DVA JAHACA NA LOKALNOJ STAZI

AIM, Skopje, 21.10.1996

*U multinacionalnoj i multikulturnoj Makedoniji lokalna "kartografija" ima bezmalo pa ciste jednonacionalne "izohipse". Kad je rec o albanskim partijama ovdasnja javnost racuna da ce politicka borba za osvajanje lokalnih izbora proteci u znaku najvecih i najuticajnijih partija: PDP predvodjene od Abdurahmana Alitija (Abdurrahman Aliti) i opozicione PDPA sa Arbenom Dzaferijem (Arben Xhaferi) na celu * PDPA je ozbiljan politicki rival koji Partiju demokratskog prosperiteta (sada koalicira u aktuelnoj vlasti) moze itekako iznenaditi na lokalnim izborima, posebno u podrucjima Tetova, Gostivara i Struge. *

Ako je u pitanju nacionalna obojenost, lokalni izbori u Makedoniji vec su "zavrseni". Jos prilikom nove administrativne podele zemlje, kad je broj opstina sa postojecih 35 povecan na 124, tacno se videlo da su "nahije" na lokalnom nivou strogo podeljene i da su izbegnute sve mogucnosti da se gradjani stave pred dilemu: glasati za "svog" ili "njihovog" kandidata. Druagcije receno, podela opstina ucinjena je tako da skoro ne postoji mogucnost rivalstva koje nosi medjunacionalno obelezje. Relacija "nas-njihov" sad ima iskljucivo partijsko znacenje u okviru istog nacionalnog kolektiviteta. Znaci "mudra" makedonska vlast uspela je svoje gradjane postedeti iskusenja da testiraju vlastitu gradjansku svest, jer u multinacionalnoj i multikulturnoj Makedoniji lokalna "kartografija" ima bezmalo pa ciste jednonacionalne "izohipse".

Ukratko, "politicki kampovi" postrojeni po vlastitim nacionalnim bojama, nastupaju na potpuno "rasciscenom terenu", svaki u svom nacionalnom taboru. Dva najjaca politicka kampa - makedonski i albanski - vec su zapoceli bitku za lokalnu vlast. Albanski "politicki kampus", inace, sacinjavaju Partija demokratskog prosperiteta (PDP koja sada koalicira u aktuelnoj vlasti), Partija demokratskog prosperiteta Albanaca (PDPA nastala u frakcijkoj borbi unutar PDP prije nekoliko godina), Narodna demokratska partija (dosadasnja delatnost joj se svodila na redovno izdavanje javnih saopstenja o polozaju Albanaca u Makedoniji), te nekoliko minornih grupacija koje se komotno mogu imenovati kao "klubovi ljubitelja" Nevzata Halilija, Hisena Ramadanije i jos nekih. U njihovom imenu prefiks "partija" vise ima ulogu ukrasa, nego sto sadrzi odrednicu sa sustinskim znacenjem. Iz tih razloga ovdasnja javnost sa pravom racuna da ce politicka borba za osvajanje mesta gradonacelnika (tacnije kazano "seoskih kmetova" buduci je najvise opstina sa vecinskim albanskim stanovnistvom ruralnog karaktera) i opstinskih vecnika proteci u znaku dveju najvecih i najuticajnijih partija: PDP predvodjene od Abdurahmana Alitija i opozicione PDPA sa Arbenom Dzaferijem na celu. Inace, ova druga je svoju opozicionu ulogu najcesce manifestovala tako sto su njeni poslanici napustali i vracali se u parlament kad zele, a izvan parlamenta pokazala se kao besprekoran "koncert majstor" za horsko "mintingasko pevanje". Sad kad su propale potajne zelje "iluzionista" da ce doci do bratske sloge izmedju ove dve partije i izroditi se neka koalicija, ostalo je da se vidi koja se od njih precenila, a koja deluje prema poznatoj mudrosti kako je bolje biti mali cekic nego veliki nakovanj. Pri ovome se, naravno, ne sme zaboraviti ni jedna druga narodna mudrost, da je onome ko je vladao drugim, nepodnosljivo podnositi drugu vlast na sobom. To se, u konkretnom slucaju, odnosi na PDP ciji ministri i drugi funkcioneri vec imaju aktivirane sve "kapacitete" sto ih omogucava aktuelna pozicija (od sluzbenih automobila pa do mogucnosti da "nude" nesto vise od rivala), pa nisu radi da im se desi iznenadjenje.

