POSTUPNO FEDERIRANJE KOSOVA

Nakon okoncanja izbora u Bosni i ukidanja sankcija Srbiji i Crnoj Gori, cini se da je rat na prostorima bivse Jugoslavije okoncan. Sporazum Izetbegovica i Milosevica o uzajamnom priznanju Bosne i Hercegovine i SR Jugoslavije postignut u Parizu pocetkom oktobra meseca, trebao bi da bude jedan od stubova dejtonske formule nove drzave, zamisljene kao labave unije "etnickih drzavnih entiteta".

Politicare i analiticare sada zanimaju dva pitanja: prvo, moze li krhka dejtonska tvorevina "zaziveti" i opstati na duzi rok? i drugo, moze li se sa implementacijom dejtonskog sporazuma osigurati trajniju stabilnost u regionu s obzirom na postojanje drugih potencijalno kriznih zarista, kao sto su Kosovo i Makedonija?

Sto se tice stabilnosti dejtonske Bosne sada se sve vise uvidja da ce biti potrebno politicko i vojno prisustvo spoljnih faktora na duzi rok. Naravno, niko danas ne zna koliko ce vremena biti potrebno da se primiri Bosna, ali se orijentaciono racuna da bi operacija mogla trajati najmanje pet do deset godina.

Kod pitanja Kosova, kao i Makedonije, prognoze su nezahvalnije. Pre svega, zna se da Kosovo, iako je tokom osamdesetih godina bilo u samoj zizi jugoslovenske krize, nije dostiglo kulminantnu tacku sukoba. Drugim recima, Kosovo ostaje potencijalno ratno zariste. Oruzani sukobi su ovde izbegnuti pre svega zbog mudre odluke albanskih politickih lidera da se u konfliktu interesa oko kontrole Kosova, gde je Srbija demonstrirala spremnost da primeni sva sredstva i jos 1989 godine zavela vojnu upravu, ne upustaju u oruzane sukobe. Na Kosovu je u poslednjih sest godina vladalo stanje ni rata ni mira, neka vrsta status kvoa zasnovanog na ravnotezi straha: Srbija se bojala otvaranja jos jednog fronta dok su trajali sukobi u Hrvatskoj i Bosni, a kosovski Albanci su procenili da su ekonomski, vojno i organizacino inferiorni da bi usli u ratnu avanturu. Na uzdrzanost kosovskih Albanaca uticala je i situacija u Albaniji, koja je pocetkom '90 dozivela potpuni kolaps. Kosovski Albanci ogranicili su se na politicke akte proglasenja Republike Kosovo (sa vladom u egzilu), i izgradnje odredjenih paralelnih institucija (skolski sistem, finansije, mreza nezavisnih politickih organizacija, elementi paralelnog samoadministriranja).

Medjutim, svakome je jasno da se kosovski status kvo ne moze odrzati na duzi rok. Albanci, koji cine skoro 90 % stanovnistva Kosova, iako su stvorili neke oblike paralelnih institucija ne mogu u nedogled trpeti sadasnju obespravljenost. Pralelni sistem koji su stvorili ne predstavlja dovoljnu satisfakciju za njihove ambicije. On je imao vaznu ulogu kao faktor rezistencije, ali dugorocno vodi ka iscrpljivanju resursa, zato sto Albanci zapravo moraju da placaju dva poreza, kako za one koji su ih "okupirali", tako i za one koji ih "oslobadjaju". Ovom iscrpljivanju resursa treba dodati i povecani uticaj radikala na albanskoj politickoj sceni koji doktora Rugovu i druge lidere optuzuju za kolaboracionizam i nesposobnost.

Poslednjih meseci na Kosovu je zabelezena uzlazna spirala terorizma. Na meti napada bila je srpska policija ali i gradjani srpske nacionalnosti. Odgovornost za ove napade preuzela je navodno jedna do sada nepoznata ilegalna albanska organizacija cija se centrala nalazi neged u inostranstvu. Sumnja se, medjutim, da su u ove atentate umesani i drugi faktori, a ne iskljucuje se ni "namestenje" od strane srpske policije kako bi dobila ispriku za represivnu politiku na Kosovu. Ova poslednja sumnja u "insceniranje" obrazlaze se cinjenicom da vlasti uglavnom ne daju pune i objektivne informacije o atentatima. U svakom slucaju, jedan od katastroficnih scenarija za blisku buducnosti Kosova racuna sa ekskalacijom terorizma, kao uvoda u zaostravanje situacije i izbijanje rata. Ovaj novi rat, prema svim predvidjanjima, mogao bi imati mnogo teze i dalekoseznije posledice po stabilnost regiona, nego sto je to bio slucaj sa ratom u Bosni. Zbog toga je svim faktorima ukljucenim u resavanje balkanske krize vec danas jasno da je kljuc za osiguravanje trajnije stabilnosti u regionu u nalazenju sto adekvatnijeg resenja za kosovsko, odnosno albansko pitanje.

