ZAO DUH SRPSKE ELITE

Beograd Jul 30, 1996

Intervju: dr Slobodan Antonic, o novoj politickoj eliti u Srbiji, izbornom zakonu, o vladavini Slobodana Milosevica

Sada, kada su sve sarene laze iskoriscene, i kada je konacno dosao na red onaj projekat koji je u osnovi svake politike - stvarni zivot, Milosevic je sateran u ugao, a pri ruci nema novih igracaka - varalica. Zato i vidimo kako se ponovo sa djubrista pocinju uzimati one stare - kao sto su socijalizam ili jugoslavizam. Ali, sve je teze tako zavarati narodnu glad. To je glavni Milosevicev problem u ovom trenutku. Ako u tome uspe, ako nekako dodje do strane akumulacije koju bi mogao da do mile volje trosi po Srbiji, time bi njegova politicka karijera bila zadugo obezbedjena. Ako se, pak, to ne desi, on ce morati poceti da zamahuje bicem, a u tom slucaju nije izvesno koliko dugo ce se gladna zver moci kontrolisati.

AIM, Beograd, 30.7.1996.

"Srbijom ne vlada samo politicka elita, kao u vecini 'poludemokratskih drustava'. Srbijom pre svega vlada cezaristicki predsednik koji svoju moc neposredno zasniva na omiljenosti u narodu i koji suvereno odlucuje ko ce biti clan vladajuce politicke elite. Vladajuca politicka elita je prvenstveno izvrsilac njegove volje, a ne autonomni nosilac i stvaralac politike", zakljucuje dr Slobodan Antonic, u svom istrazivanju "Demokratija i politicka elita u Srbiji", objavljenom u casopisu "Srpska politicka misao", koji je ovih dana izasao iz stampe. Tim povodom razgovaramo sa dr Slobodanom Antonicem, urednikom ovog broja, naucnim saradnikom Instituta za politicke studije u Beogradu, docentom na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, autorom knjiga "Srbija izmedju populizma i demokratije" i "Izazovi istorijske sociologije".

AIM: Obzirom da tvrdite da kvalitet demokratije u drustvu direktno zavisi od kvaliteta politickih elita, mozete li nam reci kakva je danas nova politicka elita u Srbiji i koliko smo daleko od stvarne demokratije?

Elita u Srbiji spremno razara parlamentarizam, izazivajuci potpuni rascep u parlamentu. Ona cutke pristaje na krsenje osnovnih pravila demokratije, kada stranacki prvaci za par minuta i bez glasanja izbacuju najuglednije clanove iz glavnih odbora. Ona se otvoreno hvali da je televizija njena "javna kuca" i da uziva da se pesnici sa kafanskim pevacicama. Ona ne samo da nije nista demokraticnija od naseg tzv. obicnog sveta, vec toj opstoj netpeljivosti i autoritarnosti daje ton i sirinu. A sa takvim tipom politicke elite, ni kvalitet demokratije ne moze da bude nista bolji. Stvarna demokratija u Srbiji nesto sto jos uvek pripada - daljoj buducnosti.

AIM: Kako objasnjavate cinjenicu da se srpska elita u trenutku krize u SFRJ masila za arhaicni nacionalni projekat?

To su uradile i druge vladajuce elite na istoku Evrope kada se srusio dotadasnji nacin legitimisanja vlasti. No, ono sto je odlikovalo upravo nasu elitu bila je spremnost da apsolutno sve ucini da bi svoju vlast zadrzala. Taj razliciti "duh elite" u Srbiji, dosao je od jednog sistemski slucajnog dogadjaja. Naime, sve ostale vladajuce elite u komunistickoj Evropi docekale su kraj komunizma prilicno ostarele i onemocale. Srpska je, medjutim, dozivela tokom tzv. antibirokratske revolucije 1987.-1988. snaznu infuziju novih kadrova zednih vlasti i politicke afirmacije, ljudi mladih i neistrosenih. Kada su se oni jednom dohvatili tog "zlog duha" nacije, i kada su videli da im pomocu njega stvari odlicno idu, oni se vise nisu obazirali ni na kakve granice. Ako mi rat omogucava da ojacam vlast - ratovacu, ako mi etnicko ciscenje omogucava da ojacam vlast - cisticu...

AIM: I sada, posle svega sto se dogodilo, srpska elita pokazuje da je spremna na sve kako bi vlast zadrzala. Kakve to posledice moze imati po drustvo u celini?

Kao i pre par godina, ona pokazuje onu specificnu mesavinu samopouzdanja u svoju politicku misiju (pri cemu ne smeta ako se ta misija sa promenom prilika cak radikalno redefinise!) i verovanja da vlast koju poseduje moze i treba, prakticki, neograniceno da zadrzi.

