REZERVAT ZA IZBEGLICE

Sarajevo Aug 28, 1996

Slapovici

Banjaluka, 28. avgusta (AIM)

Tragom vesti da ce ovih dana poceti raspustanje kolektivnih centara za izbeglice, medju kojima je ovaj, kod Srebrenice, na prvom mestu,krenuli smo u Slapovice - kolektivnom kampu u kome se nalazi 300 montaznih objekata koje su tokom rata ovde izgradili Svedjani za potrebe muslimanskih izbeglica.Sada se tu nalazi oko 1300 izbeglica iz zapadno-krajisnih opstina - Donjeg Vakufa (Srbobrana), Bihaca, Krupe, Kupresa, Travnika i jos nekih mesta iz centralne Bosne.

Kilometarski dugo izbjeglicko naselje smesteno je u dolini recice Jadar. Objekti - male montazne kucice postavljene u karakteristicnom, gotovo mesecevom pejzazu, deluju pomalo nestvarno. Prethodna upozorenja nasih saputnika, mladih i predusretljivih domacina, Radovana Koprivice i Mladenka Srdije, da cemo doci u podrucje gde je civilizacija strana, a pustinja domaca rec, ostvaruju se gotovo na svakom koraku.

Ljudi odseceni od sveta, smesteni u svojevrsnom rezervatu, provode mesece i mesece daleko od ociju onih koji bi o njima trebalo da brinu. U naselju nema struje vec mesec dana. Voda curi iz plastickih cevi koje su sprovedene do dva izvora koji cesto presusuju.Zabelezena je i zutica. Prevoz do ovog naselja je neredovan. Lekarska ekipa dolazi jednom sedmicno.Ljudi su prepusteni vlastitoj sudbini.

Prilazimo jednom od paviljona, koji je sacinjen od 12 montaznih kucica. Objekti su,inace, veoma funkcionalni, ali bez sanitarnih prostorija i bez kupatila.Prvi nas sagovornik, Milan Kisin iz Donjeg Vakufa (Srbobrana) kaze: "Sta da vam pricam.Vidite i sami. Suma, divljina,daleko smo od grada,od civilizacije. Tu su mi deca, zena, otac i majka, sestra i brat. Struje nema.Novca nemamo. Nikuda ne mozemo.Nisamo zasejali nista,jer su nam iz Vlade jos u maju obecavali da cemo seliti odavde. Sada je kraj jula, a mi i dalje cekamo.Ovde je smesteno 20-tak porodica poginulih boraca, a ima i invalida prve kategorije. Hrana je jednolicnai ima je sve manje",zavrsava svoju ispovest Milan Kisin.

Tridesetak metara dalje,mala improvizovana letnja kuhinja.Na sporetu se krcka rucak.Ispred kucica sede Rosa Setara i Grozda Zeljko, takodje, izbeglice iz Donjeg Vakufa.Oko njih troje dece. "Prodje vec skoro godina dana, Bog te jadan,uovoj pustinji,u nedodjiji. Ne morate nas nista pitati. Gledajte i pisite, ako od toga moze za nas biti ikakve pomoci",kaze Rosa Setara.

"Vratili bismo se sutra na svoja ognjista, dodaje Grozda Zeljko. - Ali, kazu nam da je sve spaljeno. Gdje se vratiti? Na golu ledinu.Od cega zivjeti? Vise pitanja, nego odgovora.

Zdravko Saric iz Travnika ostao je bez cigareta i trazi jednu, da oseti kako mirise duvan. Na pitanje-kako je odgovara: "Milina, disati se ne moze. A kako moze biti u dzungli. Zivimo od pomoci Crvenog krsta. Malo brasna, par konzervi i litar ulja.Ne pusimo, ne pijemo, zivimo od ovog cistog vazduha,u ovoj vazdusnoj banji".

Nasi saputnici, Mladenko Srdija i Radovan Koprivica, koji su i zaposleni na poslovima zbrinjavanja izbeglog i raseljenog stanovnista na podrucju Srebrenice kazu da ovde ljudi zive u nenormalnim uslovima, bez struje, bez prevoza, bez skole i ljekarske pomoci. Bez pomoci Vlade i medjunarodne zajednice ovom naselju preti katastrofa. Zimu ovde ovi ljudi ne smeju docekati", kaze Srdija.

"Docekati jos jednu zimu u ovom izbeglickom kampu predstavljalo bi zlocin prema ovim ljudima", kaze Koprivica. Prema njegovim recima, predvidjeno je da se do jeseni rasele u kampove u Potocare i Skelane.

Napustamo Slapovice, pozdravljajuci se sa mestanima ovog izbeglickog sela-kampa kome vec desetak puta obecavaju da ce ga preseliti u civilizaciju. Dok smo prolazili kroz spaljenu i razrusenu Srebrenicu i Konjevic polje, pored stotina i stotina unistenih kuca i zgarista,moj prijatelj reporter Rojtera jednostavno kaze: "Civlizacija odavno ne stanuje ovde".

(AIM) Ljubomir Ljubojevic