KORENI KORIJENJA

Siromastvo i SRJ

,AIM, Beograd, 18. 11. 1996

Ili,zasto je prosle godine 650 hiljada stanovnika SRJ zivelo u bedi a armija od gotovo tri milina ljudi nije bila u stanju da zadovolji minimalne potrebe za hranom

Kada je pocetkom devedesetih tada aktuelni jugoslovenski politicar Branko Kostic zapretio da ce se ovdasnji drzavni interesi braniti i po cenu svodjenja nacionalnog jelovnika na "korijenje", izjava je u javnosti i pored sve svoje zlokobnosti dozivljena pre kao anegdota a ne-vizija.

B.Kostic je vec duze politicki penzioner, ali se ispostavlja da je njegovu pretnju trebalo ozbiljno shvatiti. Nedavno objavljena studija Aleksandre Posarac i Srdjana Bogosavljevica ("Program javnih kuhinja u Sr Jugoslaviji i identifikacija najugrozenijih socijalnih grupa kojima je neophodna humanitarna pomoc"), govori da je prosle godine 28,9 odsto stanovnika SRJ, ili gotovo tri miliona ljudi, imalo velike teskoce sa elementarnim prehranjivanjem. Razume se da ovaj dramaticno veliki deo jugoslovenske populacije nije jeo korenje, ali im mesecni prihodi nisu bili dovoljni za kupovinu minimalne potrosacke korpe hrane i pica, koja predstavlja kriterijum (liniju) siromastva. Cak 65o hiljada ljudi bilo je ekstremno siromasno: njihova primanja nisu dostizala ni polovinu vrednosti korpe od 65 proizvoda neophodnih za zadovoljavanje osnovnih potreba za hranom.

Iscezavanje srednje sloja

U periodu od 1990. do 1995. godine, broj siromasnih je udvostrucen (devedesete je l4,1 odsto ukupnog stanovnistva bilo siromasno) uz interesantan fenomen. Dok je uoci raspada bivse drzave, 1990. godine, ruralno stanovnistvo sa, ovih prostora - svi oni koji imaju prihode od poljoprivrede, bez bozira gde zive

• imalo nizi standard od urbanog, pet godina kasnije situacija je obrnuta: 70,5 odsto ukupnog jugoslovenskog siromastva je "smesteno" u gradove. Ovo nije posledica poboljsanja ekonomskog polozaja seljaka, vec proste cinjenice da su poljoprivrednici pad standarda mogli da ublaze proizvodnjom hrane za sopstvene potrebe.

Opsta karakteristika jugoslovenske bede je da pogadja sve socioekonomske kategorije stanovnistva. Brisu se ekonomske razlike izmedju donjih i srednjih drustvenih slojeva, izmedju ruralnog i urbanog stanovnistva i, kako primecuju autori studije, srednji sloj se fakticki gubi. Za samo cetiri godine, siromastvo u Jugoslaviji pogodilo je trecinu stanovnistva, dok je sledeca trecina na ivici nemastine. Ovoj grupaciji prosecan dohodak je na veoma maloj udaljenosti od linije siromastva. Za ilustraciju ovog specificnog egalitarizma, moze da posluzi i podatak da je u maju ove godine u 14 industrijskih grana koje zaposljavaju 60 odsto industrijskih radnika prosecna zarada bila 46 odsto manja od jugoslovenskog proseka (iznosila je 58 americkih dolara). Priblizno 7o odsto zaposlenih prima zarade manje od proseka, uz opste mesto da nadnice i penzije kasne i po nekoliko meseci.

Vecina domacinstava u Jugoslaviji, na cija je vrata zakucala beda, u normalnim ekonomskim uslovima ne bi bila siromasna, jedan je od nalaza studije. Ovdasnja prosecna porodica (citaj : siromasna ) i dalje stanuje u relativno pristojnim uslovima, ima frizider, masinu za pranje vesa, kolor televizor...zalihe odece i obuce. Pronalazenje novog, bolje placenog posla, automatski bi ove porodice vratilo relativno blizu "pretkriznog" statusa.

