SIMPTOMI KOSOVSKE STVARNOSTI I NJEN SINDROM

Dogovor koji su 1 septembra 1996 godine u Beogradu i Pristini potpisali predsednici Slobodan Milosevic i Ibrahim Rugova o povratku albanskih ucenika u skolske klupe, one drzavne, u zvanicnoj javnosti Srbije je proslavljen po vec uhodanom scenariju: kao jos jedna potvrda doslednosti politike koja se od prvog dana zalagala za ovo sto je sada uradila. U tom nazdravljanju resenju problema, kojeg u svetu koji drzi do sebe ne bi ni bilo, isprednjacili su, kako to obicno biva, oni koji su godinama ravnodusno posmatrali kako stotine hiljada albanske dece uce u uslovima proslog veka, sa uvek licemernim zaljenjem: oni to mogu ali, eto, nece - pri cemu je malo ko pitao, sebe i druge, zasto nece - zbog cega su sumnjicili svako misljenje koje nije bilo kako su oni smatrali da mora biti.

Zato se sada javljaju oni koji su sest godina cutali i nista nisu uradili da se taj problem bar nacne ako vec nije mogao da se resi. Uz pozrav ovom dogovoru predsednik srpske vlade, M. Marjanovic, prica kao da one godine nisu ni bile:"Politika koju vodimo pretpostavlja podjednaku brigu o svim gradjanima Srbije, a pogotovo o deci i omladini". Njegov saradnik u vladi, Dragoslav Mladenovic, obecava da ce njegovo ministarstvo preduzeti sve mere da se dogovor uspesno ostvari, sto znaci da ce obaviti tehnicke poslove, ali je zato precutao da nesto kaze o svojoj strucnoj, ako vec ne moze o etickoj, odgovornosti za dosadasnji nerad u resavanju ovog problema. Kao, uostalom, i mnogi koji su dugo cutali a sada naprasno progovorili.

Dogovor dvojice predsednika znaci da se resenje kosovskog pitanja ne moze razvlaciti do vecnosti, sto znaci da su do sada korisceni postupci vec istroseni. To su, zna se, poneka ponuda za dijalog koja nista ne kosta a malo daje, ali zato ima privid dobre volje. Zato se istrajavalo na sitnim podvalama i tvrdoglavilo nasuprot cinjenicama, sto znaci da se gledalo, ali se nije videlo ili se nije htelo ugledati. I zato, nece biti nikakvo cudo ako ta politika, koliko sutra, Ibrahima Rugovu prizna kao legitimnog predstavnika albanskog naroda na Kosovu, sto on i jeste, i bio je, sa ili bez njenog priznanja, kao sto je to ucinila i sa onima kojima do juce nije htela ni ruku da pruzi.

Zbog toga ovaj dogovor nije dobrovoljni ustupak te politike koja se sada uramila, vec iznudjen postupak. Uglavnom zbog zilavosti Albanaca koji su u otporu toj politici istrajali u svome i sa lisavanjem na koje bi malo koji narod pristao da otrpi. U tom njenom hocu - necu presudila je opomena, nekad bahato ismejana, da Jugoslaviji nece biti dozvoljen pristup u medjunarodnu zajednicu sve dok se status Kosova ne uredi na nacin koji ce obezbediti postovanje prava ovdasnjeg stanovnistva (Voren Kristofer). U ovom slucaju to je, zna se, ovo albansko. Ostaje, znaci, pretnja spoljnih zidova sankcija koje se, prema potrebi ili proceni, mogu ponovo vratiti. U tom bi slucaju one potrajale puno duze i bile bi mnogo teze od ovih samo suspendovanih, sto znaci da je Evropi, a i svetu, vec preko glave natezanja sa ovim prostorom i njegovom politikom.

Zato je ovaj dogovor samo za neupucene u pozadinu politickog zanata dosao nenadano, to jest prekonoc, sto opet ne znaci da se na njemu nije radilo i nocu. Za njega se kaze da je "iznad svake politicke rasprave", ali to ne znaci da nije politicki dokument ugovoren po zelji ili nalogu - svejedno - da se na ovom prostoru najzad nesto pokrene. Za tu nameru najizglednije je bilo skolstvo, jer ono u sebi sadrzi dodatni emotivni naboj buduci da se radi o deci,sto ne znaci da koliko sutra jednako vazni nece biti zdravstvo, kultura ili sredstva informisanja - sada jednako blokirana. U tom pogledu ovaj je dogovor, ili to moze biti, neka vrsta politickog testa koji treba da sondira javno mnenje na obe strane, to jest njihovu gotovost da pohvale ili pokude njegova resenja pa, potom, druga i najzad ono glavno - politicko.

Zato je ovaj dogovor samo simptom kosovske zbilje po cemu lici na santu leda cija je jedva jedna osmina iznad nivoa mora, a onaj "ostatak" ispod njega, ali to ne znaci da ga i nema. On je simptom jedne namere, ali nije sindrom stanja u cijoj je pozadini bila i ostala politika sa svojim namerama, odnosno obecanjima, zbog cega ovaj dogovor najverovatnije nece, sto se albanske strane tice, biti docekan aplauzom, jer ovo sto se sada (kao) dobija vec se imalo pre dvadesetak godina: neka vrsta kulturne autonomije, ali sada bez ondasnje politicke moci. To bi znacilo da se fundamentalni zahtev te politike, Kosovo - Republika, odlaze na neodredjeno vreme. Osim ako se ne racuna da ce taj ustupak kasnije biti naplacen sa mnogo vecim dobitkom koji bi poravnao ovaj jos uvek polovicni dogovor o skolstvu.

Slobodanu Milosevicu ce biti lakse da objasni svoj postupak, jer je srpski narod vec navikao na njegove zaokrete, zbog cega ga ni ovaj nece puno zacuditi, pri cemu ce drzavna televizija i stampa vec uraditi svoje - kao i do sad, uostalom. Ibrahim Rugova ce imati veca okapanja, najvise od onih svojih koji budu smatrali da se sa ovim dogovorom puno dalo a malo dobilo, ili cak izgubilo, sto znaci da kosovski sindrom jos ceka svoje resenje: ono politicko, jer su sva druga, pa i ovo, samo uvod u njegov rasplet koji ce, ponadajmo se, biti primeren civilizacijskom politickom ponasanju.

Milenko KARAN AIM Pristina