KRADjA U "IME DRZAVE"

Beograd Oct 21, 1996

Intervju: mr Mladjan Dinkic, ekonomista

Za kupovinu slovenackog i hrvatskog duga potrosen je deo novca (530 miliona dolara) izvucen sivom emisijom od domaceg stanovnistva, cime je,prakticno, postao vlasnistvo elitnog dela politickog establismenta

AIM, Beograd, 21. 10. 1996.

Mladjan Dinkic, asistent Ekonomskog fakulteta u Beogradu, objavio je pocetkom prosle godine knjigu "Ekonomija destrukcije - Velika pljacka naroda", koja je ubrzo postala bestseler. U toku prosle godine dozivela je tri izdanja, a ovih dana se pojavilo i cetvrto dopunjeno izdanje o monetarnom udaru iz prosle godine i aferi oko smenjivanja guvernera Avramovica. Ekonomski analiticari su vec konstatovali da je "pored niza poznatih finansijskih strucnjaka, eksperata i profesora, tek jedan asistent imao hrabrosti, volje i znanja da kroz svojevrstan 'cas finansijske anatomije' rekonstruise 'veliku pljacku naroda' u Srbiji koja je izvedena uoci i tokom raspada SFRJ".

U cetvrtom, dopunjenom izdanju, Dinkic analizira zasto ljudi, koji su sproveli dvogodisnju hiperinflaciju i potpisivali novcanicu od 500.000.000.000 (a da se niko nije setio da podnese ostavku) nisu mogli dugo da izdrze u kostimima reformskih svetaca. Odgovor na kljucno pitanje "zbog cega se predsednik Milosevic, tvrdoglavo insistirajuci na kontinuitetu, tako zdusno zalagao u zastiti i realizaciji necijih privatnih interesa, da je u ime njih zrtvovao cak i najvece dostignuce svoje vladavine - velikog cudotvorca Dragoslava Avramovica", Dinkic je prepustio citaocima.

AIM: Oko smene guvernera Dragoslava Avramovica, bilo je puno kontroverznih prica. Cinilo se u jednom trenutku da ni njemu samom nije jasno zasto je smenjen. Koji su, po Vasem misljenju, glavni razlozi smene guvernera?

U pitanju su dve stvari: prvo, godinu dana nakon sto je postavljen na mesto guvernera, Avramovic je konacno uvideo da su se gotovo svi monetarni problemi sa kojima se, u medjuvremenu, susreo javili kao prirodna refleksija krupnih defekata u privrednom sistemu, te da bez njihovog otklanjanja nije moguce ostvariti ni dugorocnu stabilnost, kao osnovni preduslov za privredni razvoj. Monetarne reforme, same po sebi, nisu dovoljne.

Privredna reforma podrazumevala je, pre svega, privatizaciju i liberalizaciju uvoza. To su bile dve najvaznije tacke njegovog ekonomskog programa koji je nameravao da sprovede sredinom 1995.godine. Interesantno je da je na pocetku svoje guvernerske karijere javno kritikovao ranija zalaganja Ante Markovica za liberalizaciju uvoza, da bi se godinu dana kasnije i sam priklonio toj ideji. Naisao je na velike otpore u vladajucoj partiji.

AIM: Zbog cega se protiv Avramovica, kako kazete na jednom mestu u knjizi, urotila citava jedna familija?

I ovog puta, reformator je neplanirano udario na coveka koji se uplasio da bi mu reforma mogla ugroziti same temelje vlasti. Ne bih mogao da kazem da samoj vladajucoj eliti ne bi odgovarala privatizacija. Ona ne odgovara Milosevicu i njegovoj supruzi. Razlog je jednostavan: masovnom privatizacijom oni bi izgubili kontrolu nad finansijama. Ako tu izgube kontrolu, gube osnovu svoje autoritarne vladavine kakva sada postoji.

Kao najljuci oponent kljucnih segmenata guvernerovog "Programa 2" iskazala se Miloseviceva supruga Mirjana Markovic. Propagirajuci slatkorecive parole kao sto su "levica je za mir, protiv kriminala, da ljudi zive od svog rada", Markovicka je oko sebe i JUL-a okupila sam vrh privrednog i politickog establismenta, prebogate kvazi-privatne biznismene koji su od drzave kao od sale dobijali uvozne kontingente i imali druge privilegije. Ovoj partiji su se prikljucili i oni koji su se nadali da ce bez mnogo rada, pukim uclanjivanjem u stranku, po politickoj liniji, kao nekada, doci do odgovarajucih materijalnih bogatstava i drustvenog polozaja. Stoga je delovalo zaista licemerno kada bi se celnici ove stranke, ciju srz su cinili bogati, ali politicki cvrsto kontrolisani privatnici odlucno izjasnjavali protiv privatizacije i inostranih investicija, a za 'bogatstvo svih svojinskih oblika'. Rezimski mediji su bili preplavljeni negativnim reakcijama na reformske ideje, tako da je bilo jasno da od primene programa nece biti nista.

