SUOCAVANJE SA SOBOM

Povodom knjige "Srpska strana rata"

Pojava izazovne knjige svojevrsni je javni test za srpsku inteligenciju - koliko je spremna za kriticko promisljanje odgovornosti za rat, a koliko je zatocenik nacionalisticke mitologije

AIM, Beograd, 19.9.1996.

U izdanju beogradskog lista "Republika" nedavno je izasla knjiga "Srpska strana rata" - delo koje sadrzi 390 ogleda od 27 uglednih naucnika i publicista u Srbiji. Neki ovu knjigu vide kao otvoreni susret sa istorijom, cija je namera suocavanje srpske intelektualne, i ne samo intelektualne javnosti, sa bliskom traumaticnom prosloscu. podsticanje na promisljanje i dijalog o "srpskom delu" odgovornosti za rat i etnicka ciscenja na prostoru bivse Jugoslavije.

Citanjem ovog zamasnog dela od oko 850 stranica, lako se uocavaju tri upecatljive vrednosti. Prvo, okosnica "Srpske strane rata" je analiticko istrazivanje nastanka nacionalistickog talasa od 1987. do 1993. godine, njegovog probijanja kroz razne institucije i organizacije, sve do tragicnog osvajanja javne scene i nacionalne sudbine. Delo preispituje ulogu i odgovornost najuglednijih nacionalnih institucija Srbije kao sto su Srpska akademija nauka i umetnosti, Udruzenje knjizevnika Srbije, Univerzitet u Beogradu, Srpska pravoslavna crkva, mediji i JNA, drzavni organi, vladajuca partija i opozicione stranke.

Posrnula elita

Rat na tlu bivse Jugoslavije bio je tragican, ali ne manje dramaticno bice i suocavanje s njegovim uzrocima i posledicama. Pred ovom temom i iskusenjima koje je ona nametala, posrnuli su mnogi iz naucne, kulturne i politicke elite Srbije. O tome zapravo ova knjiga svedoci - na jednom mestu sabrani su autenticni odgovori na mnoga pitanja koja su poslednjih godina mucila javnost, opterecivala savesti, a vlastima sluzila kao povod za razne manipulacije, zavodjenja i podsticanja bolesnih ambicija.

Druga vrednost ove knjige je u tome sto dokumentovano otkriva da je za vreme trajanja rata u srpskom drustvu ipak postojao otpor dugotrajnim, snaznim i organizovanim pritiscima da se silom resavaju sporovi medju ljudima i narodima. Taj otpor je, istina, ponekad bio ogranicen na manje grupe ljudi, ali je uvek bio postojan, principijelan i eticki motivisan. Priredjivac knjige i glavni i odgovorni urednik "Republike" dr Nebojsa Popov je to ovako izrazio: "Srpska strana rata" predstavlja odbranu kulture od njene ideoloske zloupoterebe za nasilje i rat.

Ratovi i hipoteke proslosti, narocito u ovom veku, ostavili su duboke tragove u svesti svih evropskih naroda. Kada je o osvescenju rec, tamo gde su drugi vec daleko odmakli, srpsko drustvo je tek na startu. Zato bi ova knjiga mogla delovati lekovito u sopstvenoj sredini, a podsticajno i za druge narode na teritoriji bivse Jugoslavije - da se i sami zabave svojim delom odgovornosti za upravo zavrseni rat. U tumacenju savremene istorije svakako ce najveci uspeh i najtrajnije rezultate imati oni koji pokazu najvisu intelektualnu i moralnu hrabrost, a najmanje predrasuda i natalozenih predubedjenja.

Treca dimenzija ove knjige upucuje na buducnost. S prosloscu se mora ziveti, ma kakva da je, ona se ne moze ignorisati. Od nas zavisi da li cemo to secanje sacuvati kao sopstvenu moru, ili kao mogucnost pomirenja sa susedima.

Jos je evropski naucnik Alfred Groser u delu "Zlocin i pamcenje" ukazivao da treba iskljuciti "kolektivnu krivicu" i "prevaljivanje bilo kakvog greha na naslednika". Naprotiv, neophodno je upoznati proslost i za nju preuzeti odgovornost. U tome svoje mesto imaju ustanove obrazovanja i javna glasila. "Otud je krajnje vazno", istice Groser "da se proslost iznosi u skoli, na radiju, na televiziji." U tok kontekstu Groser pominje i pisma koja je dobio od jednog hrvatskog katolickog teologa i jednog srpskog pravoslavnog teologa koji mu prigovaraju da ne govori dovoljno o zlodelima "druge strane". Na to im je on odgovorio da je mir moguc "jedino ukoliko se svaki od njih pobrinuo da njegova vlastita zajednica postane svesna zlocina koji su u njeno ime bili naneseni onoj drugoj".