Jos se drzimo

Razume se da je najveci problem naci takav posao, jer je jugoslovenska ekonomija u dubokoj krizi. Realni drustveni proizvod u SRJ bio je prosle godine gotovo za polovinu manji nego

1. godine, nivo industrijske proizvodnje tek 37,3 odsto od pomeutog perioda poredjenja, a procena je da je vrednost izvoza i uvoza bila samo 30 odsto nivoa ostvarenog pre sest godina. Stopa nezaposlenosti, po definiciji Medjunarodne organizacije rada, dostigla je 25,7 odsto, mada masi od oko 800 hiljada onih koji oficijelno traze zaposlenje, valja pridodati jos isto toliko radnika koji su visak u odnosu na nivo ekonomske aktivnosti.

Pre nego sto je ekonomska kriza postala akutna, l991. godine, Jugoslavija je sa per capita dohotkom od 3.060 americkih dolara pripadala gornjoj grupi srednje razvijenih zemalja.

Cetiri godine ekonomskog sunovrata, spustile su dohodak po glavi stanovnika na jedva nesto iznad hiljadu dolara, a i pored toga, kvalitet zivota u Jugoslaviji na visem nivou nego u zemljama slicne ekonomske snage, merene dohotkom per capita.Stopa smrtnosti uopste, kao i stopa smrtnosti novorodjencadi i dece do pet godina starosti je povecana, 12 odsto dece relevantnog uzrasta ostaje neupisano u osnovnu skolu, a 30 odsto ne prosuzava skolovanje po zavrsetku osnovnog obrazovanja. Ali, i pored ozbiljnih znakova propadanja, nije kompletno unistena mreza institucija u drustvenim delatnostima, infrastrukturi...Ostale su navike, obrazovni nivo, zalihe odece i obuce jos nisu potrosene, rade i dalje stari televizori. Medjutim, upozoravaju autori studije, ako ne bude privrednog oporavka, tada ce se individualni i drustveni standard uskladiti sa niskim nivoom dohotka po glavi stanovnika.

Sumorne perspektive

Kljucno pitanje je: gde su koreni ekonomske krize, ciji je ogoljeni vrh dramaticno povecanje siromastva na gotovo dve trecine jugoslovenskog stanovnistva? Aleksandra Posarac i Srdjan Bogosavljevic, smatraju da je za deo sumorne ekonomske stvarnosti kriv raspad bivse SFRJ, rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i oodgovor medjunarodne zajednice( u vidu sankcija) za diskutabilan nacin odbrane nacionalnih interesa. Prevedeno,to bi se moglo okarakterisati kao utican spoljnih faktora.

Unitrasnji razlozi, koji su doprineli da ideja o korenju kao alternativnom vidu ishrane ne ostane samo politicki gaf-na srecu, jos nije postala prorocanstvo-svode se na neefikasan ekonmoski sistem i pogresnu ekonomsku politiku i strategiju razvoja. Neodgovarajuca vlasnicka struktura(90 odsto zaposlenih u SRJ rade u drzavnom ili drustvenom sektoru) , los menadzment, zatovrenost, zastarela tehnologija i znanje, ogroman visak zaposlenih, nedostatak obrtnog i investicionog kapitala... karakteristike su jugoslovenske privrede koja proizvodi- neto gubitak.

I pored reformske retorike, ukazuju autori studije, na delu je komandno upravljanje privredom uz snazne otpore trzisnim promenama. U situaciji koja se moze opisati kao odsustvo tranzicije, a u nekim segmentima i kao anti tranzicija, manevarski prostor za definisanje i vodjenje ekonomske politike jetolio suzen, pa su, po nekim misljenjima recesija i inflacija u jugoslovenskoj privredi neizbezne.

Nagomilani spoljni dug zemlje, reda velicine oko devet milijardi dolara, u vreme ekonomskog propadanja nije otplacivan, ali je pitanje dana kada ce se ovaj problem za jugoslovenske vlasti ponovo otvoriti. Regulisanje odnosa sa medjunarodnih finansijskim institucijama bice dodose i sansa da se "proredi" lista unutrasnjih kocnica za ekonomski oporavak, ali i pored toga, prognoze su lose: za povratak industrijske proizvodnje na nivo iz l989. godine, pod uslovom da prosecna godisnja stopa rasta bude pet odsto, bice potrebno cetvrt veka.

(AIM) Vlastimir Stevanovic