AUTONOMNI ZIRO RACUN

Vojvodina se okrece sebi

Pustos koju po Vojvodini siri bezdusni srbijanski centralizam pokrenuo je stare i nove autonomase i ideju stvarne vojvodjanske autonomije vratio na politicku pozornicu

AIM, Beograd, 11. 1996.

Posle osam godina od "antibirokratske revolucije", koja je prakticno ukinula autonomiju Vojvodine, i posle pet saveznih i republickih izbora, na kojima su i Vojvodjani glasali za "srpsku sabornost", "nedeljivost srpskog nacionalnog bica" i "jedino efikasni drzavni centralizam" - sada su dosli savezni izbori na kojima se pokazalo da je ideja autonomne Vojvodine ponovo u snaznom usponu.

Koalicija "Vojvodina", verovatno vise samim svojim imenom, nego skromnom izbornom kampanjom njenih osnivaca (Liga socijaldemokrata Vojvodine, Narodna seljacka stranka i Savez gradjana Subotice) uspela je da sa samo tri izborne liste dobije dva poslanicka mesta u Vecu gradjana Skupstine Jugoslavije, a skoro svi njeni kandidati za Skupstinu Vojvodine i gradske i opstinske skupstine prosli su u drugi krug izbora. To su, napokon, "plodovi gneva" koje je izazvalo bezdusno ponizavanje Vojvodine i Vojvodjana posle "jogurt revolucije", a najvise posledice surove ekonomske eksploatacije severne Pokrajine, politike nacionalnog zastrasivanja i permanentnog gasenja ili marginalizovanja svih njenih tradicionalnih institucija.

Da se Vojvodina ponovo okrece samoj sebi, osetilo se jos pre godinu dana, kada je Vojvodjanski klub lansirao Manifest za autonomiju Vojvodine i kada je taj dokument potpisalo 17 raznorodnih politickih grupa i nevladinih organizacija. Mnogo vise od ranijih pokusaja (Memorandum o Vojvodini, Deklaracija o Vojvodini, Platforma za savremenu autonomiju Vojvodine i neki drugi dokumenti) ovaj Manifest je naisao na veoma sirok odjek i povoljan prijem u gradjanstvu - sto je bila indikacija bitnog preloma u politickom raspolozenju ljudi u Backoj, Banatu i Sremu. Na taj signal pokusale su da reaguju i najvece opozicione stranke iz Beograda, pa je, na primer, Srpski pokret obnove objavio jednu proklamaciju o Vojvodini, ali u njoj prakticno nije odstupio od svoje, u osnovi centralisticke koncepcije ne samo Srbije, vec i Jugoslavije. Prelom raspolozenja u Vojvodini osetili su i ljudi na vlasti, kako SPS, a jos vise JUL, pa su pokusali da na izbore izadju sa sloganima "Za Vojvodinu koju volim", "Kazi da Novom Sadu" itd. No, bilo je kasno, jer ni centralna vlast ni beogradske opozicione stranke nisu imali konkretan odgovor na osnovnu parolu Koalicije "Vojvodina": "Tacku na pljacku Vojvodine".

Dizanje ruku i od pomoci opozicione ili "druge Srbije" u ostvarivanju demokratizacije Vojvodine i u povratku realne politicke i ekonomske autonomije Nenad Canak, lider Lige SDV, objasnio je recima: "Posto Srbija zivi od eksploatacije Vojvodine, u Srbiji je nemoguce naci saveznika koji bi se zalagao za autonomiju". Slican stav iznosi i Stanimir Lazic, predsednik Vojvodjanskog kluba kada kaze da "niko u Vojvodini kome je stalo do autonomnih prava pokrajine ne bi trebalo da gaji iluzije da ce se neka bi ka vlast, ukoliko to bude zavisilo od nje, makar bila i demokratska, dragovoljno odreci vojvodjanskog kolaca - jer, rec je o sukobu razlicitih, pre svega materijalnih, ali i drugih interesa".