Recimo, spremno je zrtvovala ne samo svoje komunisticko ime, vec i celokupnu socijalisticko-samoupravnu ideologiju kojom se do tada ponosila. U krizi 1991. u zelji da svoj legitimitet uzdrman martovskim dogadjajima dodatno podupre "ostrijim" vodjenjem nacionalne politike, zrtvovana je ne samo dotadasnja drzavna zajednica SFR Jugoslavija, vec i temeljna drustvena vrednost - mir. U krizi 1992. godine, kada je jedna ostavka mogla da pomogne ako ne ukidanju, a ono bar ublazavanju medjunarodne ekonomske i politicke izolacije, jednoj politickoj karijeri zrtvovana je i privreda i standard citavog stanovnistva. U krizi 1993. oko potpisivanja Vens-Ovenovog plana, srpska vladajuca elita se bez ikakve grize savesti i bez osecaja krivice odrekla onog istog nacionalnog programa ("Svi Srbi u jednoj drzavi") u koji se do tada toliko zakljinjala i pomocu koga je i uspevala da prebrodi dotadasnje krize legitimiteta. Konacno, u sadasnjoj krizi, ona se ponovo vraca na stare formule socijalizma i jugoslavizma, nadajuci se da ce preko njih poduprti uzdrmanu vlast.

Grcevita resenost da se ostane na vlasti po svaku cenu katastrofalna je po drustvo. Najpre, demokratske vrednosti i ustanove se izigravaju i zloupotrebljavaju kada god se nadje da je to zgodno za ocuvanje ili ucvrscivanje vlasti. Drugo, da bi posto-poto odrzala vlast pred sve jacim i opasnijim izazovima, vladajuca elita mora da pribegava sve vecim zloupotrebama

pre svega politickim i ekonomskim, nakon cega joj se pomisao o demokratskom silasku sa vlasti cini jos manje mogucom (jer to onda vise ne bi predstavljao samo puki silazak sa vlasti), sto znaci da opet mora da posegne za jos vecim zloupotrebama, koje je prisiljavaju na jos grcevitiju borbu za vlast, i tako u nedogled.

AIM: Kako onda objasnjavate njen uspeh na dosadasnjim izborima?

Srpska politicka elita je izgradila citav sistem zloupotreba, korupcije, spekulantskih privilegija, reket-sinekura, kojim je u drustvu rastuceg siromastva za sebe obezbedila stalno novcano materijalizovanje vlasti. Uz to, metastaza korupcije i parazitizma je zahvatila i ostale delove drustvenog organizma, jer je nastojala da korumpira i sve one kategorije stanovnistva na cije je glasove racunala. Kod citavih kategorija stanovnistva stvoren je parazitsko-spekulantski mentalitet zivljenja o drzavnom trosku, tako da mozemo reci da je danas u Srbiji uspostavljena jedna vrsta simbioze etatisticke elite sa sirokim parazitskim slojevima stanovnistva, a na racun najproduktivnijeg i drustveno najperspektivnijeg dela socijalne i privredne strukture - na racun privatno-proizvodnog sektora.

AIM: Ima onih, pre svega u opozicionim redovima, koji smatraju da je najnovija promena Zakona o izbornim jedinicama dokaz nemoci vladajuce partije. Drugi, opet, tvrde da je to demonstracija njene moci.

I promena izbornog zakona je dokaz na sta su sve spremni clanovi nase vladajuce elite. Oni su, kroz mnoga istrazivanja javnog mnjenja, dosli do zakljucka da njihova stranka tesko da moze da osvoji vise od 30 odsto glasova, sto im po proporcionalnom sistemu ne bi nikako moglo doneti vecinu u parlamentu. Istovremeno, preko 50 odsto ispitanika ne bi glasalo za SPS, sto znaci da ni po vecinskom sistemu oni ne bi mogli da osvoje vecinu. Onda su resili da naprave takav izborni sistem koji bi im omogucio da sa 30 odsto glasova osvoje cak i do 70 odsto mesta u skupstini, i mi smo dobili 29 izbornih jedinica, a vele da cemo dobiti i svih 57 izbornih jedinica za republicke izbore.

Sa mnogo malih izbornih jedinica proporcionalni sistem gubi svoju osnovnu prednost da realno odrazava strukturu birackog tela (posto, sada, samo prve dve ili najvise tri stranke idu u pralament), dok, sa druge strane, on vise ne poseduje ni onu zastitu koju pruza vecinski sistem da pobednicka stranka, makar u drugom krugu, mora da dobije glasove 50 odsto biraca. Tako je sada socijalistima dovoljno da u vecini izbornih jedinica osvoje samo 30 odsto glasova, pa da im se preliju i glasovi ostalih stranaka, i da opet vladaju parlamentom.

To sto je opozicija ovu promenu ocutala, nije samo samo posledica njene nemoci. Naime, citava ova izborna konstrukcija pociva na pretpostavci da ce SPS osvojiti makar 30 odsto glasova i biti prva stranka u vecini izbornih jedinica. Ali, sta ako se desi da neka opoziciona koalicija osvoji vise glasova od SPS-a, pa makar to bio i samo jedan glas po izbornoj jedinici? U tom slucaju, ona bi bila prva stranka, i oni bi pokupili sav izborni kajmak. A kako istrazivanja javnog mnjenja sada pokazuju, 30 odsto glasova na izborima je veoma realan cilj jedne moguce koalicije opozicionih stranaka koja i ne mora biti potpuna. Stoga i smatram da je, nacelno posmatrano, ova igra SPS-a sa izbornom artitmetikom poprilicno rizicna.

