BALKANSKI DETANT

Diplomatsko-politicka ofanziva Milosevicevog rezima

Diplomatski uspesi, kako Milosevic i njegovi mediji prikazuju svoju konstruktivnu diplomatsku ofanzivu, postali su novi majdan za jacanje imidza njegove vlasti kod kuce. Desava se po prilici nesto slicno kao kod Causeskua: napolju demokratski, unutra totalitarno.

Beograd, AIM, 2. septembar 1996.

Potpisan je sporazum o normalizaciji odnosa sa Hrvatskom; otvorena je kancelarija Haskog tribunala u jugoslovenskom glavnom gradu; federalna skupstina odobrila je svezanj dokumenata kojima se ide u susret zahtevima Medjunarodnog monetarnog fonda; obelodanjeno je da srpski i albanski prosvetni predstavnici vode tajne razgovore o sredjivanju skolskih prilika na Kosovu, a da to isto rade - s nesto slabijim intenzitetom - i politicki ljudi ove dve strane o opstim pitanjima; jugoslovenska delegacija na visokom drzavnom nivou (potpredsednik Vlade) posetila je Sarajevo i Bosnu, krenuo autobuski saobracaj Beograd - Tuzla; naglaseno javno priprema se skori odlazak predsednika Vlade SR Jugoslavije Radoja Kontica u posetu Makedoniji. Ovo je bilans glavnih poteza sluzbenog Beograda u poslednjoj sedmici avgusta.

Nema sumnje, zavidan broj akcija, toliki da bi komotno pristajao i nekoj normalnoj zemlji koja je u diplomatsko-politickom smislu ziva, a ne mrtva, kakva je sada, jos uvek SR Jugoslavija. Vec i letimican pogled na njih pokazuje da mnoge od njih ne samo da ovde nisu do sada praktikovane, nego je tesko doskora bilo i zamisliti da ikada hoce. Recimo, Haski tribunal. Sada je dobio kancelariju u Beogradu, u koju se useljava bugarski diplomata Dejan Mihov kao predstavnik Tribunala, a do nedavno ova je institucija medjunarodne pravde u ovdasnjim sluzbenim politickim krugovima i javnosti koja ih prati predstavljana kao sam crni djavo kojem ne bi trebalo da ima mesta ne u Beogradu nego na kugli zemaljskoj.

Bilo bi naivno govoriti da je ovim cinom uradjeno ista vise nego sto znaci jedan solidan pocetak. Jer, mnogo je krupnih stvari koje se ticu Haskog tribunala i Jugoslavije jos potpuno otvoreno. Tu su, pre svega, oficiri jugoslovenske vojske osumljiceni za ratne zlocine koji se ne izrucuju, a pretezna su ocekivanja u medjunarodnoj zajednici da Beograd obavi i posao sa Karadzicem i Mladicem. Kancelarija je, medjutim, ono sto se slikovito kaze "noga u vratima". Sad je ta noga stavljena, vrata ce biti otvorena, znaci povlacice se buduci potezi.

I prema Medjunarodnom monetarnom fondu jugoslovenska vlada je krajem ovog avgusta krenula sa novim potezima. Sva relevantna tumacenja dokumenata koja je usvojila Savezna skupstina na predlog Konticevog kabineta kazuju da je usvojeno u stvari ono sto je s jedne strane vec trazio MMF, i, s druge, zagovarao bivsi guverner Avramovic, koji je u maju zbog takvih svojih stavova i srusen. Sad se ide u susret ovoj mocnoj medjunarodnoj finansijskoj instituciji, kao da se pre koji mesec nisu osorno odbijali svi njeni bazicni institucionalni zahtevi. U pitanju je, dakle, radikalna promena ugla gledanja.

Sigurno je da je sporazum o normalizaciji odnosa sa Hrvatskom sredisnji dogadjaj ove velike nedelje avgusta, razume se, i dalje i vise od nje. Taj sporazum mnogo toga nije resio, najosetljivije stvari - kao sto su Prevlaka i srpski prognanici iz Hrvatske - naprosto je kao obaveze preneo na buduce dane, ali je ipak osnovnu demarkacionu crtu postavio: planovi o prekompoziciji drzavnog prostora Srbije na racun Hrvatske propali su, protagonisti tog plana sami su potpisali da je toj iluziji definitivno dosao kraj. Sad se moze dalje, pocev od ambasada i ambasadora. Nimalo, medjutim, nece biti lako. To se da videti i na osnovu reakcija nakon sporazuma sto su ga 23. avgusta potpisali jugoslovenski i hrvatski ministri: u javnosti nigde ni traga entuzijazmu.

