RASKRSCE BEZ SEMAFORA

AIM, Skopje, 10.11.1996

Lokalni izbori u Makedoniji po ko zna koji put iznose na povrsinu cinjenicu da ovde opstaju bar dva dominantna "sveta" koji malo ili nimalo se ne dodiruju medju sobom a koji diktiraju i celokupnu atmosferu na politickoj sceni. Da su to "svetovi" koji opstaju na isti prostor ali vreme mere razlicitim "kalendarima" najbolje se vidi ovih dana kada se biracima obecava i to sto realno njima ne treba, kako recimo mostove tamo gde nema reke. Rec je o makedonskim i albanskim politickom partijama koje uveliko vode bitku da ubede svoje birace da je sada trenutak kada treba pokazati biracku i demokratsku zrelost. Ocene da se predizborna lokalna kampanja vodi kao da je rec o parlamentarnim izborima, da politicke partije koriste cak i "rezervnu municiju" kako bi naskodili rivalima, jesu realne i slikovite ali one jos ne objasnjavaju jedan drugi elemenat - da se u ovu visenacionalnu drzavu podelje na nacionalnoj osnovi postaju sve dublje i dublje i da jos nema ni tracak nade da neko od ovdasnjih politickih subjekata ima nameru da pripremi pogodno tlo za "negovanje" gradjnaskog koncepta koji je tako gromoglasno najavljivan u prvim godinama "visepartizma" i samostalnost a koji jeste i deo programa vecine ovdasnjih partija. Ukratko, kad covek slusa sto svojim biracima obecavaju partije iz makedonskog nacionalnog bloka i sta one iz albanskog, ima utisak da je rec o dva paralelnim drustvenim sistemima za koje ne vaze isti standardi.

Dok partije makedonskog nacionalnog bloka naglasavaju da lokalnim izborima makedonski narod zatvara krug u jacanju
svoje "jedinstvene drzave koju ima", albanske partije uglavnom svojim biracima obecavaju da je doslo vreme da dokazu kako su "svoji na svome" i da ova drzava ne moze opstati samo kao zelja makedonskog naroda. Uglavnom radi se o vec slusanim "refrenima" koji nisu nista izgubili u intenzitetu, cak naprotiv. Sada su samo nesto "nastimaniji" i drze do toga da intonacija bude podnosljiva i za usi medjunarodne javnosti koji nisu bas skloni "slusati" takvu "muziku" jer su se vec iznaslusali puno toga na ovim prostorima. I partije koje se ovde smatraju liberalnim u ovom kontekstu, kao recimo vladajuca Socijaldemokratski savez Makedonije ( koja cak u svojim redovima ima i clanova nemakedonaca), i u mesanim nacionalnim sredinama kao da nema hrabrosti da izadje izvan jednonacionalnog kocepta. Tako obicno vazi klasifikacija "makedonski narod" i ostali "gradjani" i najvece obecanje jeste da ce se zalagati za "suzivot". Ni reci o problemima koji nemaju makedonski nacionalni predznak, ni reci o obrazovnim problemima koji imaju nemakedonci, ukratko sve u stilu "znamo da ima i vas ali nek o vama brinu vasi". Cini se da bas ovu neizrecenu poruku dobro su svatile albanske partije pa zato "svojima" obecavaju sve sto oni potajno prizeljkuju: od drzavotvornosti do obrazovnog sistema na albsnkom jeziku na svim nivoima. I jos puno toga i jos bezbroj stvari iznad toga. Time se dva paralelna "sveta" samo udaljavaju, stvara se lazan utisak da svaki moze ici svojom stazom bez da brine o saputnicima iz druge nacionalne pripadnosti i da je svaki samom sebi dovoljan. Ni traga od potrebama koje bar na lokalnom nivou su zajednicke. Recimo kao izgradnja mostova, ali tamo gde teku reke, iznad kojih ce proci svih, izgradnja kulturnih objekata koji ce negovati kulturu svih nacionalnih kolektiviteta koji zive ovde. Ukratko, nema tu "srednju intonaciju" koja priznaje ovdasnju multinacionalnu i multikulturnu stvarnost koja isklucuje jednonacionalno razmislanje pa i jednonacionalnu uskogrudost. Kako bi moglo da se obicni zivotni problemi, kao recimo izgradnja ambulante, gledaju kroz prizmu poboljsanja kvaliteta zivota e ne kao "nacionalno dostignuce".

