POBEDA BEZ SPOKOJSTVA

Sta su Srbiji doneli federalni izbori

AIM, Beograd, 13. 11 l996

SPS ima razloga za trijumfalizam,ali politicki antagonizmi koji se produbljuju u zemlji mogu da ucine da se ono sto sada izgleda sigurno sutra preokrene u neizvesno

Izbori za federalni parlament u SR Jugoslaviji imaju dve vrste pobednika, bar u Srbiji-nominalne i stvarne. Nominalni je pobednik Milosevicev levicarski blok koji je ostvojio dvostruko vise poslanickih mesta nego sve opozicione stranke zajedno(levi blok 64 mesta,koalicija " Zajedno" 22, a radikali l7). Stvarne su pobednice one stranke koje su,bez obzira na svoju koalicionu pripadnost, postigle i najveci a za mnoge i neocekivani uspeh na politickoj sceni Srbije.

To pre svega vazi za Seseljevu Radiklanu stranku koja je od deset odsto biraca na proslim izborima sada poskocila na svih 18 procenata i fakticki postala,po snazi,druga stranka u Srbiji. Njen uspeh potvrdjuje i jos jedno poredjenje: Pet stranaka koalicije "Zajedno", koje se deklarisu kao demokratski centar,i pretenduju da budu demokratska alternativa autoritarnoj vlasti, sakupile su ukupno neznatno vise glasova i mandata od ekstremnih Seseljevaca.Drugi dogadjaj je buldozerski prodor JUL-a koji se agresivno naturio ne samo politickoj sceni zemlje nego i vladajucem SPS-u pod cijim je okriljem i izrastao.

Postoje jos dva pobednika koji i za vlast i za opoziciju predstavljaju neprijatnu lekciju. Prvi je koalicija Vojvodina koja je, iako stvarana uoci samih izbora osvojila dva savezna mandata-uspeh koji nije posao za rukom ni strankama koje su mnogo starije. Drugi je SDA Sulejmana Ugljanina koja je u Sandzaku, pored jednog saveznog mandata, pokupila i 8o odsto glasova na lokalnim izborima.

Ko zapravo ide dalje?

Sta kome donosi novo pregrupisavanje biraca? Naravno, dosad neprikosnovena SPS dobila je satisfakciju, ali je sama sebe uplela u neke okolnosti koje potencijalno mogu da joj donesu velike neprilike i nespokojstva. Mada za sada izgleda, ili se vestacki stvara takav utisak, da je medju levicarima sve harmonicno, izmedju SPS_a i JUL-a vec se naslucuju potmuli potresi. Obe ove stranke, naime, svoju moc zasnivaju na kontroli ekonomije i rukovodecih mesta u privredi i drustvu. Sada taj slatki kolac ogronih materijalnih koristi drsko preotima JUL, izazivajuci, u toj jagmi, ostro supranistvo sa SPS-om,koji je sve teze sakriti. Da li ce to i kada eksplodirati u otvoreni sukob i medjusobni obracun tesko je u ovom trenutku reci.

Razume se, moguc je i drugaciji scenarij, o kome se, takodje dosta govori.Po njemu bi uskoro moglo da dodje do ujedinjenja SPS-a i JUL-a, pa da se pored bracne, ostvari i politickaa simbioza dva bliska saradnika, Slobodana Milosevica i njegove supruge Mirjane Markovic. Kombinacija, tvrde neki, nije nerealna. Milosevic bi tako stekao prednost,na taj nacin sto bi skinuo prljavu ratnicku kosulju SPS-a odevajuci se u modernije levicarsko ruho, za koje on predpostavlja da je blize i razumljivije Evropi. I Mirjani Markovic bi odgovaralo da i zvanicno deli vlast. On drzavu, ona ideologiju. Koliko bi i ova koalicija bila trajna niko se ne usudjuje da prognozira uz prostog razloga sto se ne zna dokle sezu njene ambicije i na sta ce sve biti spremna kadfa stekne premocan uticaj u vlasti.

