PREDIZBORNI POKLON MILOSEVICU

Nakon ukidanja sankcija Saveta bezbednosti UN

Definitivno ukidanje svetskih sankcija Milosevic obelezava kao istorijski uspeh i pocetak ubrzanog privrednog razvoja, ali precutkuje ostanak "spoljnog zida" sankcija, zbog koga ni proslogodisnja dejtonska novembraska suspenzija sankcija nije eknomiji SRJ donela prakticno nista

AIM, Beograd, 2.10.1996.

Uprkos cinjenice da je "spoljni zid" svetskih sankcija nastavio da paralise finansije SRJ, znacaj ukidanja sankcija Saveta bezbednosti UN, koje je jednoglasno izvedeno 1. oktobra - ne treba potcenjivati. Mada je znacaj ove nagrade medjunaradne zajednice za Milosevicevo postovanje Dejtonskog sporazuma oko Bosne, vise u sferi politike nego ekonomije, ona ima i povoljnu ekonomsku dimenziju. Uostalom, definitivno ukidanje sankcija je i osnovni preduslov da SR Jugoslavija najzad formalno zatrazi regulisanje clanstva u medjunarodnim ekonomskim instuticajama: Medjunarodnom monetarnom fondu, Svetskoj banci, Svetskoj trgovinskoj organizaciji itd, koje po kljucu "spoljnih sankcija" i dalje ostaju zatvorene za Milosevica - sve dok Amerikanci ne daju mig da se njihova vrata definitivno otvore i za SR Jugoslaviju. To bi, kao sto je poznato trebalo da usledi kada Milosevic normalizuje odnose sa svim novonastalim drzavama na teritoriji ex Jugoslavije, kada prihvati ekonomsku sukcesiju SFRJ i kada vrati autonomiju Kosovu. Tom spisku obicno se dodaju i uslovi koje je postavio Kongres SAD, da se u SRJ obezbedi postovanje ljudska prava i sloboda medija.

Definitivno ukidanje sankcija, medjutim, vec sada ce imati bar tu konstruktivnu posledicu sto ce pregovaraci SRJ koji kontaktiraju sa medjunarodnim institucijama najzad morati da izadju stvarnim i konkretnim predlozima i ustupcima - koje su, navodno, odlagali jer za njih jos nisu bile ostvarene pretpostavke. Da li ce sada sluzbena pozicija SRJ u tom smeru "omeksati", ili cak postati jos "tvrdja"? Na to pitanje nije jednostavno odgovoriti, jer je malo informacija o tome kolike su i kakve su razlike u stavovima o reintegraciji SRJ u medjunarodnu zajednicu izmedju SAD i evropskih sila. Navodno je, evropski stav povoljniji za Milosevica, pa su nepoverljivi Slovenci pozurili da uoci ocekivanog ukidanja sanakcija, posle bosanskih izbora podignu tuzbu kod francuskih sudova radi nastavka blokade nekadasnjih deviznih rezervi SFRJ na racunima kod 9 velikih (paradrzavnih) banaka. Formalno pravno, moglo se dogoditi da Narodna banka Jugoslavije odmah zatrazi pravo da raspolaze tim parama, nekim zahtevom sa "starim pecatom" SFRJ . Francuski sudovi su 24 casa pre ukidanja sankcija usvojili zahtev Slovenije, sto navodi na zakljucak da ce i evropski centri nastaviti da postuju americki "spoljni zid". No, dokle i kako - tek treba da se vidi, jer tamo se vec javlja gundjanje sto se MMF "politizuje". To, naravno, nije u vezi sa nekom brigom za Srbiju, vec sa strahom Evrope od americke dominacije kod "svetskog novcanog zandarma".

Bez obzira, dakle, sto svetske sankcije u prakticnom smislu jos nisu ukinute, odluka Saveta bezbednosti broj 1074, kojom su ukinute sankcije uvedene rezolucijom broj 1022, pruza priliku da se osvrnemo na njihov ucinak na privredu Jugoslavije. Pre svega, stvarne sankcije nisu trajale "cetiri godine, cetiri meseca i jedan dan" (od 30. maja 1992.), kako se sada istice, nego i duze. Sankcije SRJ u oblasti saobracaja i spoljne trgovine uvela je Evropska unija novembra 1991. godine. Sta je Milosevic postigao tokom "petoljetke sankcije", osim sto je ucvrstio vlast, braneci navodno nezavisnost zemlje od spoljne opasnosti? Evo samo nekoliko sumarnih pokazatelja.

