POSLEDNJI KOSOVSKI TANGO?

Izbori zakazani za 3 novembar trebali bi da budu od velikog znacaja za rasplet jugoslovenske krize. Oni ce dati odgovor na pitanje da li je u medjuvremenu doslo do bitnijeg pomeranja odnosa snaga u Srbiji i SR Jugoslaviji, odnosno da li su sazreli uslovi za legalnu smenu vlasti koja predstavlja poslednji, mutirajuci bastion komunizma na Balkanu. Iako je moc Milosevicevog rezima koncentrisana u Srbiji, gde izbori jos nisu zakazani i mogu da se prolongiraju do proleca 1997. godine, eventualni poraz socijalista i njihovih satelita na novembarskim izborima, narocito onim saveznim, bitno bi suzio manevarski prostor Milosevicevog rezima. Ako opozicija osvoji Savezni parlament, Milosevic ce izgubiti kontrolu nad saveznim institucijama sa instaliranim marionetama, kao Lilic i Kontic. Na te funkcije ce doci mnogo opasniji rivali nego sto su to svojevremeno bili Dobrica CosiC i Milan Panic. Sukob kompetencija izmedju reprezenata savezne drzave i onih drzava clanica federacije postace "interesantniji" i mnogo ostriji.

Savezni izbori, dakle mogu biti presudni za Milosevicev rezim. Ako ih dobije, on ce za naredne cetiri godine osigurati vaznu odstupnicu preuzimajuci, kako se pretpostavlja, dosta jaku funkciju saveznog premijera. Ako, pak, izgubi savezne izbore, preseca mu se odstupnica i predstoji mu ocajnicka bitka da zadrzi vlast u Srbiji. Ne uspe li ni u tome moze zavrsiti u Hagu, kao glavnooptuzeni za ratne zlocine.

Zbog toga, Milosevic nema mnogo izbora. On ce uciniti sve da zadrzi vlast. Njegovi glavni aduti su kontrola medija, vec klasicna manipulacija raspolozenjem javnosti preko tempiranih distribucija fondova i lazi, zatim igra na slabosti i razjedinjenost opozicije i, ne i kao poslednja po znacaju, kontrola poslanickih mandata sa Kosova. Bojkot izbora od strane Albanaca, koji je i ovoga puta vise nego izvestan i vec je nedvosmisleno obznanjen od dr. Ibrahima Rugove, predstavlja veliki hendikep za opoziciju zato sto rezimskoj stranci u startu osigurava prednost od oko 10 % mandata. Treba podsetiti da bi SPS decembra 1992. godine prakticno izgubio izbore i mogucnost da ostvari "tanku" vecinu u srpskom parlamentu, da nije bilo bojkota Albanaca i Muslimana, odnosno onih tridesetak "lako" osvojenih mandata na Kosovu, Juznoj Srbiji i Sandzaku.

Hoce li Milosevic i ovoga puta glatko izboriti prednost na Kosovu buduci da je, s jedne strane, vise nego siguran u bojkot Albanaca, dok s druge strane i dalje racuna na glasove kosovskih Srba? Jesu li proletosnja okupljanja zabrinutih kosovskih Srba bila samo izraz gneva uskog kruga razocaranih lidera tzv. kosovopoljskog pokreta otpora iz '80 godina, ili pak oni reprezentuju promenjeno raspolozenje vecine Srba?

Cini se da Milosevic, i pored svih nevolja sa lokalnim liderima i prazne stolice na junskom skupu u manastiru Gracanaca, kosovski segment borbe za vlast i dalje drzi pod kontrolom. Gracanicki skup, na koji se nije odazvao, bio je pre izraz slabosti bivsih saveznika, koje je Milosevic iskoristio da bi dosao na vlast, a koji mu sada nisu potrebni niti ih vidi kao stvarnu opasnost. Ekstremna srpska opozicija na Kosovu uplasena je i dezorijentisana i nema alternativni program za spasavanje srpskog Kosova. S druge strane, da bi sprecio veci odliv glasova ka opoziciji, Milosevic je aktivirao provereni scenario zastrasivanja i, uporedo, nudjenja policijske i paramilitarne zastite za kosovske Srbe. Iako uopste ne treba iskljuciti albansko autorstvo serije teroristickih napada, bar kod ovog poslednjeg, kada su bombe bacene na tri policijske stanice (bez zrtava i vecih steta), indikativna je cinjenica da su napadi tempirani u samo predvecerje objavljivanja izbora, i da je nakon toga

• iako istraga nije dala nikakve rezultate - na kosovsku scenu vracen provereni rezimski tandem u liku glavnog Milosevicevog policajca, Radmila Bogdanovica i glavnog strasila i ekzekutora - Zeljka Raznatovica - Arkana. Bogdanovic je Rugovu i albanske politicke partije optuzio za terorizam i pripretio im je da ce Albanci, ako se ne pokazu lojajnim prema Srbiji, biti tretirani kao strani drzavljani. Arkan je sa svitom svojih "tigrova" obisao napadnute policijske stanice i usput takodje pripretio Albancima da ce biti proterani iz Srbije.

Ipak, pravi adresanti Bogdanovicevih i Arkanovih poruka nisu bili Albanci, vec zastraseni kosovski Srbi. Milosevic se preko ovih eksponenata svoje politike, posto je najpre posejao primere straha i haosa, predstavio kao jedina organizovana snaga, koja je sposobna da pruzi efektivnu zastitu kosovskim Srbima. Poruke su sledece: opozicija stiti Kosovo praznim pricama lidera gubitnika kao sto su Solevic i Trajkovic, dok rezimu stoje na raspolaganju policijske i paramilitarne formacije, koje su svojevremeno na Kosovu instalirali upravo Bogdanovic i Arkan. To drugim recima, znaci: glasajte za one koji vec efektivno kontrolisu Kosovo.

