DOBROVOLJNI EGZIL

AIM, Skopje, 05.11.1996

Kad god se povecava politicka temperatura i postaju grlatije politicke partije, javnost u Makedoniji ponavlja isto pitanje: gde su intelektualci, gde je njihov glas koji propovedu drugu istinu od one koju zastupa svetovna vlast? To pitanje postaje aktulno posebno u trenucima kao sto su ovi-odrzavanje izbora, kada se politicki aktivisti ne libe i od takvih izjava koje se granice sa ludilom. Pitanja u stili dali je ovdasnja intelegencija usutkana ili je presla u neki dobrovoljni egzil, trebaju se razglabati pocevsi od cinjenice koliki je realan potencijal te "kriticne mase" koja misli svojom glavom i dali je njoj omoguceno da saopsti svoje istine.

Mogu na prsti da se izbroje oni sto u Makedoniji postuju samo svoju misaonu "radionicu", sto slede svoju "religiju" i poklanjaju se u hramu svojih istina. Iz prostog razloga sto se takvi hramovi ovde odma proglasavaju kao "ukleta utocista" gde stanuju ti koji "suruju" nesto protiv ovdasnjeg drustva. Postoje razradjeni koncepti da se misleci ljudi blokiraju i zasute. Pored onih klasicnih koji su na ovim prostorima usavrseni do detalja, za takvo stanje zasluzni su i noseci mediji koji su pod strogom kontrolom vladajuce strukture. Dakle, hermeticki zatvoreni za iznosenje stavova nadvor od onih koji zeli da slusa ovdasnja nomenklatura. Kada se ovome pridoda i nacionalna podeljenost medija, onda se tesko moze ocekivati neka normalna komunikacija koja bi izasla izvan ravni onog sto se zove "horsko" kontrolisano pevanje bilo u politickom ili nacionalnom smislu. Zato i nije cudno sto i nekim ovdasnjim intelektualcima (ako se mogu nazvati tako) nacionalna folklorna nosnja sluzi im kao siguran gromobran koji ih stiti od opasnosti da se legitimisu znanjem a politicke boje kao utociste koja ih zaklanja od odgovornosti za iznete stavove.

Razumljivo je da za ovakvo stanje najlakse je da se okrivi vlast. Medjutim i tako sastavljena "optuzba" vise govori o intelektualcima nego u vlastodrscima. Jer to objasnjava da je vlast pronasla efikasan "lek" da nju zasuti, sto znaci da ovdasnji intelektualci boleduju od neke bolesti koja im je tacno dijagnosticirana. A ta bolest najcesce iurazava se kao pritajena zelja za vlast, sto rezultira iznosenjem ne svojih vec "rentabilnih" stavova. Iz tih razloga ponekad je nemoguce da se portretiraju neki ovdasnji intelektualci koji su vec godinama prisutni u javnost. Odnosno tesko mogu da im se odrede "karakterne" crte prepoznavanja. Iz prostog razloga sto ih nemaju. Ako se slede njihovi zvanicno saopsteni stavovi, dobijae se viseputa isprekidani dijagram koji jednom odmerava dogadjaje sa "repera" postavljenog na laznoj doblesnoj visocini da bi kasnije sve zavrsilo kao jedno obicno ime na spisku neke politicke partije za gradski vecnik.

Sve ovo namece vec nagovesteno pitanje: dali je u ovoj zemlji realan spisak na cijem zaglavlju pise: "Pojedinci koji zive u ostrvu svojih istina i postuju tudju istinu". Realno i ne moze se ocekivati da jedna dvomiljonska drzava ima vise pravih intelektualaca od broja sedecih mesta u jedan konforan minibus. Ali na ovim prostorima vec odavno realnost nikome nista ne znaci, pa zato svaka ulica ima svoj "ogranak" intelektualaca. Ta irealnost omogucava da se neguju lazni intelektualni glasovi kojima se ostavlja dovoljan prostor da ih javnost cuje. Dakle, postoji simulirani glas intelektualaca kloji je u sluzbi dnevnopolitickih igara. I kao takav normalno je da se komunikacija realizira pomocu iznamljenog recnika - dnevnopolitickog. Recnik koji ne rusi vec zacvrcuje decenijama gradjenih stereotipa u multinacionalnoj i multikulturnoj Makedoniji.

Dogodilo se puno toga u suverenoj Makedoniji, od Bit- pazara pa do Tetovskog Univerziteta, ali ova drzava nikad nije pokazala spremnost da i taj mali intelektualni potencijal ugradi u drustveni razvoj. Posebno je isklucen iz "igre" intelektualni potencijal nemakedonaca. Dok nekim vidnim intelektualcima Makedonaca drzava omogucava da kroz institucije obezbede svoju licnu egzistenciju, ka intelektualcima nemakedoncima odnosi se kao prema "tudjim" vrednostima. Bila bi nepravda da se za ovakvo stanje okrivi samo "druga strana", jer i nomenklatura nemakedonske nacionalne provijencije ima "averziju" prema pravim vrednostima, ka onome sto moze da im razotkrije sav lazni intelektualni "nakit". Jednostavno , sve opstaje u okolnostima koji omogucavaju da se "mudrost" takmici sa ludorijama. Ovde vec odavno ne postoji spremnost da se sopstveni kvaliteti dokazuju u sredini gde postoji kvalitet. Odavde proizlazi potreba da se sopstveni slabosti prikriju na taj nacin sto se sposobni drzne na periferiji dogadjaja. Sve to rezultira odlaskom pametnih glava van od ovih prostora i opasnoscom da se Makedonija pretvori u zemlju gde mogu opstati samo prosecne i ispodprosecne vrednosti. Jedan ovdasnji profesor je ovih dana izneo cinjenicu da se na fakultetima namerno biraju slabi asistenti, kako bi profesori dokazali da su nezamenljivi. On smatra da ce se ovaj trend nastaviti sve dok se ne dodje do tog stadija da se odabere takav "glupak" koji ce nehotice celi proces vratiti natrag - nisvesno odabravsi nekog vrednog asistenta.

Ovakvi standardi mogu opstati samo u drustvo u koje je na minimum sveden broj onih koji su spremni da saopste svoju istinu i tada kad su posledice ne samo nekorisne nego i stetne po njemu. Ali ovo jos ne znaci da se mora dusa dati pod najam. Posebno ako pojedincu znaci nesto da ostane veran svojim mislima i stavovima. Sto znaci, ako postoji svest da se u zivotu sve placa, pa cak i renta za sopstvenu misaonu "radionicu". Ovo su oduvjek znali vlastodrsci. Ovim u Makedoniji je danas najlakse da stave pod kontrolu sve takve "radionice" iz prostog razloga sto su intelektualci dovedeni na sam rub egzistencije. Kao takvi, neretko su prinudjeni da svoju "misaonu radionicu" daju pod "stecaj" koji rezultira ponudom da zacute a da im se za to plati primamljiva "renta".

Pise: KIM MEHMETI