MANJINE VAN IGRE
Srbija pred izbore
AIM, Beograd, 10.10.l996.
U Srbiji nema mnogo razumevanja za nacionalne manjine. Rezim nije uspeo da sagradi most ka Albancima na Kosovu, Muslimanima u Sandzaku, Madjarima i ostalim manjinama u Vojvodini. Oni uglavnom ne glasaju za beogradsku vlast, a oni medju njima koji to ipak cine, odlucuju se na taj korak iz straha, ili iz cistog licnog koristoljublja. Manjine su ostavljene kao kuzne i nepozeljne grupe, i zive u bojazni za porodicnu i narodnu egzistenciju. One nisu inkorporirane u vladajucu partiju buduci da je ova od 1988. vodila ekstremnu srpsku nacionalisticku politiku, koja je izazvala egzodus manjina.
Albanci su masovno napustali Kosovo, dok su iz Vojvodine bezali Hrvati, Rusini, Slovaci, Madjari i Rumuni. Otislo je i na stotine hiljada domacih Srba potvrdjujuci nedemokratski karakter politickog sistema i ekonomsku degradaciju privrede. Overena je stara istina da u drzavi u kojoj su ugrozene manjine, mora biti ugrozena i sloboda vecinskog naroda. Nacionalizam je fasada za oligarhijsku vladavinu nekontrolisane elite.
Milion i sedamstohiljada kosovskih Albanaca ce jedino zbog medjunarodnog pritiska i slabe pozicije Tirane morati povremeno da pregovaraju sa rezimom u Beogradu bez zelje da konstruisu zajednicke drzavne organe sa njim. Oni su odabrali politiku ekonomske zrtve i kulturne degradacije naroda sve dok im se ne ispuni minimum taktickog cilja: federalno Kosovo u Jugoslaviji, ravnopravno sa Srbijom i Crnom Gorom. Maksimalni zahtev je poznat: nezavisno Kosovo. Pristavsi bar na povratak dece u drzavne skolske zgrade, Rugova je umanjio velicinu kulturnog zrtvovanja albanske dece, ali se zbog toga nije odrekao konacnog cilja.
Beograd je na Kosovu organizovao bezakonje i diktaturu, pokazavsi da nije u stanju da zavede decentralizovani politicki sistem i savremenu trzisnu ekonomiju, kojom bi pokusao da odobrovolji Albance i stekne medjunarodnu podrsku. Na savezne izbore 1996. Albanci ne izlaze, jer ne vide ko bi im u Srbiji bio saveznik. Za njih je obaranje Milosevica u korist bilo koje opozicione nacionalisticke grupe bez vrednosti, buduci da beogradska opozicija nema program za Kosovo i ne razume Kosovo bolje od socijalista. Izmedju njih, i beogradske vlasti i opozicije, vlada hladan rat gde se ceka arbitraza Vasingtona i Brisela.
Sandzacki muslimani su najmanje shvacena nacionalna manjina u Srbiji.Mala su nacionalna grupa,cak su i nepriznati od Beograda i srpske nacionalisticke opozicije. Nemaju drzavu, tzv. maticu, niti neko napolju obraca na njih mnogo paznje. Ostavljeni su unutrasnjoj izdrzljivosti i iscekivanju da u Beogradu jednog dana zavlada bolja grupa politicara od sadasnjih.
Obrazovanjem koalicije "Vojvodina" u Vojvodini (zalaze se za autonomiju pokrajine, privatizaciju i nacionalnu ravnopravnost) otvoren je srpsko-srpski odnos o pitanjima politickog sistema drzave. Zbog toga ce se tek videti kako ce se ponasati madjarske nacionalne partije. Hrvatska partija Bele Tonkovica nema posebnog znacaja jer vojvodjanski Hrvati gotovo da i ne glasaju za nju, zbog njene prethodne HDZ-eovske orijentacije. Madjarske nacionalne partije, posebno ona koju predvodi Andras Agoston, bile su svesne, isto kao i vodeci Srbi autonomasi, da tokom nedavnog rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, nije imalo smisla potezati ustavnu reformu sistema u Srbiji. Madjarske partije bi stale u korist autonomije Vojvodine, ali verovatno ne, pre nego sto Srbi autonomasi toliko ne ojacaju da mogu odbiti zajednicke napade beogradske vlasti i srpskih nacionalistickih organizacija,da zele da se otcepe od Srbije. Za Srbe autonomase je dug put da privuku na svoju stranu glavninu domaceg stanovnistva koje se decenijama truje propagandom iz Beograda ciji je cilj da se prelivanje profita iz Vojvodine u Srbiju sakrije frazama o centralistickom jedinstvu.
Madjarske partije u Vojvodini su do sada isle na direktne i diskretne pregovore sa Milosevicevom vladom zainteresovane da u sudaru sa drzavnim srpskim nacionalizmom madjarskom stanovnistvu sacuvaju glave. Otuda nisu mogle rasipati snagu na zahtev za teritorijalnom autonomijom Vojvodine, jer bi to bio upad u gradjanski program iza koga jos nije stalo vecinsko srpsko stanovnistvo.
Zacudo, manje nacije u Vojvodini, kao Slovaci i Rusini, se ne osecaju ugrozenim zbog nedostatka velikog srpskog autonomaskog potencijala i otvoreno glasaju za autonomase. To vazi i za Rumune. Oni nisu napravili nacionalisticke partije. Sa koalicijom "Vojvodina" odskrinjuju se vrata novog razgovora unutar velikog srpskog tela, posebno izmedju Srbijanaca i vojvodjanskih Srba. Autonomasi su vise nego svesni teskog polozaja u kom se nalaze. Kolonisticko stanovnistvo od posle Drugog svetskog rata je slabo zadojeno idejom autonomije, mnogi Srbi vise veruju beogradskim nacionalistickim organizacijama nego domacim partijama, dok je cela drzavna infrastruktura u rukama novih doseljenika koji su zahvalni Srbiji za svoju privilegovanu poziciju. Ekonomski protest Vojvodjana protiv pljacke domace nafte, poljoprivrede i industije, inicijalna je platforma za njihovo okupljanje. Koliko ce dalje moci da idu, pokazece se brzo, vec u 1997. godini.
(AIM) Dragan Veselinov