To su neki od razloga zbog cega se guverner zamerio predsedniku i jednom delu politickog establismenta. Ali, to nisu glavni razlozi za njegovo smenjivanje. Kljucni doprinos svom smenjivanju, ali i rasvetljavanju do tada uocenih enigmi, Avramovic je dao kada je otkrio da su tokom 1992. i 1993. godine vlasti SRJ utrosile oko 530 miliona dolara na kupovinu inostranih dugova Slovenije i Hrvatske. Dakle, usred rata, sankcija i hiperinflatornog haosa, vlast je "odnekud" pronasla stotine miliona dolara u kesu i utopila ih pomenutim spekulativnim finansijskim transakcijama. Radilo se o velikoj finansijskoj igri. Mislim da je osnovni uzrok smenjivanja guvernera upravo taj - sto je poceo da iznosi u javnost neke podatke koji su kompromitujuci za vlast.

AIM: Zasto je guverner istrajavao u borbi sa vetrenjacama, ako mu je postalo jasno da je dirnuo u osinjak?

To je u prirodi coveka. Najpe, sujeta. Nikad ne zelite sebi da priznate kad ste na takvoj funkciji da je nesto objektivno tako. Dakle, subjektivni ste. Kada je Avramovic nazreo u kakvo je gnezdo upao, bilo je isuvise kasno. Mogao je da podnese ostavku, o cemu je prema sopstvenim recima ozbiljno razmisljao u prolece 1995. godine, ali to nije ucinio, podstaknut nerealnim optimizmom da se brod kojim drugi kormilare moze spasiti. S jedne strane, bilo mu je zao da se trud koji je do tada ulozio olako prospe u zaborav, profesionalna savest vam ne dozvoljava da odustanete ako imate resenje u rukama.S druge, nikako nije zeleo da se odrekne zivotne sanse: da ono sto je kao ekonomista pola veka izucavao najzad primeni u praksi. To je za njega bila prilika koju je cekao celog zivota. Osim toga, tesko je se iscupati iz tog lanca privilegija i pocasti koje idu uz funkciju, a kojima ni guverner nije odoleo.

AIM: Vi ste se u svojim istrazivanjima pozabavili pitanjima koja su, za siru javnost, a, ispostavilo se, i za guvernera, bila jedna od najvecih politickih i ekonomskih enigmi

kontinuitetom i nasledjem bivse SFRJ. Sve aktivnosti u toj, kako kazete, velikoj finansijskoj igri bile su prekrivene gustim velom tajne. Sta se krilo iza otkupa slovenackog i hrvatskog duga? Da li se i zbog toga toliko insistiralo na drzavnom kontinuitetu?
Kada je medjunarodna zajednica zauzela stanoviste da nijedna republika bivse drzave nema pravo na njeno nasledjivanje, pa ni SRJ, vec da u raspodeli prava i obaveza treba postovati princip zajednicke sukcesije, ravnopravnog nasledjivanja, izgledalo je da je cela stvar razresena. I pored toga, zvanicnici SR Jugoslavije nikako nisu odustajali od nacela kontinuiteta. A sta je kontinuitet zapravo znaci i kakve eventualne koristi donosi novoj drzavi - maltene nikome do kraja nije bilo jasno.

Tek pocetkom 1996. godine guverner Avramovic je iznenada, i to sasvim slucajno, poceo da razmotava ovo misteriozno klupko. Naime, njemu se zurilo da nakon poptisivanja Dejtonskog sporazuma obnovi veze sa medjunarodnim finansijskim institucijama. Ali, vec na prvom koraku naisao je na zacudjujuce snazan otpor Savezne vlade. Ona se ostro protivila da se pitanje odnosa sa MMF resava odvojeno od celokupnog paketa pregovora o sukcesiji i podsetila ga da je razmtranje ovih problema vec ranije zaduzila Komisiju za sukcesiju. Guverner je bio veoma uporan i sam krenuo u akciju. Uspeo je da zakaze pregovore u Parizu. Od Savezne vlade dobio je platformu koja ga je zapanjila. U njoj je nudjeno otplacivanje dugova Fondu, Svetskoj banci, otplata dugova Slovenije, Hrvatske i Makedonije. Sve to, samo da dobijemo kontinuitet. O tome je Avramovic kasnije govorio u Skupstini i ponavljao ministrima i poslanicima "da se kontinuitet ne jede". Guverner je bio u velikoj zabludi. Kontinuitet je bio itekako "hranljiv", samo sto je njegov ukus mogao prijati izuzetno malom broju osoba.