Zbog ovog poslednjeg uvida, medjunarodni faktori su po prvi put izgradili neke elemente preventivnih strateskih dogovora kao i preventivnih sigurnosnih mera. Kada se radi o strateskom koncensusu velikih sila, treba potsetiti da je pitanje Kosova bilo ukljuceno u tzv. Vasingtonski dogovor petorice iz 1993 godine koji je postavio ne samo bazicne principe za resavanje bosanske krize, realizovanih kasnije dejtonskim sporazumom, vec i u regionu. I sada, u postejtonskoj fazi, odnosno nakon ukidanja sankcija Srbiji i Crnoj Gori, velike sile su odlucile da zadrze tzv. spoljni zid sankcija, kojim se uslovljava pristup SR Jugoslavije nekim za nju vaznim mnedjunarodnim organizacijama (Svetska banka, MMF) prethodnim resenjem kosovskog pitanja.

Da je zadrzavanje spoljasnjeg zida sankcija, na kojem su narocito insistirale Sjedinjene drzave, prilicno efektivno vidi se po naglom ublazavanju srpske politike prema Kosovu. Zaokret nije zabelezen samo sporazumom Milosevica i Rugove oko normalizacije rada albanskog skolskog sistema, potpisanog pocetkom septembra meseca, vec je najavljen jos juna meseca putem javnog obracanja naciji predsednika SANU Aleksandra Despica, kada je on ukazao na nuznost novog pristupa kosovskom pitanju, cija se sustina sastojala u predlogu drzavnog "razgranicenja sa Albancima". Ovaj predlog Despica, na koji su i rezim i opozicija reagovali relativno blago, alarmirao je bio radikalne kosovske Srbe, koji su sredinom '80 godina bili na celu tzv. Srpskog pokreta otpora, pokreta koji je Milosevicu bio posluzio kao odskocna daska za osiguranje apsilutmne vlasti u Srbiji. Junski apel za okupljanje citave nacije oko Kosova nisu prihvatili ni Milosevic a ni lideri opozicije. Ovo signifikativno "dizanje ruka od Kosova" vidi se i u sadasnjoj kompanji za savezne i lokalne izbore, gde pokret radikalnih Srba sa Kosova nije nasao svoje mesto ni kod vlasti a ni kod opizicije.

Tajni albansko-srpski razgovori, koji su tokom leta vodjeni u Rimu, pod okriljem jedne katolicke misije dobre volje, pored dogovora o skolama, doveli su i do, kako se tvrdi u pristinskim kuloarima, nacelne saglasnosti za postupno resavanje mnogih konkretnih politickih i drugih pitanja. Dogovor ukazuje na to da su obe strane usvojile nacelo postupnosti resavanja kosovskog problema. Politicari u Beogradu i Pristini (u ovu igru treba ukljuciti i stav lidera iz Tirane) shvatili su da sukob na Kosovu treba kontrolisati i da se rat nikome ne isplati. Zato su svi svesni da moraju prihvatiti kompromis, u vidu formule visoke autonomije ili tzv. "autonomije plus", koja treba da bude bliska autonomiji koju je Kosovo imalo 1974 godine, ali bi ostavilo otvorena vrata i za druga resenja.

Iako postoje i druge varijante, uglavno pesimisticke koje variraju temu katastroficnog scenarija, ja sam uveren da je najrealnija opcija ona koja predvidja politicko resenje kroz proces postupne instalacije autonomije plus, i kasnije razne varijante federiranja ili konfederiranja kosovskog, odnosno albanskog pitanja. Na Kosovu tako treba da se odvija tacno obrnuti proces od onoga u Bosni. Ako se bosanski Srbi teraju da iz oruzane suverenosti reteriraju ka federiranju u novoj uniji, kosovski Albanci preko autonomije plus treba da stignu do slicnog nivoa federiranja u okviru Srbije, odnosno SR Jugoslavije. Da li ce to voditi ka postupnom priznanju Republike Kosovo kao sastavnog dela SR Jugoslavije ili ce voditi ka nekom drugom resenju, to treba da pokaze vreme. Medjutim, glavnu polugu za resavanja balkanske krize (fokusirane uglavnom u albanskom i srpskom pitanju) predstavlja princip ravnoteze etnickih aspiracija zasnovanom na relativnom ekvilibru njihovih potencijala. Taj proces verovatno ce imati svoje mendre i male zaokrete, ali ne i povratak na stanje iz pocetka '90 godine, koji su vodili ka ratu.

Spoljni zid sankcija i relativna slaba pozicija Srbije treba da dovedu do relativno brzog resavanja kosovskog pitanja, a kada se to pitanje resi (ili makar za odredjeno vreme sanira), onda ce na celom regionu, ukljucivsi tu i Makedoniji, tenzije splasnuti ili ce poprimiti lokalni karakter. Drugim recima, makedonsko -albanski sukob moze se lakse staviti pod kontrolu (u Makedoniji se, uostalom, vec nalaze americke i skandinavske jedinice), nego li sto bi to bio slucaj sa srpsko-albanskim sukobom.

Shkëlzen Maliqi AIM Pristina