Legalno, ali ne i legitimno

Ne manje glavobolje pobednik Milosevic i u predstojecoj cetvorogodisnjoj vladavini narodom, cak ako se i hipoteticki predpostavi da ce biti postedjen drugih iskusenja. Sa 42 odsto dobijenih glasova na izborima njegova pobeda jeste legalna, ali tesko da moze da bude i legitimna. Jer, oko 40 odsto d ukupnog birackog tela nije uopste izaslo na biralista, sto je, cak i u poredjenju sa ranijim visokim procentom apstiniranja, gotovo nezapamceno za srpske prilike. To je ne samo znak rastuceg nepoverenja prema svim strankama, nego i dokaz opasnog sirenja rezerve prema institucijama uopste.U autoritet zakona i nepristrasnost institucija ovde vise niko neveruje. Svaka grupacija za resavanj svojih otvorenih problema bira lakse i brze puteve. Strajkovi i profesor, radnika, i lekarara, i poljoprivrednika sve su cesci i dugotrajniji. Ponegde dobijaju i vid otvorenog bunta.

Ako se ova radikalizacija nastavi, postavlja se pitanje cija ce to vojska biti sutra? Najverovatnije ekstremista, jer Milosevic to nezadovojlstvo ne moze da smiri, buduci da ni sam nema neku suvislu koncepciju kako da preporodi privredu koja ce i dalje biti u katastrofalnoj situaciji. To je ga, bez sumnje, goiti na sve represivnije mere u zemjli. Mnogi zbog toga nasu blisku buducnost vide u sumornim bojama, kao dramatican rivalitet autoritarnog rezima i ekstremnih nacionalista i raznoraznih cvrstorukasa.

Milosevicu, sem toga, preti i dalje produbljavanjr sukoba sa nacionalnim manjinama. Uprkos tome sto se nedavno sa albanskom manjinom dogovorio oko otvaranja skola, njegov policijski rezim na Kosovu je ostao neokrnjen. Koliko ce Albanci jos ostati mirni, kada Milosevic njihovo strpljenje stalno stavlja na probu. Tome se sada pridruzuju i prilike u Vojvodini i Sandzaku gde, kako i izborne brojke pokazuju, nastupa novo politicko vrenje.

Imati opoziciju, nemati alternativu

Istini za volju ni Milosevicev glavni suparnik koalicija "Zajedno" nije se proslavila u razumevanju ovih autonomnih teznji nacionalnih manjina i pojedinih delova srpskog naroda. Ona jednostavno nije imala sluha za narastajuce tendencije, pa ih je ignorisala u predizbornoj kampanji. Kada je o tome i progovorila njene su izjave o autonomiji Vojvodine bile neodredjene i konfuzne. A sto se Kosova tice, njena se opredeljenja jedva razliku od stavova vlasti. U nedavnom razgovoru pred uglednim evropskim forumom u Briselu, opozicioni prvaci su govorili da je kosovsko pitanje "srpsko pitanje", odnosno stvar Srbije, sto pokazuje da njene ideje o autonomiji uopste nisu evoluirale. Nisu, dakle, pridobili Albance, a odbili su od sebe najveci broj Vojvodjana, pravo onih, koji su zbog svog tradicionalnog gradjanskog duha, mogli biti njeni glavni glasaci. U jednoj prilicno smeloj predpostavci koaliciji " Zajedno" moze se cak desiti da fatalno zaostane za vlastima, ukoliko ta vlast, pod pritiskom medjunarodne zajednice, ponesto i prihvati za autonomije. Tada bi se opozicija centra i odista izlozila opasnosti da se, umesto da bude nosilac demokratskog resenja pretvori u tragikomicni anahronizam.

Medjutim, regionalno i manjinsko pitanje je samo jedan segment neuspele izborne borbe opozicije. Njena kompletna taktika i strategija borbe za vlast bila je zastarela i neprimerena. Kao zajednica politicki raznorodnih stranaka, koalicija "Zajedno" je propustila da formulise bar tri od cetiri zajednicke tacke buducih reformi s kojima bi se uverljivo predstavila narodu. Zato nije ni doprila do uha i srca biraca.Cesto je, cak, i njen jezik bio opterecen tribunskim stilom, nasledjenim iz populistickog perioda. Mnogi joj zameraju i militantne slogane koji su, pozivajuci na osvetu, vise plasili, nego privlacili ljude.

Sve u svemu, utisak je da je opozicija ovakva kakva je sada isrpla svoje mogucnosti i da je bez daha da dosegne stepen tvorackog elementa u politici zemlje. Srbija, kako neki vole da kazu, ima opoziciju, ali nema alternativu. Ocigledno, joj predstoji mucan period i personalne i programske revitalizacije, ukoliko se "Zajedno" uopste i odrzi u ovakvom koalicionom sastavu.

(AIM) Dragos Ivanovic