Najpre treba podsetiti da je prosecna plata od 619 maraka iz 1991. godine (najveca je bila 1989 - 824 DEM), pala na manje od 200 DEM ove jeseni (tamo gde se uopste isplacuje). Broj zaposlenih je smanjen sa 2,7 na 2,1 milion ljudi (u cemu je prema strucnim nalazima 900.000 ljudi tehnoloski visak). Drustveni proizvod SRJ je, prema sluzbenim podacima, u ovoj "petoljetki" opao sa 29,6 milijardi dolara, na manje od 15 milijardi (koliko se ocekuje da ce izneti ove godine, u sta mnogi ekonomisti uopste ne veruju). Industrijska proizvodnja je opala za 60 odsto. Sto je najgore, tokom ovih pet godina sankcija privreda Srbije je izgubila pozicije na medjunarodnom trzistu, pa se procenjuje da se ni uz idealne uslove realno ne moze vratiti ni na polovinu nekadasnjeg izvoza i deviznog priliva od oko 13 milijardi dolara (25 odsto brutoprodukta je odlazilo na medjunarodnu razmenu, a ostvarivan je i znacajan nerobni devizni prihod od saobracajnih i drugih usluga). Treba tome dodati da je privreda Srbije i Crne Gore pre raspada SFRJ oko 30 odsto vrednosti svoga bruto produkta ostvarivala u razmeni sa Slovenijom, Hrvatskom, BiH i Makedonijom

• sto se dugi niz godina nece rehabilitovati.

Tokom sankcija gradjani SRJ su imali da izdrze hiperinflaciju, koja je trajala skoro dve godine i u finisu imala tempo od 62 odsto na dan (2 odsto na sat), pljacku devizne stednje u drzavnim bankama (4 milijarde dolara SRJ deo) u i privatnim bankama (Jugoskandik i Dafiment banka su potrosili blizu 1 milijardu dolara sredstava gradjanstva), zatim opstu kriminalizaciju spoljne trgovine, etnicko pretumbavanje (oko 700.000 lica je izbeglo u SRJ, a skoro toliko izbeglo iz nje u inostranstvo), politicku represiju drzavnosocijalisticku konzervaciju sistema itd. Sve to je "pokrivano" uticajem "neopravdanim i nicim izazvanim" svetskim sankcijama, a sada treba da se likvidira "ubrzanim razvojem" o kome govori Milosevic. Tesko ce ici. Tim pre sto ce se stete od sankcija uvecavati i posle njihovog ukidanja.

Prema proceni Saveznog ministarstva za nauku, tehnologiju i razvoj, iznetim jos pre dve godine ukupne stete zbog raspada Jugoslavije i svetske blokade procenjene su tog trenutka na 147,3 milijardi dolara. Rec je o proceni gubitaka koji bi se ostvarili u razdoblju izmedju 1991. i 2011. godine, a pod pretpostavkom da se sankcije ukinu krajem 1994. godine. Iako je dakle rec o prevazidjenoj racunici na nju treba podsetiti.

Razdoblje izmedju 1991. i 2011. godine je uzeto u racun zato, sto bi se tek 2012. godine mogao dostici nivo drustvenog proizvoda iz 1990. godine, pod uslovom da u naredne dve decenije SRJ ostvari prosecan porast drustvenog proizvoda od 4,1 odsto godisnje. Inace, gubici koji su u SRJ ostvareni od sankcija Srbije prema Sloveniji procenjeni su na 50 milijardi dolara.

Valja se jos malo zadrzati na ovom istrazivanju Centra za razvoj i ekonomsku politiku Ministarstva za nauku iz 1994. godine, zbog niza manje poznatih podataka. U proceni neostvarenog drustvenog proizvoda istrazivaci su posli od teze da je za osnovicu realisticno uzeti drustveni proizvod iz 1990. godine, od 26.590 miliona dolara (po metodologiji UN) posto je on na ovim teritorijama bio "najnizi u deceniji koja mu je predhodila, pa je odabran kao realno moguci ostvarivi drustveni proizvod posle

1. ", da nije bilo sankcija. Samo po ovom osnovu stete od neostvarenog drustvenog proizvoda su u periodu 1991-94. procenjene na 38.136 miliona dolara. Tome je dodat izostanak priliva sredstava iz inostranstva od 1.415 miliona dolara, kao i trosak od 497 miliona dolara za isplate zarada onih koji su zbog sankcija ostali privremeno nezaposleni, itd.

O stetama koje su privredi SRJ izazvale, i dalje izazivaju, svetske sankcije, izvodice se narednih dana i godina jos na hiljade racunica, a u vecini tih racunica nece se pominjati razlozi sto su one bile uvedene. Milosevic i njegovi ljudi su prvi "zaboravili" da su te sankcije uvedene zbog njihove ratoborne i ratne politike, pa sada vec trube da su ukinute zahvaljujuci njhovoj "doslednoj i mudroj politici mira". Medjutim, siromastvo se ne zaboravlja.

(AIM) Dimitrije Boarov