OGLEDALO U CRNOM RAMU

Povecan broj samoubistava u Jugoslaviji

AIM, Beograd, 7.11 1996.

Kad se covek sam odluci da prekoraci tanku liniju izmedju "zivota i smrti" to je nedvosmislen znak da je iz njegovog uma izbrisana i poslednja iskrica nade o dolasku nekih boljih vremena. Sudeci po istrazivanjima, novinskim napisima i alarmantnim upozorenjima psihijatara i sociologa, poslednjih nekoliko godina rapidno se povecava broj Jugoslovena koji, uzimajuci "sudbinu u svoje ruke", po kratkom postupku prekracuju sopstvene muke.

Ponekad, kao sto se dogodilo ovih dana, nakon samoubistva Milana Vuksica, 39- godisnjeg izbeglice iz Gline, proradi i savest vlasti. Ali, prvo je trebalo da se ovaj sumarski inzenjer ubije pred celom porodicom u podstanarskoj sobi, pa tek onda da reaguje gradonacelnik Beograda licno i njegovoj porodici posthumno dodeli stan, zeni posao (u skladu sa njenom fakultetskom diplomom), a sinu - stipendiju za nastavak skolovanja.Milan Vuksic je bio invalid ovog rata, izbeglica, brz ikakvih sansi na zaposlenje, drustvenu pomoc, ili dobijanje dokumenata.

Sumorne statisticke brojke

Ovakve reakcije politicara na vlasti, cak i posle vecih porodicnih tragedija, ipak nisu uobicajene. A "crne hronike" prepune su izvestaja o samoubistvima, narocito izbeglica. Dovoljno je nabrojati nekoliko sumornih podataka: U Leskovcu se, za samo nedelju dana, u junu ove godine ubilo 18-toro ljudi koji su imali od 34 do 48 godina. U istom periodu, za tri dana dogodilo se sedam samoubistava medju Suboticanima, a od januara do marta '96. na ovaj cin se odlucilo desetoro Niksicana... Lista sa ovim brojkama svakim danom je sve duza. A neumoljive statisticke cifre Zavoda za zdravstvenu zastitu pokazuju da je od '89. do '92. broj samoubistava u Jugoslaviji porastao za 22,8 odsto. Analiticari smatraju da je to enormno povecanje, jer je za tri godine broj samoubistava porastao za cetvrtinu.

Sistematizovani podaci o samoubistvima tokom "inflatornih" i minulih godina jos uvek nisu obelodanjeni, a strucnjaci tvrde da oni mogu da budu toliko porazni da ce Jugoslaviju sigurno pomeriti blize vrhu, ka drzavama koje prednjace u neslavnim svetskim rekordima po broju samoubistava. Prema medjunarodnim kriterijumima Jugoslavija je do '89. spadala u zemlje sa "srednjom stopom" samoubistava (8 na 100.000 stanovnika). U toj grupi tada su se nalazile i Nemacka, Bugarska, Svedska i Rusija. Najnizu stopu imala je Grcka, dok je Madjarska bila prva u Evropi i druga u svetu, odmah posle Sri Lanke. Da li su krizna vremena u SRJ izmenila ovaj redosled u brojkama koje su posvecene ocajnickim cinovima, znace se tek posle podrobnijih analiza.

Prema istrazivanjima iz '93. Niksic i Subotica su jugoslovenski gradovi sa najvecim procentom samoubistava. Ti podaci su iscrtali i "portret" Jugoslovena koji se odlucuju sebi da oduzmu zivot. Ovo "ogledalo u crnom ramu" pokazuje da se na samoubilacki korak resava dva puta vise muskaraca nego zena. Jugoslovenski ocajnik bez nade u proseku ima 52 godine, zivi sam(a) i - nasuprot utiscima laika koji smatraju da su samoubistva 'bolest od koje najvise pate bogati i obrazovani'- najcesce nema ni osnovnoskolsku spremu. Vise od 70 odsto samoubica prethodno nisu pokazivali znake klasicnog dusevnog oboljenja.

Raspad drzave i do juce vazecih vrednosnih normi, rat u "susedstvu", sankcije, siromastvo, glad... sve su to posledice uzrokovane pogubnim politickim kombinatorikama koje su "atakovale" na ljudsku dusu poslednjih sest godina.

Ugledni profesor Univerziteta u Beogradu, dr Ivan Ivic, tvrdi da u Trecoj Jugoslaviji u siromastvu zivi 38 odsto Jugoslovena i da u ovoj zemlji ima oko milion siromasne dece, koja u skolu dolaze gladna i unesrecena! U takvoj drustvenoj svakodnevici stvara se prazan prostor u kome vlada stanje anomije, rastuce krize, nemira, nereda, nesrece i teskobe.