Alitijeva Partija demokratskog prosperiteta jedinstvena je koju analiticari bez velikih poteskoca moze koliko-toliko "portretisati". U poredjenju sa PDPA, koja je trenutno u pozicija samo da saopstava svoje ciljeve u stilu "sta bi bilo kad bi ona bila na vlast", Alitijeva partija poznata je kao visegodisnji "igrac" na makedonskom politickom terenu i to kao ucesnik u vladajucoj koaliciji. Proklamovani koncept joj je poznat i uprosteno mogao bi se definisati kao realizacija celovite ravnopravnosti Albanaca sa drugima (pod tim se uvek podrazumevaju "drzavotvorni" Makedonci") i to na svim nivoima i u svim sferama zivota. I nacin kako se do ovoga cilja moze doci uglavnom je poznat: sa demokratskim metodima i preko ucesca u drzavnim institucijama sve dok je moguc demokratski i ravnopravni dijalog. Sto se tice na globalnog koncepta, albanske partije u Makedoniji se takoreci medjusobno i ne razlikuju. U sustini razlikuju ih nacini na koje hoce realizovati postavljeni cilj. I tu dolazimo do onoga sto barem deklarativno razlikuje PDPA od Alitijeve partije. Najcesce kritike sto ih partija Arbena Dzaferija upucuje PDP-u se krecu od krajnosti da je njeno ucesce u aktuelnoj vlasti na stetu Albanaca, jer sluzi za dekoraciju kojom se makedonska strana "hvali" pred medjunarodnom javnosti kako resava medjunacionalne probleme, do ocene kao sa pet ministara Albanaca makedonska vlada prikriva ocigledni deficit albanske nacionalnosti u drzavnim institucijama, a koji deficit, inace, dostize cifru od nekoliko hiljada. Kad se ovako "profitabilnom" stavu kod albanske populacije pridodaju i dosad upuceni "signali" simpatija od strane maticne zemlje - Albanije, jasno je da je PDPA ozbiljan politicki rival koji Partiju demokratskog prosperiteta moze itekako iznenaditi na lokalnim izborima, posebno u podrucjima Tetova, Gostivara i Struge.

Ako svoje politicke ambicije PDP zeli da realzuje ucestvujuci u drzavnim institucijama, onda je ova partija vec potrosila vreme za pocetna "prestrojavanja". Naime, vec je vreme da je ona u fazi "politickog zrenja". Upravo ova faza se pokazuje kao najriskantnija u drzavama u kojima je demokratija samo koprena kojom se pokrivaju sve slabosti vlastodrzaca, a koju je do juce uspesno cinila floskula "bratstvo-jedinstvo". Da bi neko bio politicki uspesan u periodu tranzicije, koja se jos moze imenovati kao vreme "glumljenja demokratije", potrebno je posedovati politicku elitu (u najpozitivnijem smisli reci), a koju realno gledano ovdasnji Albanci niti je imaju, nitu imaju mogucnosti da je grade u poredjenju sa Makedoncima koji su tu mogucnost koliko-toliko imali u bivsoj Jugoslaviji. Ovakvo stanje ustvari naglasava opasnost da se takva elita iznedri preko noci i da umesto "politicke elite" izraste "politicka mafija".

Neko ko je sklon na povrsinu iznositi samo nedostatke, lako ce pronaci dovoljno "pozitivnih cinjenica" koje dokazuju kako PDP sve ove godine umesto "politicke albanske elite" stvara jedan "zatvoreni politicki klan" sto dejstvuje kao "politicka sekta" u kojoj vazi pravilo da je "svako ko se ne klanja u nasoj katedrali" bezvredan i suvisan. Sa druge strane, medjutim, onaj ko iole postuje realnost ne moze da prenebregne ulogu koju je ova partija imala u svemu onome sto su Albanci u Makedoniji postigli, bez obzira koliko se to cinilo zadovoljavajuce ili optimalno. Dilema da li bi ti efekti bili veci ukoliko partija nije koalicirala u vlasti, jednako ostaje i pred skepticima i pred realistima. Ali ta dilema nije divoljna da se donese odluka "u" ili "izvan" institucije sistema. Da se "izlazi" na nacin kako to prave parlamentarci iz PDPA (dva puta do sada su napustali Sobranje), a potom da se ceka "molba" za povratak, podrazumeva da se ni prilikom dolaska nije znalo zasto se tako radi, niti se pri odlasku ima jasna pretstava o tome kamo ici i kako dejstvovati. Zato je mozda najbliza istini ocena po kojoj Arben Djzaferi na ovdasnjoj politickoj sceni reflektira ono sto Albanci u Makedoniji zele, dakle ono idealno, a Abdurahman Aliti zna da skroti zelje i realizira optimalno. Drugacije receno, Dzaferi jase neukrocenog i brzog konja kako bi do politzickog cilja stigao odmah, pri cemu mu nije strano ni "trcanje zaobilaznim putem", dok je Aliti u sedlu vestog konja koji, do bi stigao do cilja, mora "preskociti" sve institucionalne "prepreke", sto ustavri i rezultira realizacijom onoga sto je moguce u sadsnjem trenutku i ovom balkanskom politickom ambijentu. A i jos cinjenicom da u Alitija Albanci sumnjaju a vladajuci partner mu ne veruje. Znaci, obojica trce ka istom cilju, ali po razlicitim stazama. Takvi jahaci tesko ili nikako ce se "sresti" cak i na prestojecim lokalnim izborima na kojima ce se konacno odslikavati realni dijagram njihovoh politickih rejtinga.