Kao sto sam vec rekao guverner je otkrio da je tokom

i 1993. godine u kupovinu slovenackih i hrvatskih dugova ulozeno 530 miliona dolara. Poceo da kopa po tim pitanjima, jer mu nije bilo jasno zbog cega se insistira na kontinuitetu i sto se u ime kontinuiteta nudi da okupi ceo dug bivse SFRJ od oko 16 milijardi dolara. Zapanjio se kada je otkrio da su mimo njegovog znanja angazovani americki i britanski advokati koji su podneli tuzbu protiv Londonskog kluba poverilaca, a kojima je NBJ isplatila citavih 500.000 dolara.

AIM: Koji je motiv za otkup tih dugova?

Sasvim je sigurno da kupovina slovenackih i hrvatskih dugova nije vrsena sredstvima iz zvanicnih deviznih rezervi SRJ, kako se tvrdilo iz bivsih republika. Zapravo, u ove svrhe je potrosen deo novca koji je "u ime drzave" prethodno izvucen od domaceg stanovnistva putem sive emisije, cime je prakticno postao privatno vlasnistvo elitnog dela politickog establismenta. Kako o ovom novcu nije postojala nikakva javna evidencija bilo je tesko dokuciti ko su njegovi stvarni vlasnici. A oni su odlucili da jedan deo deviza investiraju u kupovinu slovenackih i hrvatskih dugova. Koji je motiv tog otkupa? Da je motiv bio patriotski, pa da se time otkupljivao dug Srbije i Crne Gore, to bi se jos nekako moglo prihvatiti, mada, opet, stoji teza da nije nikako ekonomski prihvatljivo da se u najvecoj krizi i bedi stanovnistva tolika sredstva izdvajaju za prevremeni otkup duga, kad to nije bilo obavezno. To je voljna operacija. Prema nekim informacijama koje, naravno, treba uzeti sa odredjenom rezervom, najveci deo kreditnih potrazivanja prema slovenackim i hrvatskim duznicima fakticki je postao privatno vlasnistvo nekolicine ljudi, od kojih je glavni deo pripao jednom vrhunskom politicaru iz SRJ.

Ukoliko je tacna Avramoviceva tvrdnja da je u kupovinu slovenackih i hrvatskih dugova ulozeno 530 miliona dolara u kesu, obzirom na cinjenicu da je njihova cena u tom periodu iznosila 35-36 odsto nominalne vrednosti (35-36 centi za dolar duga), onda je potencijalni opseg cele transakcije dostigao iznos od 1,5 milijardi dolara. Dakle, ukoliko bi ikada dosli u priliku da ovako preuzeta kreditna potrazivanja naplate po njihovoj nominalnoj vrednosti, ovi "investitori" bi zaradili ogroman novac. Za to je potrebno odobrenje centralne banke zemlje duznika. Ukoliko bi izdavanje tog odobrenja bilo u nadleznosti Narodne banke Jugoslavije kao sto je formalno sporazumom bilo predvidjeno, napalata dugova bi bila mukotrpna, ali ostvariva. No, problem je bio u tome sto SRJ nije bio priznat kontinuitet sa SFRJ.

Sam cin otkupa dugova za Slovence i Hrvate nije predstavljao nikakvu preteranu finansijsku opasnost do trenutka dok se ne bi pokreno proces njihove prevremene naplate. Njima je, naime, moglo biti svejedno ko je njihov poverilac, jer to sa stanovista duznika prema Londonskom klubu nije imalo nikakvu vaznost, posto oni prema sporazumu uplacuju fiksnu godisnju kamatu. Dakle, svejedno je da li je otplacuje nekom Englezu, Japancu ili Srbinu. Ono sto je kod duznika probudilo panican strah bila je mogucnost prevremene naplate duga po nominalnoj vrednosti, a to se i teorijski i prakticno moglo izvesti uz sadejstvo investitora i NBJ. Ona to nije mogla da ucini dok se ne prizna kontinuitet SRJ.