Na ovdasnjim lokalnim predizbornim mitinzima i zastave su pomesane: makedonske partije na vlast i one koje postuju vlast, isticu drzavnu aktualnu zastavu, a one ostale zastarelu drzavnu zastavu koju je ovdasnja vlast smenila pod pristiskom Grcke. Albanske partije sluze se kombinovanim sistemom: svoju-albansku nacionalnu zastavu, i tamo gde "moraju" i zastavu drzave u koju zive. I svaka od tih "zastava" oznacavu svoju "katedralu istina" koja isklucuje moznost da se govori drugim "recnikom" osim onog koji navodi da se postavi pitanje: gde je ovde ona nit koja spaja interese svih gradjana ove zemlje. Gde je onaj glas koji ce biti podnosljiv za svako uho bez razlike na nacionalnu pripadnost glave kojojoj pripada.

Koliko god bilo bolno, pitanje koje se neminovno danas postavlja u Makedoniji jeste: dali put kojim ide Makedonija mozda ne pretstavlja vec vidjeno "putovanje" koje neminovno vodi ka stvaranju paralenih "svetova" koji ce na istom prostoru i u istoj drzavi graditi svaki svoju "vavilonski toranj". Da bi kasno svatili da im je sudjenu da grade zajednicko "tvrdjavu" koja moze opstati samo kao zelja svih njenih gradjana a ne samo ovog ili onog nacionalnog kolektiviteta. Jer (ne)sreca Makedonije jeste u tome da je grade neimari koji govore razlicite jezike, da je ona Balkan u malome, da je raskrsce gde se susrecu interesi susjeda i drugih sila, ali da je njen prednost bas u tome sto je takva i kao takva ona je potrebna onima koji bi je rado "progutali". Medjutim samo ako ona ume da sacuva sebe od unutrasnje "erozije" koja je moze ostetiti vise nego bilo ciji san za veliku drzavu.

Lokalna predizborna kampanja dokazuje da ovde malo ko ima snaga da izadje iz jednonacionalnih tesnogradih iluzija i prizna realnost. Koliko god bila neprijatna, ta realnost jeste da ovu drzavu cine vise od trideset posto nemakedonci, da neki traze da vrate svoja prezimena, da je u ovu drzavu nacionalna pripadnost "kvalitet" koji puno znaci u zivotu, da je pojedinac pretvoren u obicnu brojku koja izcezava u tolpi. Sve dok je tako Makedonija ostaje daleko od proklamovanog, pa cak i od onog sto jeste jedinstveni njen realni put ka sigurne i stabilne buducnosti: ka izgradnji jednog civilnog drustva koje omogucava da se paralelno sa svescu za nacionalnu pripadnost kultivise i ona za drzavnu pripadnost. Inace ostace dojam da nju i dalje vode slucajnosti, da ne zna da trazi i da pronalazi sebe u istini da je granicna oblast, zemlja koja razgranicava dve civilizacije: istok i zapad? I jos u cinejnici da je , sto se tice nacionalnog sastava "Balkan" u malome, malo vise nego sto su skoro sve ostale balkanske drzave. Ako je Makedonija ( a jeste) balkanska "katena mundi", zemlja gde se ukrstavaju interesi svih njenih suseda, onda "signalizacija" na tu raskrsnicu je vrlo znacajan preduslov da bi se "saobracaj" odvijao bez stetnih posledica po "okolini". A da bi se to realizovalo, mora da svi politicki subjekti postuju tvrdnje nekih analiticara da su danas gradjani Makedoniji "lojalniji" svom nacionalnom etnitetu kome pripadaju nego drzavi u kojoj treba da ostvare svoja gradjanska prava. A da ta tvrdnja nije nerealna potvrdjuje sve ono sto se ovih dana dogadja na ovdasnjoj predizbornoj politisckoj sceni. Pise: Luljeta K. Nizami