Poslednji susret celnika PDP sa liderima vladajuce Demokratske partije u Albaniji, koliko toliko im je popravio rejting posle "mitingaske turneje" organizovane u znak podrske Tetovskom univerzitetu i protivljenja zatvaranju aktivista ove obrazovne ustanove koju ovdasnja vlast smatra nelegalnim. Na tim mitinzima Alitijeva partija je bila jasno zigosana kao "izdajnicka" i "nenacionalna". Uostalom, za ovdasnju albansku javnost stav zvanicne Albanije oduvek ima klucnu ulogu na opredelenje birackog tela. Oficijalna Tirana u poslednje vreme je bila nedvosmislena oko toga da nece podrzavati nikakve vaninstitucionalne aktivnsoti albanskog politickog subjekta u Makedoniji. To posredno upisuje poene na konto PDP koja od pocetka brani tezu da Albanci moraju strpljivo osvajati prostor sto im pripada niz drzavne institucije. Ocene da su, i pokraj zvanicnog stava, vladajuce strukture naklonjenije partiji Arbena Djzaferija zasnivaju se na cinjenicu da tamosnji mediji radije u goste primaju PDPA nego PDP. Ali, i bez te diskretne podrske iz Tirane, PDPA ce ne lokalnim izborima doneti veliku "glavobolju" za PDP, koji ce se izgleda konacno morati naviknuti na postojanje ozbiljnog partnera koji moze znacajno poremetiti izborne racunice. Posebno u makedonskoj politickoj atmosferi gde nacionalne karte jos nisu potrosene, a one u "politickom pokeru" igraju odlucujucu ulogu. Jos vise ukoliko se zna da se u ovoj drzavi sve odvija na granici proklamovanog gradjanskog demokratskog koncepta i onoga sto se istinski proizvodi od strane "politickog podzemlja" - drustvo sa mnogo zakona ali bez ikakvog reda.

Albanske partije ne mogu da izidju iz ove realnosti, a njihov je hendikep sto nemaju kadra ni za jednu ni za drugu "delatnost". Zato lokalni izbori mogu posluziti kao svojevrsna "obuka" za partijske kadrove. I eventualna mogucnost da se realizira neki od proklamovanih ciljeva za dobrobit stanovnistva cije interese zastupaju. Ako nesto moze vec sad da se predvidi onda je to cinjenica da ce bitka za gradonacalnicke fotelje u urbanim centrima (Tetovo, Gostivar, Debar...), gde je sigurno da ce ih zaposesti Albanci, biti do kraja ostra i nemilosrdna. Govori se da je prilikom odabiranja kandidata Abdurahman Aliti najvise problema imao sa kadrovima koji su jednom vec osetili neodoljivu slast vlasti (nekadasnji funkcioneri njegove partije), a Arben Dzaferi sasvim suprotno, sa onima sto znaju da i uloga "seoskog kmeta" omogucava ugodnosti koje su iznad onih sto ih uzivaju obicni smrtnici. Negde izmedju ta dva tabora ostaju biraci i oni sto su shvatili da su ljudi iz politike nalik na bolesnika u postelji: vrte se cas na jednu cas na drugu stranu verujuci da ce tako spokojno zaspati. S razlikom sto bolesnik zeli sto brze napustiti krevet, a politicar obrnuto - vecno da ostane "prikovan" za politicku "postelju".

Pise: KIM MEHMETI