KNJIGA ZA HILARI

Srpska opozicija i americke simpatije

AIM, Beograd, 31. 10. 1996.

Bila je to nesumnjivo namerna provokacija Vuka Draskovica kada je na kraju proslog vikenda prozvao - nista manje - americku vladu da se izjasni o svojoj poziciji u jugoslovenskim federalnim izborima. Lider Srpskog pokreta obnove, vodece stranke u opozicionoj koaliciji "Zajedno", posluzio se "izjavom" sefa niskih socijalista o tome kako je Slobodan Milosevic navodno postigao aranzman sa Amerikancima da uz njihovu pripomoc izbore u Srbiji dobije svakako, cak i kradjom glasova. Draskovic je uputio faks americkoj amambasadi u Beogradu, trazeci javno objasnjenje.

Zasto smo odmah, i bez veceg dvoumljenja, napisali da je posredi bila Draskoviceva namerna provokacija? Zato, pre svega, sto izjave na koju se pozvao po svemu sudeci nije ni bilo. Zapravo, nije je i pored svih ulozenih napora bilo moguce rekonstruisati u onom kompromitujucem obliku koji je posluzio za demars. A, potom, bilo bi isuvise naivno verovati da i sam pisac demarsa Amerikancima nije uvidjao da je istup famoznog niskog socijaliste Mileta Ilica u najmanju ruku mutan, da nije bas tako eksplicitan kako ga je on protumacio. "Izjava" o tome da ce Amerikanci zazmuriti cak i na kradju glasova, kao takva nije, dakle, stvarni razlog Draskovicevog, po obicaju pateticnog, obracanja sluzbenom Vasingtonu. Pa sta je onda razlog?

Draskovica, kao uostalom i citavu srbijansku opoziciju, vec duze vreme muci, tacnije receno: nervira - jedna nicim skrivana dobrohotnost stranih diplomata, ukljuciv i americkih, prema Milosevicevom drustvu. Bio je u tom smislu, recimo, vec klasican odnos ruskog ambasadora Sikina. Kad god je hteo, gde god je hteo, sta god je hteo imao je u novoj drzavi taj diplomata, uvek pritom slikan od domace televizije. Britanski ambasador, na primer, za kojeg se misli da se u Beogradu oseca bolje nego kod kuce, bio je vec junak izvesnih polemika koje su se vodile na temu njegove prenaglasene srdacnosti sa rezimom kod kojeg je akreditovan da predstavlja englesku krunu. Amerikanci nisu ovde stekli onaj prestiz koji je, recimo, imao u Zagrebu njihov covek, Galbrajt, mozda zato sto jos drze nizi diplomatski rang, ali su svakako i oni vidjeni nesto kao miljenici rezima. Galbrajt je u Zagrebu u beskompromisnim salonima smatran "doglavnikom", pa je napokon dojadio Hrvatima, ovih dana upravo Tudjmanovom rezimu! Ovde se rezim ne zali, obratno, pravi od te diplomatske srdacnosti svoje politicke kapitale; kuka opozicija. I sto je bilo za nju najnepodnosljivije, zapadni su se diplomati, upravo u ovo predizborno vreme, razmileli po srbijanskim i crnogorskim gradovima, po nasim gigantima. Sve vredno beleze rezimski mediji. Srbijanska opozicija misli da je u pitanju sracunata aktivnost koja se tumaci i razume kao podrska aktuelnom rezimu u izbornom procesu.

Cini se da je Draskovicev motiv bio tu, ili tu negde, kada se krajem proslog vikenda faksom javio Amerikancima i zatrazio da kazu gde su njihove simpatije u ovim izborima. Hteo je da pritom izvuce na cistinu ne sve zemlje i diplomate, nego najjacu, onu za koju svi znaju da se najvise pita.

Odgovor, kako je poznato, nije bio nimalo nezan. Kakav je, uostalom, mogao i biti na tako provokativno pitanje koje u blagom prevodu moze glasiti i ovako: da li cete sa Milosevicem ucestvovati u laziranju njegove pobede? Razume se da su sa americke strane odbijene sve insinuacije, a da potvrdi stvar javio se i jedan nesto nizi sluzbenik u vasingtonskoj administraciji koji je podrzao svoga beogradskog diplomatu u njegovoj indigniranosti Draskovicevom provokacijom.

