POBEDE I PORAZI SA UKUSOM RUTINE

Beograd Sep 10, 1996

Predizborna TV kutija

Na ekranima RTS nicu samo objekti za 21. vek, makar samo i u vidu kamena temeljca. Dok se u kampanji za 1990. godinu obecavani ekonomski preporod okretao oko brzih pruga, za ciju izgradnju kroz Srbiju je bio zainteresovan ceo svet, sest godina kasnije za simbolizaciju buduceg prosperiteta preostala je tek dogradnja male beogradske zeleznicke stanice Prokop, ponekad cak i pocetak izgradnje raskrsnice koja ce rasteretiti auto-put. Upotrebna vrednost ovih slika, medjutim, ostala je ista.

AIM, Beograd, 10.9.1996.

Vest o zvanicnom (i konacnom) formiranju opozicione koalicije "Zajedno", koju SPO, DS i GSS vec mesecima oblikuju kao glavnog protivnika Milosevicevih socijalista na predstojecim saveznim i lokalnim izborima u Srbiji i Crnoj Gori, nije uzbudila nikoga. Centralni drzavni mediji su je, sasvim ocekivano, precutali. Alternativni i kvazi-alternativni su, nimalo neocekivano, vise paznje posvetili sporazumu izmedju Milosevica i lidera kosovskih Albanaca Rugove nego izmedju Vuka Draskovica, Zorana Djindjica i Vesne Pesic koji se, opterecen liderskim neslaganjima, sklapa od pocetka godine.

Prvi radni septembarski dan, u kome su ova dva sporazuma potpisana, pokazao je da su se, nakon sest godina politickog pluralizma, izborne seme u Srbiji ustalile do tacke rutinske neinteresantnosti: vladajuca partija SPS ni u cemu nije tako uspesna kao u vodjenju izborne kampanje; najvece opozicione partije ni u cemu nisu tako neuspesne kao u stvaranju udruzene snage koja bi znacajnije parirala neprikosnovenoj vlasti socijalista. Biraci su, pak, sa svoje strane, umorni od donosenja "istorijskih" odluka u cestim izbornim nadmetanjima (1990, 1992, 1993), pa glasacku politicku groznicu, koja je karakterisala prve dve, izuzetno vruce kampanje, sve uocljivije zamenjuje apatija prema zbivanjima na politickoj sceni i sve cesca odluka glasaca da propuste tekucu izbornu trku.

Pocetak jesenje kampanje, obelezen tek malim incidentom oko potpisivanja pravila o ponasanju medija u predstavljanju izbornih ucesnika, demonstrirao je odnose moci izmedju glavnih politickih oponenata u predstojecim izborima, kao i ulogu medija u njima. Opozicija nije bila u stanju da se suprotstavi praksi da neprikosnoveni formulator pravila o nepristrasnom medijskom izbornom ponasanju bude drzavna kuca RTS, ciji je prvi covek clan Glavnog odbora vladajuce partije. Niti je bila u stanju da ravnopravni tretman partija u medijskom izvestavanju redefinise van kriterijuma vezanih za preciznu minutazu u segmentima informativnog programa. Njena nemoc, medjutim, samo je posledica poraza u vaznijoj politickoj borbi koja se od prvih dana pluralizma vodi za demokratizaciju medijske sfere.

Dugogodisnji pritisak opozicije i novinarskih profesionalaca - masovne demonstracije, poput onih od 9. marta 1991, okoncanih ljudskim zrtvama, inicijative za promenu Zakona o informisanju i Zakona o radio-difuziji, bojkot rada Parlamenta, pretnje bojktom izbora, organizovanje novinarskih sindikata, strajka novinara, stvaranje novog novinarskog udruzenja - nisu uspeli da oslabe uticaj vladajuce elite na centralne medije.

Pred najnovijim izborima, politicke stranke dobile su slobodu da pravila koja je definisala RTS - kao glavni "izvodjac radova" na prezentaciji izbornih ucesnika - prihvate ili ne prihvate.

Proizvodjenje pozitivnog publiciteta

Vazeci model srpskog zvanicnog novinarstva ucvrscen je jos pred prethodne republicke izbore 1993. godine, sa prometanjem ratne u mirotvornu politiku SPS i zamenom podrske patriotskom ratu u susednoj Bosni retorikom mira i izgledima za ukidanje sankcija i bolju buducnost. Iz medijskog diskursa tada je pocela da iscezava pregrejana nacionalisticka euforija i sa ekrana drzavne televizije potpuno je "prognan" lider radikala Vojislav Seselj, koga je upravo "velika televizija" ucinila legitimnim akterom politicke scene. Privilegovano mesto u ekranizovanoj politickoj stvarnosti umesto njega zadobila je partija supruge predsednika Milosevica, prvo Ujedinjena levica, a potom JUL. U medjuvremenu, iskristalisan je i tretman opozicije, koja se u RTS verziji realnosti sve vise doima kao nepotrebna, izlisna.