Zbog toga su Slovenci zapoceli pregovore sa Londonskim klubom poverilaca o sklapanju separatnog sporazuma. Cilj je bio da se oslobode klauzule o solidarnoj odgovornosti, te da ubuduce odgovaraju samo za svoje duznike. Posle nekoliko krugova pregovora sa Londonskim klubom Slovenija je uspela da postigne dogovor. A on je bio takav da je "investitorima" iz SRJ morao da padne mrak na oci. Centralna banka Slovenije dobila je ulogu supergaranta. Na ime preuzetih dugova je emitovala obveznice. Na ovaj nacin inostrani poverioci su jednostavno zamenili svoja vazeca kreditna potrazivanja za novoizdate obveznice. Kljucni momenat u dogovoru bio je da se iz ove zamene iskljuce sva inostrana lica za koja su Slovenci dokazali da su povezani sa SRJ. Njihovim stopama krenuli su i Hrati, pa su u junu i julu

godine sporazumi sa Slovenijom i Hrvatskom i zvanicno zakljuceni. Najveci deo "investitora" iz SRJ je onemogucen da svoja potrazivanja zameni za nove slovenacke i hrvatske obveznice, sto im je upropastilo trud koji su ulozili, a verovatno dovelo u pitanje i celokupnu investiciju.

AIM: Da li to znaci da im je propalo svih 530 miliona dolara?

Pre nego sto su Slovenci i Hrvati uspeli da sklope sporazum sa Londonskim klubom, pokusano je iz SRJ tuzbom da se to spreci, da se kreditori zaplase i da ne daju saglasnost. Za te svrhe je placeno onih 500.000 dolara. Medjutim, ta tuzba je bila veoma mlaka iz prostog razloga sto nije smeo da bude naveden osnovni argument. Jer, da su u tuzbi naveli da su fakticki poverioci bili iz Srbije i Crne Gore, onda bi prakticno priznali da su cinili dve zabranjene stvari: vrsili otkup sopstvenih dugova sto nisu imali pravo, i da su krsili sankcije. Prakticno bi priznali da su te stane firme radile za njih.

Postoje razna pravna tumacenja sta ce biti sa tim ulogom. Cinjenica je da ce klauzula o solidarnoj odgovornosti nastaviti da vazi za preostale clanove bivse SFRJ. S obzirom da ce Makedonija vrlo brzo sklopiti separatni ugovor sa Londonskim klubom ispasce da su investitori SRJ postali vlasnici potrazivanja nad srpskim i crnogorskim preduzecima sto im nije bio cilj. Osim toga, oni su utroslili 35 centi za dolar duga a sadasnja cena je 9 centi tako da ni preprodajom ne mogu da zarade. Mozda se moze govoriti o mogucnosti prevremene naplate pod uslovom uslovom da ekonomski upropascene srpske i crnogorske firme i banke uopste budu u stanju da bilo sta plate. Ili ce onda ti investitori postati vlasnici nekih preduzeca u Srbiji i Crnoj Gori.

AIM: Citava operacija otkupa dugova vezivala se za Kipar i famoznu COBU pod starateljstvom Borke Vucic. Kakva je njena uloga u svemu tome?

Ona je bila samo tehnicki izvrsilac tih transfera i finasijskih tranakcija do Kipara i dalje. Kazu da nije uzimala proviziju. Radila je samo za platu i zbog toga je Milosevic najvise ceni. Zbog cinjenice da je bila najeksponiraniji "inostrani investitor" i Milosevicev poverljiv covek, nema sumnje da je kupovina slovenackih i hrvatskih dugova imala i politicku pozadinu. Uostalom, ne postoji bolji nacin za politicko ucenjivanje protivnika od njegovog stavljanja u ekonomsku zavisnost.

AIM: Vasa knjiga dozivljava cetvrto izdanje. S obzirom na teme kojima se bavite, moglo se ocekivati da od strucnjaka bliskih vlasti budete napadnuti, ako ne i proglaseni za nacionalnog izdajnika. Kritike, medjutim, nije bilo. Kako to tumacite?

Knjiga je u potpunosti ignorisana. Jedan od razloga je sto nisu mogli naci prave argumente da bi parirali studiji, jer je cela knjiga zasnovana na cinjenicama, a ekonomija je tu tvrdoglava. Mogli su se, doduse, koristiti laznim argumentima, ali - nisu. Ocenili da je kupovna moc naseg stanovnistva niska, da vecina nasih ljudi i, inace, ne cita knjige, i da jednostavno nema opasnosti, posto ce (bez obzira na cetvrto izdanje) zanemarljiv deo birackog tela procitati knjigu. Zato su smatrali da ju je bolje ignorisati nego praviti buku oko toga.

(AIM) Vesna Bjekic