Amerikanci, dakle, nece, kako se zaklinju, ucestvovati u srpskim izbornim poslovima, pa ni na strani Milosevica, o cemu ih je provocirao Draskovic. Da li?

Americki odgovori srbijanskoj opoziciji nisu bas bili briljantno sroceni, briljantni u smislu uverljivosti o sopstvenoj neutralnosti. Ali, i da je sve u najboljem redu u tim izjavama, to jest, da postoji apsolutna odredjenost u smislu ekvidistance od svih politickih snaga danasnje Jugoslavije, ima nesto sto bi celu stvar na kraju krajeva demantovalo. To je jedan vec posve pozitivan odnos americke administracije prema Milosevicu, odnos koji se narocito pokazuje nakon Dejtona. Jednostavno receno, americka administracija ima poverenja u Milosevicevu kooperativnost, i ona to nikada nije ni skrivala. Narocito je u tom smislu otvoren Holbruk. On je, kao istinski reprezentant americke politike, prema Milosevicu ponekad ispoljavao i surovost, ali ipak u najvecem broju slucajeva puno poverenje. Tesko bi bilo kazati da ovaj to nije zasluzivao. Analizatori ovoga problema kojim se i mi bavimo ovde saglasni su u tome - i to je na neki nacin vec postalo jedno opste mesto - da se u americkom rasporedu politickih naglasaka u odnosu na nas ide ovim redom: mir, ljudska prava, demokratija. Bilo je to jasno vec, na primer, u slucaju Studija B i Soros fonda. Studio B je prodat rezimu bez neke velike zalosti sa zapadnih strana, a Soros fond Kristofer je vratio u zivot samo zbog snage njegovoga osnivaca. Karakteristicno je, pritom, diplomatsko cutanje ove beogradske ustanove nakon ponovne uspostave rada: cini se kao da ne dise. I tu bi se negde mogao nazreti i stil citave te pervertirane idile Amerikanaca i Milosevica: cutimo i radimo, svako svoj posao.

Za mnoge tumace americkih simpatija i antipatija jedan je dogadjaj, koji se odigrao nakon Draskovicevog poteza, belodani dokaz bas ovakvog cvrstog i trajnog americkog stava. Hilari je Klinton,je, naime, na jednom prijemu primila od gospodje Milanke Karic, supruge ovdasnjeg megabiznismena Bogoljuba Karica, na poklon americko izdanje knjige Mire Markovic "Noc i dan". To je dogadjaj, i vest o njemu. Moze li se iz svega izvlaciti neki dalekosezan zakljucak? Zasto da ne, ako se zna sa kolikom se pedantnoscu pripremaju susreti prve dame Amerike. Prosli su i knjiga, i autor, usred Vasingtona, bas u zavrsnici beogradske izborne kampanje.

Da bi se napravio izvestan gest dobre volje prema srbijanskoj opoziciji, i da bi se stvar mozda koliko-toliko popravila, Vasington najavljuje posmatrace na izborima. Tri-cetiri dana pred izbore? To se ipak mora nazvati farsom. Ko god je imao i najmanjeg doticaja sa poslovima slicne vrste zna da je ozbiljan monitoring - a sadasnji izbori takvu zestoku kontrolu zasluzuju - vrlo slozena i odgovorna radnja. Za sada je jedino izvesno da ce nekoliko posmatraca nadgledati izbore u Crnoj Gori. Ne smeta americkoj demokratskoj vladi ni necuvena medijska tortura, ni brojne druge predizborne neregularnosti.

Pre cetiri godine takodje se htelo pomoci opoziciji pa je Iglberger na dan-dva pred izbore proglasio Milosevica ratnim zlocincem i prema svim procenama doneo mu na hiljade inadzijskih srpskih glasova.

Nema, dakle, srbijanska opozicija previse srece sa Amerikancima i njihovim predizbornim podrskama. Nije u tome kontekstu malo onih koji misle da je Draskovic citavom dramom koju je napravio pucao sebi u petu. Koji bi ozbiljan politicar isao sa Amerikancima u konflikt ako mu je stalo do nekog uspeha? Ne moraju stvari, medjutim, stajati obavezno tako. Odgovori koji su Draskovicu stigli pokazali su ko je u ovoj igri americki favorit. Ako mu je za utehu, americki favoriti nisu najbolje prolazili na srpskim biralistima. Ukoliko, pak, pojava sadasnjeg favorita u tome nesto ne promeni.

(AIM) Radivoj Cveticanin