Stvarnost koju svakodnevno gledamo na ekranima RTS gotovo sva se sastoji od samo jedne slike: uspesne politicke i ekonomske reintegracije Srbije i Crne Gore u medjunarodnu zajednicu. Ova tema je najvaznija pojedinacna tema udarne informativne emisije RTS. Novinari RTS uvezbani su da svaki i najmanji povod prekvalifikuju u izrazavanje medjunarodnog uvazavanja za "mirotvornu politike SRJ od pocetka jugoslovenske krize", njen "presudan doprinos stabilizaciji mira na ovim prostorima" i potrebu da se "sto pre stvore uslovi za potpunu integraciju SR Jugoslavije u medjunarodne" politicke, ekonomske i finansijske institucije. U toku prve nedelje juna RTS je, na primer, prosecno emitovala po tri priloga dnevno u kojima je prezentirana uspesna politicka saradnja sa svetom, i po cetiri dnevno o uspesima ekonomske saradnje. I uporno izbegava da svoje gledaliste obavesti o radnickom nezadovoljstvu aktuelnom ekonomskom politikom: u poslednja tri meseca na drzavnoj TV nije objavljena nijedna vest o bilo kakvom strajku, koji su potresali Srbiju.

Cini se da se drzavna televizija pri ovome rukovodi i idejom da ce do ovoga brze doci ukoliko su nosioci opozicione politike manje prisutni na javnoj sceni. U prvoj nedelji juna RTS je emitovala ukupno 20 priloga o stranackim aktivnostima: 17 je izvestavalo o SPS, a po jedan o Novoj demokratiji, kvazi-opozicionoj Radikalnoj stranci "Nikola Pasic" i u Srbiji neregistrovanoj partiji JUL za Republiku Srpsku. U poslednjoj nedelji februara, na primer, prema urednickoj proceni centralne drzavne televizije, gledaliste je bilo obavesteno o delatnostima svega tri partije: SPS, JUL i novoosnovanom Demokratskom centru. Pri tome je od 17 informativnih priloga 14 bilo posveceno SPS-u i dva JUL-u. U martu je o delatnosti SPS u toku nedelju dana izvestavano u devet navrata, dok su medijsku paznju na ekranu oficijelne televizije zadobile jos socijalisticki koalicioni partner Nova demokratija (pet puta) i partija Milosevicevog porodicnog partnera JUL (cetiri puta).

Delegitimisanje opozicije

Od ostalih stranackih aktivnosti pomenut je jos samo miting najavljene koalicije "Zajedno" u Nisu, na nacin kojim bi studente novinarstva trebalo uciti kako se ne sme izvestavati o politickim dogadjajima. Od 12 reporterskih recenica o mitingu, dve su se odnosile na ono sto su na njemu rekli opozicioni lideri. Umesto Draskovicu, Djindjicu ili Pesicki, RTS je mikrofon ustupio njihovom politickom protivniku, predsedniku Opstinskog odbora SPS Nisa Miletu Ilicu, kako bi on opozicioni miting okvalifikovao kao propao i potpuno neuspeo i legitimne lidere parlamentarnih stranaka nazvao "nezvanim gostima".

Dodatno je jos u to vreme drzavna televizija organizovala i komentarisanje pisma Vuka Draskovica, u kome je on clanice Kontakt grupe pozvao da "pritisnu" Milosevica spolja, dok ce ga SPO pritisnuti iznutra. U pet priloga u toku sedam dana, u kome su se cula misljenja ministra trgovine, ministra gradjevinarstva, portparola JUL-a, direktora "Politike" i najzad, komentatora RTS, Draskovic je nazivan "izdajnikom" i "denuncijantom koji pred belosvetskim mocnicima blati sopstvenu zemlju i sopstveni narod" i sluzi se "nacinom delovanja vec vidjenim u metodama Gebelsove propagande". U zavrsnom udarcu, tokom hajke u kojoj Draskovicu nijedanput nije omoguceno da odgovori na optuzbe, komentator RTS je pokusao da lidera najvece opozicione stranke delegitimise okarakterisavsi ga kao "pretendenta na vlast".

Upravo ovo negativno kvalifikovanje opozicije kao pretendenta na vlast pokazuje da u profesionalnoj ideologiji novinara RTS opozicija jos uvek nije postala legitimni akter politickog zivota. Prema jednom istrazivanju informativnog programa iz 1991. godine, od 126 izrecenih kvalifikacija o opoziciji, 120 je bilo negativnih, a sest pozitivnih. O vlasti je u istom periodu izreceno 87 kvalifikacija, od cega 77 pozitivnih, a deset negativnih.

Tokom leta opozicija se na veliki ekran probijala samo u okviru price o medjusobnim trvenjima povodom stvaranja nove koalicije. Medijskim pravilima kojima su parlamentarne opozicione stranke izjednacene se nekoliko desetina drugih, prakticno nepostojecih partija, opozicija je izgubila i tu jedinu sansu da se birackom telu predstavi kao ozbiljan konkurent aktuelnoj valdajucoj garnituri, sto vec sada ukazuje na verovatnog izbornog pobednika.

Za utehu porazenom - disbalans se nece moci popraviti nikakvim novim specijalnim pravilima o ponasanju medija u predizbornoj kampanji. Za njegovo ispravljanje neophodna su profesionalna pravila o svakodnevnom ponasanju novinara - i pre i posle izbora - koja ih nece prisiljavati da stvarnost rediguju prema mapi sveta proizvedenoj na oficijelnom mestu. A to podrazumeva, jos uvek nesagledivo dugu, borbu za profesionalizaciju novinarstva.

(AIM) Jovanka Matic

xxx xxx xxx