AIM: Moze li opozicija bilo sta da promeni na politickoj sceni Srbije?

Nasa politicka opozicija je, valja reci, napravila prilicno gresaka u dosadasnjem nadmudrivanju sa Milosevicem. Ona je, recimo, konstantno ispoljavala jednu povrsnost i lakomislenost, koja je rezultirala ili precenjivanjem sopstvenih snaga i sposobnosti (kao, na primer, u razdoblju uoci izbora 1990, 1992. i 1993.) ili gubljenjem svakog samopouzdanja i padanjem u malodusnost (narocito nakon izbornih poraza 1990. i 1992.). I u jednom i u drugom slucaju to je dovodilo do ozbiljnih politickih gresaka - od samouverenog upustanja u neravnopravne izborne utakmice, do ocajnog pomisljanja na najradikalnija sredstva politicke borbe nakon izgubljenih izbora.

Dodajmo tome naglaseno stranacko-politicko liderstvo, hirovite i neosmislje akcije, ili zaokrete, bujanje surevnjivosti koja je blokirala svaki ozbiljniji pokusaj objedinjavanja opozicionih snaga. Umesto strpljivog i laganog jacanja opozicionih mreza, nasa se opoziciona elita zadovoljava sitnim kabinetskim spletkama i sastavljanjem placnih saopstenja za javnost, istovremeno ocekujuci da ce posao uklanjanja rezima ili korenite demokratizacije sistema doci i obaviti (i to preko noci) neko drugi. Opoziciona elita danas u Srbiji predstavlja samo bledu senku istinske elite, puki demokratski ornament u jednom sustinski autoritarnom sistemu mafijasko-patriotskog (dakle nedemokratskog) elitizma.

AIM: Deo opozicije se "brani" ujedinjavanjem, putuje po Srbiji, i uprkos svemu, obecava pobedu na izborima...

Na zalost, moram primetiti da je ta nasa opoziciona elita i danas prepuna olakih ocekivanja da je dovoljno samo da se ujedini, izadje na izbore i tako jednim udarcem obezbedi pobedu demokratije u Srbiji. Bojim se da stvari stoje drugacije. Kao prvo, vlast ce na svaki nacin, preko svojih ubacenih ljudi, nastojati da razbije opoziciono jedinstvo. Drugo, socijalisti ce sve uraditi da ovi izbori budu odrzavani pod jos nepovoljnijim uslovima za opoziciju nego prethodni, a ako znamo da su prethodni bili skandalozno neposteni, onda nije tesko zamisliti na sta ce liciti buduca izborna kampanja. I trece, cak i ako opozicija nekako i osvoji vecinu u parlamentu, to nikako nece znaciti da ce ona time automatski preuzeti vlast. Socijalisti imaju brojne ustavne i vanustavne mehanizme da ovu vlast ne predaju i da ce oni te mehanizme sigurno upotrebiti.

AIM: Svojevremeno ste u svojoj studiji o tipu vladavine Slobodana Milosevica konstatatovali da je " Srbija u cvrstim i pouzdanim rukama, onakvim kakve je svagda volela, i da ce u tim rukama jamacno sacekati i kraj ovog, a verovatno i kraj prve decenije narednog veka". Da li ostajete pri ovom predvidjanju?

Slobodan Milosevic je i jaci i slabiji, nego ranije. Jaci je utoliko sto je uspeo da oslabi one elemente drustva koji su potencijalno najaci izvor otpora. U danasnjoj Srbiji nema nezavisne privrede, jer drzava, preko razlicitih mehanizma, direktno kontrolise svu ekonomsku aktivnost. Bez nezavisne privrede nema ni nezavisnih privrednih slojeva, bez ovih, pak, nema nezavisnog gradjanstva, a bez njega, opet, nema nezavisne javnosti. I posto je sve sto nije moglo da se kontrolise ili upropasceno ili oterano u inostranstvo, opozicija Milosevicevom rezimu prakticno je ostala bez svoje socijalne baze.

S druge strane, njegov manevarski politicki prostor sasvim je suzen. Vremenom, iduci bezobzirno samo za obezbedjenjem vlasti, potrosio je gotovo sve politicke projekte koji su mu stajali na raspolaganju. On je bio i veliki komunista, i veliki nacionalista, i veliki osvajac, i veliki mirotvorac, on se prvo svadjao sa celim svetom, pa se posle mirio, on je prvo rasturao Jugoslaviju, pa sada kao da ponovo hoce da je sastavlja...

Ni u toj situaciji ne verujem da ce opozicija biti ta koja ce Milosevica ukloniti sa vlasti. To ce pre biti ona politicka elita koja ga sad okruzuje. Za sada, vladajuca elita se oseca politicki slepljenom sa njime, a i Milosevic vlada tako da u potpunosti obezbedjuje poredak i sve privilegije za nju. Ali, nije tesko zamisliti, sta bi se sutra desilo ako on pocne da pravi greske kojima ugrozava egzistenciju celoga vladajuceg sloja.

(AIM) Vesna Bjekic xxxxxx xxxxxx xxxxxxxxx