LJUDI ILI PROCENTI

Problemi demobilisanih u RS

Banjaluka, 9.oktobar 1996. (AIM)

Rat je zavrsen. Nazalost, kraj rata nije doneo ocekivano olaksanje njegovim ucesnicima. Vratili su se iz "zla na gore". Docekala ih je nemastina, nezaposlenost i nimalo dobre volje da im se pomogne. Od opstehvaljenih heroja, postali su teret drzave.

Obecanog zaposlenja nema, stanova jos manje, a oni koji su bili zaposleni postali su tehnoloski visak. Privreda je u kolapsu, otpustaju se radnici i o otvaranju novih radnih mesta nema ni govora. U Republici Srpskoj prema proceni Vlade, nakon demobilizacije nezapoleno je 240 000 ljudi, od cega se najveci broj odnosi na povratnike iz rata.

Jovanovic Misko iz Celinca je u toku rata vise puta pohvaljivan za ispoljenu hrabrost. Da bi prehranio porodicu istovara gajbe u Sremskoj Kamenici."Sad je dobro. Imam sta da posaljem kuci", kaze Jovanovic. Kod kuce ima dve sestre, dva brata, oca i majku, od kojih niko nije zaposlen. "Isao sam od vrata do vrata i nista", dodao je ovaj borac.

Nedeljko Jakovljevic iz Banjaluke je dva puta ranjen i unapredjen za dva cina za zasluge u ratu. Preprodaje cigarete na banjaluckoj trznici. Pre rata je bio student druge godine Elektrotehnickog fakulteta. U ratu je je pokazao izuzetnu hrabrost i kazu da se nikad nije povukao pred neprijateljem. Danas panicno bezi pred trzisnom inspekcijom i strepi da mu ne oduzmu cigarete jer vise nema novaca da nabavi druge. Studije je napustio i posecuje psihijatra. "Nemogu da nastavim sa ucenjem posle cetiri godine provedene u ratu, jednostavno nemam koncentracije", kaze. "Sada zivim od sverca, ali je vrlo tesko. Nas inspekcija proganja, dok one sa sleperima cigareta niko ne dira", nastavlja sa ogorcenjem.

Nedeljko nije jedini koji pati od, strucnim jezikom receno, reaktivnih stanja. Po recima dr Stojakovica, nacelnika psihijatrijske klinike u Banjaluci, uslovi za lecenje ovih ljudi su veoma teski. "Ova oboljena je najlakse prevenirati, jer do njih dolazi najcesce zbog postratnog osecanja neprihvatanja", kaze ovaj strucnjak, dodajuci: "U mnogim slucajevima bilo je dovoljno da im njihova drzava barem kaze hvala, ali oni nisu ni to dobili".

"Nije lako gledati one u mercedesima, koji su se busali u prsa kao 'patriote', a u toku rata nisu mrdali iz Banjaluke", kazu dojucerasnji ratnici. Pricaju da su oni komandirima placali dozvole za boravak kod kuce a nije tajna da su jedno vreme bili od komandi ozvaniceni kao 'donatori'. Ljudi su jednostavno radili posao kod kuce, davali pare komandi, a oni koji to nisu mogli, gubili su glave. Tarifa je zavisila od novcane tezine donatora.

Demobilizacija je donijela i druga neugodna iznenadjenja. Po dobijanju zavrsnog pecata izgubili su pravo na besplatno lecenje. Doktori u vojnim bolnicama su im rekli da vise nemaju nista s njima jer nisu vojni obveznici, a posto vecina nije socijalno osigurana (pa ni oni zaposleni), nisu se mogli leciti ni u drzavnim bolnicama. I oni koji su bili ranjeni nisu mogli nastaviti lecenje ako im je zakljucena knjizica. Postali su niciji.

Kao sto su u ratu ulazili u procenat gubitaka, tako su posle rata postali procenat socijalno ugrozenih. Drzava je obecavala da nece zaboravit svoje 'najbolje sinove', ali nije nista ucinila za njih.