To razocarenje ne samo u zvanicni nego i u opozicioni Beograd rezultiralo je veoma ostrom kritikom "anahronosti srbijanske opozicije", njene "nacionalisticke osnove" i njene "ratne potrosenosti", koju je jedan od osnivaca Koalicije "Vojvodina", dr Dragan Veselinov, izveo u vise navrata. Ipak, i ova grupacija je na startu predizborne aktivnosti pokazala zelju da udje u Koaliciju "Zajedno", pogotvo kada je izgledalo da ce je predvoditi dr Dragoslav Avramovic. Lideri "Zajedno", medjutim, pogresno su procenili snagu vojvodjanskog raspolozenja, pa su odbacili bilo kakav razgovor sa partnerima koji ih toliko ostro proglasavaju za politicke gubitnike. U poslednji cas, samo je lukavi Zoran Djindjic prozborio nesto o "autonomiji vojvodjanskih novcanika". Vojvodjani su mu vise verovali kada je srpskog premijera Mirka Marjanovica optuzivao za pljacku profita na proslogodisnjem zitu.

Pljackanje Vojvodine doista nije samo hiperbolicna politicka parola. Dokaza za tu tvrdnju ima sijaset. Mnogima je dovoljno da zapaze da u poslednjih pet-sest godina nijedna sednica upravnog odbora Naftne industrije Srbije nije odrzana u sedistu preduzeca, u Novom Sadu, vec se sve drze u Beogradu. Ova navodno najveca srpska firma, koja disponira sa prihodom od preko milion tona nafte i preko milijardu kubika prirodnog gasa sa vojvodjanskih nalazista, sa dve rafinerije, u Novom Sadu i Pancevu, cak centralni ziro racun drzi u Beogradskoj banci, a ne u nekoj od vojvodjanskih. Jedno vreme, kojeg li paradoksa, potrosaci iz Vojvodine cak su kubik gasa placali skuplje od potrosaca iz Srbije. Kao sto i dalje placaju skuplje ugalj iz Kostolca ili sopstveno drvo - kojim sada disponiraju centralizovane "Srbijasume". Uvoz nafte i gasa, koji je preko barter poslova davao veliki profit i veliku moc NAP-u iz Novog Sada, sada je jednostavno oduzet ovoj firmi i prebacen u "Jugopetrol" i "Progresgas trejding" u Beograd. PTT sistem bi zasluzivao posebnu pricu - u njemu je Vojvodina u katastrofalnom polozaju, pa cak i u poslednjem "razvojnom ciklusu" ovo podrucje, sa trecinom potrosaca u Srbiji dobija tek deseti deo novih prikljucaka i centrala.

Pljackanje poljoprivrede vec je godinama opste mesto javnih analiza, a pri tome se retko spominje da Vojvodina, sa 42 odsto jugoslovenskih oranica proizvodi 53 odsto psenice, 43 odsto kukuruza, 87 odsto secerne repe, 86 odsto suncokreta - a u izvozu te robe firme iz Vojvodine ucestvuju sa manje od 20 odsto (a izvoz jedino donosi neki profit).

Koliko je Vojvodina u poslednjih desetak godina degradirana, razvojno upropascena i zapustena ( duplo vise od, inace, takodje, unazadjene Srbije) vidi se i po tome sto je u njoj ucesce bruto investicija u drustvenom proizvodu tek 9,4 odsto (u Centralnoj Srbiji 17,9 odsto). U Vojvodini "neto investicija" (razlika izmedju bruto investicija i amortizacije) pocetkom devedesetih godina uopste nema, dok se u Srbiji one, makar koliko niske, ipak zapazaju (izmedju 1 i 3 odsto, sa izuzetkom 1993. godine).

I u celom domenu javne potrosnje Vojvodina lose prolazi, a njena skupstina raspolaze tek sa bednim budzetom od manje od 100 miliona dinara, mada se u Vojvodini prikupi oko 5 milijardi dinara godisnje poreza i doprinosa. To su itekako osetili i profesori, i lekari, i cinovnici u Vojvodini, pa drzavni aparat ovde ne moze da racuna na fiksni deo glasackog tela koji u drugim delovima drzave redovno glasa za one na vlasti.

Sve u svemu, kako je i poraz Vojvodine 1988. godine, bio "zarazan", sada se moze dogoditi da se sve nepravde ucinjene jednoj uglavnom civilizovanoj i razvijenoj regiji sloze u "zaraznu pobedu" autonomasa i pristalica vojvodjanske konstitucionalne samostalnosti. Tim pre sto lideri Koalicije "Vojvodina" stalno isticu da je pitanje autonomije "srpsko pitanje", pitanje "srpsko - srpskog dijaloga", pa im sada i vlast i desnica tesko mogu da prebace nekakvu razbijacku ili antinacionalnu tendenciju, kao sto su one sve donedavno efikasno razbijale sve autohtono vojvodjanske politicke stranke i grupe.

(AIM) Dimitrije Boarov