Kada se radi o relaciji rezima sa Albancima, za koju i Milosevicevi i Rugovini unutrasnji protivnici tvrde da je precutno "saradnickog" karaktera, ova pretpostavljena inscenacija jacanja albanskog terorizma indicira raspoznatljivi cilj taktickog prekida mogucnosti zapocinjanja albansko -srpskog dijaloga do novembra. Ako posle izbora stvari krenu nepovoljno po rezim, jedna od strateskih opcija rezima bila bi stvaranje jos veceg haosa na Kosovu, kako bi se dobio povod za proglasavanje vanrednog stanja i zatim, preko lova u mutnom, ipak zadrzala vlast u Srbiji i Jugoslaviji. Za tako jaki scenario, rezimu je vec danas potrebna aktivna storija o kontinuiranom delovanju albanskog terorizma. Razume se, ova prica ne gubi mnogo od svoje scenaristicke ingenioznosti ako su albanski teroristi kojim slucajem pravi. Scenario zapravo i podrazumeva provociranje stvarnog albanskog terorizma, buduci da on a posteriori treba da opravda visegodisnji drzavni terorizam najviseg stepana na Kosovu. Nije slucajno to sto je upravo Radmilo Bogdanovic pre sedam-osam godina, tada kao sef srpske policije, stalno najavljivao i prakticno izazivao albanski terorizam. Sada, kada on deluje u kontinuiranim serijama, svejedno sto nema nikakvih sigurnih indikacja o pociniocima, stvari su prema policijskoj logici "dosle na svoje mesto", jer Bogdanovici i Arkani opet mogu, u Gazdino ime, da upravljaju haosom. Stavise, to sto pocinioci nisu otkriveni predstavlja prednost. Jer, zna se, nisu vazna konkretna imena terorista. Za rezon eksponenata drzavnog terorizma dovoljno je "saznanje" da su skoro svi Albanci po uverenju separatisti i neprijatelji Srbije, te stoga saodgovorni za terorizam.

Pored ove strateske pripreme haosa, aktuelna instrumentalizacija albanskog terorizma imala je i neposrednu funkciju daljeg odlaganja pocetka albansko-srpskih pregovora. Tokom leta iz vise izvora bilo je potvrdjeno da je tajna diplomatija postigla uspeh u trazenju formule za pocetak albansko -srpskih pregovora. Stavise, bili su izgleda odredjeni i okvirni termini za pocetak dijaloga. Ali, nakon poslednja teroristicke serije osiguran je obrt u pristupu ili makar u redosledu poteza, bar do okoncavanja i ovdasnjih i americkih izbora, ciji ce se rezultati znati priblizno u isto vreme. Istovremeno, srpska strana je iskoristila incidente da baci senku na dobronamernost i visoki politicki rejting Ibrahima Rugove na Zapadu. Sta ako on ipak ne kontrolise albanske ekstremiste ili, kao i svi drugi Balkanci, igra dvostruku igru?

Bogdanoviceva prica o Rugovi kao teroristi moze se takodje tumaciti kao preventivno rusenje baza za moguce pontonske mostove prema Albancima sa ciljem da se spreci njihov eventualni izlazak na izbore. Opozicioni lideri u Srbiji, doduse, nece prihvatiti ovo objasnjenje zato sto Rugovu smatraju vaznim Milosevicevim saveznikom. Neki cak predvidjaju aktivnu spasilacku koaliciju Milosevica sa Rugovom. Ipak, to je samo propagandni blef. Kada vec moze manipulisati sa kosovskim Srbima, do kojih opozicija nema pristupa, zasto bi Milosevicu bila potrebna veoma nesigurna koalicija sa Albancima? Njemu su Albanci potrebni kao neprijatelji, niposto kao koalicioni partner.

Ipak, Milosevic je, igrajuci svoje poznate igre na vise kanala i opcija, sa ciljem da se po svaku cenu odrzi na vlasti, preko diplomatskih kanala Rugovi izgleda obecao oslobodjanje albanskih politickih zatvorenika i vracanje uzurpiranih skolskih objekata na Kosovu. Logicno je pretpostaviti da ce on ovu svoju ulaznicu za pregovore, na kojima insistiraju strane sile, ipak sacuvati za period posle izbora, kada bude znao na cemu je. On zna da Rugova nema izbora i da ce se strpiti jos dva-tri meseca, igrajuci precutno na njega kao srpskog pregovaraca, posto srpska opozicija nema nikakvu ponudu za Albance. To je, uostalom, iz istih razloga cinio i jos uvek cini Zapad, posto u Srbiji i Jugoslaviji nije pronasao licnost i politicku snagu koja bi mogla biti realna alternativa Milosevicu. Na predstojecim izborima svet ce zato verovatno precutno stati na stranu Milosevica kao proverenog pregovaraca, koji je naizgled prevrtljiv, tvrd i nezgodan, ali s kojim se ipak postizu dobri rezultati u resavanju regionalne krize. Zbog toga smatram neosnovanom pretpostavku o navodnom snaznom pritisku Zapada, pre svega Amerikanaca, na Rugovu, kako bi se on privoleo da izadje na izbore sa strateskim ciljem da se Milosevic srusi sa vlasti. Mozda ce odredjeni pritisak biti izvrsen, narocito u vezi sa izlaskom na lokalne izbore, ali to ce ipak biti samo prica i fingirani pritisak, a ne neka odlucna akcija. Zapad, pogotovu Amerikanci, znaju da izbora na Kosovu ne moze biti pre okoncanja albansko-srpskih pregovora, odnosno odrzavanja kosovskog Dejtona.

Skeljzen Malici

AIM Pristina