Intelektualni dogadjaj sezone

Malo je reci da je pojava "Srpske strane rata" izazvala veliko interesovanje domace javnosti, ali i znatno zanimanje u naucnim i publicistickim krugovima u svetu, gde je primljena kao najautenticniji tumac srpskih prilika. Zbog toga se ona moze oceniti i kao intelektualni dogadjaj sezone u Beogradu i Srbiji. Izlazeci u susret interesovanju javnosti, izdavac, list "Republika" je organizovao kriticku javnu raspravu o knjizi koja je odrzana pred prepunom salom probrane publike, sto je nezapamceno za dogadjaje ove vrste. Ovo je samo prvi u seriji razgovora, a slicne javne debate o knjizi uskoro predstoje i po gradovima Srbije.

Akademik Sima Cirkovic je istakao da je najopstiji rezultat knjige "saznanje da analizirane pojave i zbivanja nisu dosla delovanjem slepih sila, vec su nastale voljom i snagom savremenika... To saznanje ima znacaja za gledista katarze: ne mozemo se pravdati pozivajuci se na istorijsku neminovnost."

Profesor Pero Muzijevic tvrdi da je ova knjiga najbolja ilustracija za ono sto je Zilijen Benda nazvao "izdajstvo intelektualaca". Potom, on pravi zanimljivo poredjenje izmedju danasnje Srbije i nekadasnje Spanije, kada je ova zemlja krajem proslog stoleca izgubila Kubu, poslednju svoju prekomorsku koloniju. Taj je gubitak za Spaniju bio sok. Ali, tada se pojavila znacajna generacija intelektualaca sa Miguelom de Unamunom i Ortegom i Gasetom na celu. Ta generacija intelektualaca je shvatila da je dosao kraj prici o velikoj svetskoj imperijalnoj moci, da je Spanija ostala sama i da mora da nadje sebe. Za Unamuna pred Spanijom je bio zadatak da preskoci Pirineje i otvori se Evropi, dok je Ortega ovaj poduhvat nazivao novom dinamikom, sto jedino od Spanaca moze stvoriti modernu naciju.

Moze li danasnja Srbija da se pohvali kreativnim vizionarstvom i intelektualnom moci? Pokusavajuci da odgovori na ovo pitanje mr Aleksandra Posarac kaze da knjiga "Srpska strana rata baca novo svetlo na ono sto se nama desavalo poslednjih deset godina: "U bespuce i beznadje uvukli su nas sebicni, palanacki i uskogrudi politicari, zli starci iz Akademije nauka, frustruirani losi pisci i novinari - sluge rezima, koji preko noci od ratnih huskaca postadose strastveni mirovnjaci. Knjiga govori o ociglednoj nesposobnosti vaznih nacionalnih institucija, kao sto je Akademija nauka, da odgovore na izazove vremena. Te institucije za koje se u knjizi jasno pokazuje da su sterilne, okrenute proslosti, nekompetentne, konzervativne, rigidne, ne samo da su gotovo bez ikakvog otpora dopustile da budu zloupotrebljene od strane vlasti i svojih najuticajnijih clanova, one su saucesnici u civilizacijskoj destrukciji Srbije koja se dogodila u poslednjih nekoliko godina".

Od ovakvog prilicno ostrog tona, odudaralo je izlaganje akademika Nikole Milosevica. On je osporavao teze onih autora koji su obrazlagali da je i samo srpsko drustvo u bliskoj i daljoj istoriji, buduci pretezno agrarno, ispoljavalo sklonost ka autoritarnosti, i da je zbog toga uvek zaziralo od Evrope. Milosevic, naprotiv, tvrdi da Srbija jeste bila mentalno i politicki spremna za tranziciju i brzu evropeizaciju, ali su za to bili nespremni ljudi koji su bili na celu drzave (Tito, a zatim Slobodan Milosevic). Po njegovom misljenju, netacno je da je srpsko drustvo bilo bez korena za demokratsko i parlamentarno uredjenje. Vodja nije dosao zbog sklonosti naroda, vec zato sto je vlast zgrabio.

U stvari, i sama rasprava bila je zanimljiv test za srpsku intelektualnu elitu - koliko je sposobna za racionalno i kriticko promisljanje proslosti, a koliko je zatocenik populistickih mitova. "Srpska strana rata" je uputila upravo takav izazov nasoj intelektualnoj javnosti i zato se s velikim interesovanjem ocekuje dalja rasprava o knjizi.

(AIM) Dragos Ivanovic

xxx xxx xxx