U centar paznje borci dolaze u predizbornoj kampanji. Oni i njihove porodice, kao najbrojnije glasacko telo, postaju vazan statisticki broj. Od nicijih, ponovo postaju svaciji. Sve stranke se kunu da su samo one mislile na te ljude, da ce im obezbediti zivot u blagostanju, zaposlenja i razne privilegije.

Najdalje su otisle vladajuca SDS i Srpska patriotska stranka (SPaS). Vlada uzurbano donosi Zakon o borackim pravima i pravima porodica poginulih i ratnih vojnih invalida. Po recima samih zakonodavaca, ovaj zakon je borcima dao najsira prava i izraz je najplemenitijih pobuda. Istina, zakon lepo deluje na papiru, ali suocen sa surovom ekonomskom realnoscu dobija razocaravajuce efekte. Prema studiji ekonomskih fakulteta u Banjaluci i Palama, koju je radilo sedam doktora ekonomskih nauka, za ostvarivanje svih finansijskih prinadleznosti ovim kategorijama lica potrebno je u '96-toj godini obezbediti 218,5 miliona dinara, i to bez dugovanja iz 94 i 95. godine. Vlada je planirala budzet od 130 miliona. U kampanji SDS-a Zakon je neprestano istican kao nesto najuzvisenije, iako je svima jasno koliko je realan. Pred same izbore borcima su podeljeni zaostaci i invalidnine kao dokaz drzavne brige i znak dobre volje. Kako ce biti posle, moguce je pretpostaviti.

Nezadovoljstvo boraca izazvala je odluka Skupstine Republike Srpske da se Ordeni Nemanjica dodijele borcima od 1990. i narodnim poslanicima prvog saziva Narodne skupstine.

"Onaj sto je jednom godisnje izasao iz skupstine i obisao 'svoje' borce sada je borac prvog reda, a ja koji ratujem od 91. borac sam treceg reda", sa nevericom govori Mico Bukvic iz Kotor Varosi, borac koji je vise puta od saboraca predlagan za orden. Nije ga dobio jer je njegova brigada imala samo tri ordena na raspolaganju, a komanda je ipak imala prioritet. "Nek je ziva glava", kaze on i okrece se musteriji, jer porodicu hrani prodajom sirove kafe na pijaci.Dozvolu za rad,naravno, nije mogao dobiti.

U vreme kad Vlada uporno podvlaci kako nas celi svet mrzi i kako nema finansijskih injekcija za otvaranje novih radnih mesta, devizni posao uvodjenja mobilne telefonije, vredan preko 100 miliona dolara, umesto banjaluckog "Cajeveca", dobija firma iz Gane.

"Nista me ne iznenadjuje, kad moze nestati 3.000 "golfova", sto telefon ne bi uvodili eksperti iz Gane", rezignirano govori Renato Dzinic, tehnicar telekomunikacija iz Banjaluke. On i brat su borci od 91.godine. Brat je nezaposlen, a on je tehnoloski visak u Cajevecu. "Obecali su nam da ce se obracunati sa ratnim profiterima odmah nakon rata. Nisu. Zatim su rekli, nakon izbora. Prodjose izbori, a to niko i ne spominje", nastavlja svoju pricu Renato. "Istovaram slepere i od toga zivimo. Gazda rata nije ni video, ali moram da cutim, jer ako izgubim i taj posao nemam od cega da zivim", zavrsio je svoju pricu ovaj odlikovani borac.

Povjerenje u namjeru vlast da se obracuna sa ratnim profiterima je izgubljeno. Oni su vec usli u politiku i zauzeli vazne funkcije. "To su price za malu decu", rekao je Goran Plavsic, borac sa dvije ratne rane. "Ne mogu dobiti stan od firme, jer moj direktor u stanu namenjenom meni drzi ljubavnicu", kaze Plavsic, zaposlen u Zeljeznicko transportnom preduzecu, dodajuci da je tri godine prvi na listi za stan, ali mu uvek odgovaraju da da se strpi.

Dok su se borci vukli po ratistima, drugi su bespravno useljavali u stanove, a zatim imali vremena da sredjuju papire. Veliki priliv izbeglica oduzeo im je i poslednju nadu za resavanje svog stambenog pitanja. Jos jednom su postali procenat. Ovaj put beskucnika.

Igor Gajic

1 y y 1