Profesor dr Milan Popovic, socijalni patolog, kaze za AIM da se svemu tome prikljucuje i osecanje beznadja ljudi. Po njegovom misljenju protiv apatije i depresije se mora boriti, a jedan od nacina je pripadanje grupi koja deli slicne vrednosti. "To ljudi najcesce nadju u porodici", veli profesor, uz opasku da se anomijska samoubistva "najcesce javljaju u doba velikih kriza.

"Bilansna" i samoubistva "necinjenjem"

Dr Popovic upozorava da se broj samoubistava u Jugoslaviji povecava, narocito medju starijim ljudima. To su tzv. "bilansna" samoubistva, koja su posledica gubitka bliskih osoba, imovine, cele socijalne mreze sto zivot cini prijatnijim, prijatelja, rodbine, socijalnog polozaja... Sve to dovodi do jednog velikog gubitka samopostovanja, sto je uvod u depresiju, pa i u samoubistva. "Kod starih sam primetio da ima dosta i onog sto se naziva 'pasivno' samoubistvo, koje je karakteristicno kod osoba koje se ne cuvaju od smrti. Na primer, to je slucaj, kad ljudi prelaze ulicu ne gledajuci ni levo ni desno, ili se ne lece. To su "samoubistva necinjenjem", objasnjava dr Popovic.

Strucnjaci upozoravaju da raste i broj samoubistava kod mladih. Po nekim uvrezenim shvatanjima stariji redje pokusavaju samoubistvo, a cesce im to uspeva, dok kod mladjih ta proporcija ide u obrnutom smeru. Zbivanja na domacoj drustvenoj sceni tokom poslednjih pet godina "oslobodila" su i agresivnost kod ljudi, narocito mladih. Ona je u ratnim vremenima bila cak i nesto sto je pozeljno, a kad je potpisan mir, bilo je tesko vratiti "agresivni duh u bocu".Popovic objasnjava da se kod mladih desava, da "agresivnost ide spolja, prema drugima, ali se ona cesto okrece i na licnost pa i u vidu samoubistva". Neki govore da cak i takve pojave, kao sto je povecan broj narkomana i alkoholicara, vode te ljude u pravcu hronicnog samoubistva. To su socio-patoloske pojave koje su izrazenije u ratu i ratnim situacijama.

Velika drustvena i moralna kriza slabi otpore coveka ali u ovom cinu ima i licnih razloga, koji uslovljavaju neki emotivni faktori. Nije samo izbeglicka populacija ugrozena. Samoubistvo, kao jedini moguci izlaz iz bezizlaza postaje "spasenje" i drugim osobama koje nigde ne vide probijanje zacaranog kruga u kome su se nasli. "Ljudi mogu da zive dugo bez svega, samo ne bez nade", komentarise dr Popovic, uz napomenu da "vecina ljudi tokom zivota pomisli na samoubistvo, ali od pomisli do samog cina je vrlo dalek put, koji se ne prelazi tek tako.

Utisak je da kad god se neko odluci na samoubilacki cin, ta tragedija izaziva oprecna osecanja. U javnosti je delimicno ukorenjeno shvatanje da samo teska bolest moze biti pravo opravdanje za nasilnu smrt od sopstvene ruke, sve ostalo ostaje u domenu neshvacenosti i nerazumevanja.

Ako se zna da od ukupnog broja samoubistava samo cetvrtinu cine dusevni bolesnici i da je to nesto sto je konstantno u svim drustvima i vremenima, onda je nedvosmisleno jasno da su razni oblici samoubistava (od impulsivnih kod mladih, 'bilansnih' kod starijih, pa do demonstrativnih, koji su pozivi za pomoc) - cesci u vreme kriza. Kolika je, onda, odgovornost nosioca drzavne vlasti za porast stope samoubistava u zemlji?

Po misljenju dr Milana Popovica, ta odgovornost je veoma velika, "jer drzava treba, pre svega, da zadovolji fizicke i psiholoske potrebe svojih gradjana, da smanji svaku situaciju koja lici na haos, da pruzi ljudima sigurnost i favorizuje one vrednosti i norme - do kojih je drustvo stiglo u svom razvoju".

"Mislim da se na samoubistva vrlo malo misli u ovom drustvu. To je nesto sto je na margini, sto je 'tabu tema' i mislim da se vrlo malo cini na organizovanoj akciji", ocenjuje dr Milan Popovic, socijalni patolog.

Inace nas sagovornik podseca da u svetu postoje brojni programi preventivnih akcija za sprecavanje samoubistava. Mnogi tzv. "vruci telefoni" u psihijatrijskim i humanitarnim ustanovama znace pomoc onima koji razmisljaju o samoubistvu. Na tom polju najcesce radi grupa neprofersionalnih ljudi, koji su posebno obuceni da pruze pomoc. I kod nas su postojali slicni pokusaji, ali je sve bilo "kratkog daha".

(AIM) Olga Nikolic