Nema ni ostrog protivljenja (sem, prirodno, Seseljevog) ali sve se docekuje i ispraca u vezi s ovim u jednom oporom tonu, cak i medju srbijanskim politickim grupama koje otvoreno i bez zadrske pozdravljaju normalizaciju kao cin. Radi glava, ne i srce. U politici je takva konstelacija, uostalom, oduvek davala bolje rezultate.

Konstruktivne su i akcije koje se iniciraju u pravcu Skoplja i Sarajeva. Sa Makedonijom je u toku siroka interna aktivnost, usmerena na dogovaranje i potpisivanje sijaset medjudrzavnih ugovora, medju kojima se sa najvecim zanimanjem ocekuje onaj o trgovini. Hoce li vec sada biti napravljena neka vrsta carinske unije, sto bi znacilo ukidanje barijera na granicama, ili dve nove drzave jos nisu zrele za tako nesto, videce se vrlo brzo, vec prilikom Konticeve posete Skoplju. U svakom slucaju, ore se duboko. Ovde se cini da je Beograd otvoreniji od Skoplja za sveobuhvatnije aranzmane. Skoplje jos mozda podozreva, znajuci s kim ima posla, ma koliko svestan da sada ima posla s jednim drugim Milosevicem.

Ganic u Beograd, Sainovic - Milosevicev trenutno najveci partijski pouzdanik - poslednje sedmice avgusta u Sarajevo, to jos nije ono sto se postiglo na prethodne dve strane, ali svakako i te posete pripadaju korpusu istog onog otvaranja koje karakterise druge poteze koje smo ovde vec spomenuli. Zasad se prica o trgovini. Beograd trazi od Sarajeva da povuce tuzbu koja je kod Medjunarodnog suda pravde o Srbiji kao agresoru na Bosnu, pa bi se moglo dalje i o drugom osim o trgovini. Inace, putnicima u Sarajevo - kod nekadasnjih "balija" - puna su usta lepih prica o mogucoj saradnji.

Nesto najteze ide - u ovom okviru - sa Slovencima. Ignorancija zvanicnih tela i visokih pojedinaca prema Ljubljani je i dalje velika, ali jedna nimalo beznacajna promena ipak se dade uhvatiti okom. Ovih dana, naime, drzavna televizija i mediji koji su trabanti rezima milozvucno govore o Sloveniji i nekim raspolozenjima u njoj da to pocinje opasno liciti na vreme koje smo vec zaboravili. Cak se i Kucan citira, bez ikakve zajedljivosti.

Kosovo u svemu ovome ima izgled cira koji samo sto nije pukao. Vesti koje dopiru do javnosti o kontaktima dveju strana - srpske vlasti i albanskih predstavnika sa Kosova - ma koliko skromne bile nagovestavaju da ima napora koji idu ka otvaranju dijaloga. Iz Beograda se na to gleda jos uvek sa pozom gazde, ali tajni kontakti razbijaju i tu mistifikaciju. Zreli ljudi, kojih je doduse malo medju onima koji imaju rec, znaju da od te poze nema nista, i da se ona mora menjati.

Saberemo li sve to, doci cemo do jedne slike sluzbenog Beograda koja se u dobroj meri razlikuje od one doskorasnje. Nije rec o tome da ova nova moze prekriti onu staru. Usredsredjenost akcija slicnog tipa u ovom razdoblju, otvara mogucnost da se govori o jednoj maloj, novinarskim zargonom kazano, diplomatsko-politickoj ofanzivi Milosevicevog rezima, o stvaranju "balkanskog detanta". U tome detantu participiraju i drugi, ali sad i onaj od kojeg se to dosad najmanje moglo ocekivati. Ta ofanziva, okrenuta prema spoljnim ciniocima, a ispunjena sadrzajima otvorenog, konstruktivnog profila, zbunjuje posmatrace u Beogradu, pogotovo one nezavisne. Sve im je, naime, manje-vise u redu, osim protagonista ove nove politike. Svi vrlo dobro znaju ko su oni bili, i sta su pre ovoga radili, u tome je nevolja.

Nema sumnje da Milosevic ne izvodi sve ovo radi umetnickog zadovoljstva. S jedne strane, izlozen je medjunarodnim pritiscima, pa sve i da nece mnogo puta mora. S druge strane, kad vec mora onda, razume se, gleda da kozu proda sto unosnije. Diplomatski uspesi, kako Milosevic i njegovi mediji prikazuju svoju konstruktivnu diplomatsku ofanzivu, postali su novi majdan za jacanje imidza njegove vlasti kod kuce. Desava se po prilici nesto slicno kao kod Causeskua: napolju demokratski, unutra totalitarno.

Radivoj Cveticanin / AIM /

xxxxxxx xxxxxxx xxxxxxx