedno".

Ubedljivo najmanju ulogu na ovim izborima odigrao je izgleda novac. Na lokalnom nivou gotovo listom su propadali oni koji su najvise novca ulozili u kampanju. Tako je, na primer, jos u prvom krugu propao Slobodan Radulovic, direktor "C" marketa, najvece trgovinske firme u Srbiji. On je uoci izbora otvorio vise supermarketa po Beogradu nego sto je na kraju dobio glasova u svojoj izbornoj jedinici. Slicno njemu prosli su i mnogi drugi koji su imali privilegovanu poziciju sto se tice medijskog predstavljanja. Cak bi se moglo reci kako je biracko telo na neki nacin kaznjavalo sve one koji pripadaju "svetu poznatih". Siroj javnosti nepoznati predstavnici opozicije (u nekim slucajevima cak i studenti), glatko su pocistili poznate glumce, hirurge, ili direktore. Slicno bi se moglo reci i za pojedine opozicionare. Potpredsednica Srpske radikalne stranke, Maja Gojkovic izgubila je od nepoznatog zemljoradnika, poznatog jedino po tome sto je otac cetrnaestoro dece. Jos u prvoj noci posle izbora, opozicioni prvaci obecali su mnogo toga. Vojsilav Seselj je tvrdio da ce prva i jedina radikalska opstina Zemun, ubuduce biti "ogledna" u svakom pogledu. Djindjic je najavio socijalni i ekonomski preporod Srbije, dok je Draskovic najvise insistirao na tome da su "najbolji i najposteniji ljudi iz SPS dobrodosli" jer pobednici ne zele da budu "ideoloski jednoumnici".

Utisak je, medjutim, da ni sami pobednici ne mogu jos sasvim da shvate kolika je velicina njihove pobede i sta ce sve sa tom pobedom moci da se ucini. Na prvi pogled, ne mnogo s obzirom da su gradovi u Srbiji odavno prilicno razvlasceni i da su pare na vreme prenesene u ruke onih koji vladaju na visim nivoima vlasti. I to po principu pare nama, problemi vama. Dobitak je za sada ponajvise psiholoski. Ako dodje do primopredaje vlasti, obican covek ce najzad moci da se uveri kako se u Srbiji ponekad ponesto moze promeniti i na izborima. Uverice se, pre svega, da su i lokalni socijalisticki mocnici najobicniji smrtnici koji mogu da izgube izbore. I to ne samo one lokalne. Naredni izbori za republicki parlament koji ce se odrzati dogodine bice docekani u prilicno drugacijem ambijentu. Mnogi lokalni mediji po Srbiji ubrzo ce promeniti "vlasnika", ili biti "oslobodjeni" kako se to obicno kaze u opozicionom zargonu, sto znaci da ce u njima biti mesta i za prilicno drugacije tonove od ovog jednolicnog koji trenutno dominira. U svakom slucaju, tesko bi se ponovo moglo da dogodi da 30 hiljada radnika Nisa demonstrira po ulicima ovog grada, a da to ubuduce ne vidi nijedna od pet lokalnih televizija. Ili da lokalne novine proglase strajkace placenicima i neprijateljima svoga grada. Ubuduce bi se pre moglo "tipovati" na situaciju u kojoj bi takav strajk podrzale i lokalne vlasti. One bi cak zajedno sa strajkacima mogle da se upute u Beograd i traze pare od republicke i savezne vlade. A para ce svakako (bar u prvo vreme) biti manje nego ranije jer ce se odlazeca lokalna vlast svakako truditi da naslednicima postavi sto vise "barikada" na svakom koraku. Zato ce i pokusaj opozicije da pokaze kako se bitno razlikuje od sadasnjih vlasti, i kako je u stanju da efikasnije resava vazne probleme na lokalnom nivou, biti pracen sa mnogo za sada jos nepredvidivih nevolja.

Neprevidivosti i neprozirnosti citave situacije doprinosi i cinjenica da se dan-dva, posle odrzanih lokalnih izbora jos sasvim ne nazire sta ce sve socijalisti koje odlaze s vlasti iz velikih gradova "spaliti" za sobom ne bi li u startu kompromitovali svoje naslednike. U beogradskom slucaju najneizvesnija je sudbina Studija B ciji je glavni urednik vec izjavio kako je svestan da taj posao nece jos dugo obavljati. Oni koji su nesto bolje upuceni u zbivanja iza ovih dana zakljucanih kapija gradske skupstine, tvrde da stvari sa Studiom B stoje sasvim drugacije i da on nece "pasti u ruke" koaliciji "Zajedno". U slucaju da ne prodje pokusaj "vlasnicke transformacije" i navodne prodaje ove radio i TV stanice espesovskim firmama, ostaje jos i srpska vlada koja moze ukinuti frekvenciju. U opoziciji kazu da ce se "tuci" za Studio B.

Iako u ovom trenutku malo ko moze da pretpostavi sta se sve valja iza brda i kako ce (i da li ce) biti obavljena primopredaja vlasti, odnosno hoce li Milosevic pokusati da sve izgubljene gradove drzi u statusu talaca kao sto to Tudjman cini sa Zagrebom, vec sada se sigurnoscu moze reci kako je u Srbiji doslo vreme ozbiljnog bavljenja politikom. Istovremeno, doslo je izgleda i vreme da se u Srbiji uskoro zatvori onaj izborni kasino u kome je do sada uvek dobijao samo jedan igrac - Slobodan Milosevic.

(AIM) Nenad Lj. Stefanovic