LEVE GODISNJICE

Sest godina SPS-a, dve godine JUL-a

Program socijalista je skup dopadljivih, privlacnih fraza o ravnopravnosti nacija i pojedinaca, gradjana, o pluralistickoj, parlamentarnoj demokratiji i trzisnoj privredi, o socijalnoj pravdi. Ali, on je uvek bio samo dekoracija za pragmaticnu i voluntaristicku politiku lidera Slobodana Milosevica. Slican famoznom Staljinovom ustavu koji je bio, po formulacijama, "najdemokratskiji na svetu", no nikad primenjivan.

AIM, Beograd, 21. jul 1996.

U nedelji koja je iza nas, srpski socijalisti obelezili su sestu godisnjicu od osnivanja svoje partije. U nedelji koja je pred nama, Jugoslovenska udruzena levica, JUL, slavice dve godine postojanja. Dugo ce, dakle, trajati veselje u Tolstojevoj 33, kuci na beogradskom Dedinju u kojoj u zajednickom domacinstvu zivi vodjstvo ove dve leve stranke Srbije, lider socijalista Slobodan Milosevic, i lider JUL-a Mira Markovic.

Prvu godisnjicu julovci su prosle godine obelezili velikim partijem na kojem je bilo beogradsko visoko drustvo: diplomate, umetnici, novinari, politicari, biznismeni, razume se i mafijasi. Stavise, i sam Slobodan Milosevic, koji se na slicnim prijemima, inace, nikad ne pojavljuje. Supruzi, jasno, nije mogao dati korpu. Ove godine julovci hoce da se nametnu mladom svetu, i narednih dana dovode popularne muzicare za koncerte na gradskim trgovima. Pozorisni reditelj Ljubisa Ristic, predsednik JUL-a, putovao je u London da dovede "Rolingstounse". Zasad bez uspeha, pa ce se raditi sa domacim snagama.

Socijalisti su znatno tisi. Prosle godine jos su i imali poneku "svecanu sednicu", ove godine ni to. Valjda racunaju da mali moraju da se deru da bi bili primeceni. Socijalisti su se zadovoljili time da dva njihova sada najfrekventnija funkcionera, sef vojvodjanskih socijalista Bosko Perosevic, i beogradskih, Branislav Ivkovic, daju izjave, odnosno odrze govor. Ova dvojica, kao Pat i Patason, iz veceri u vece na glavnom televizijskom dnevniku drze pridiku. Primljeni su kao serijal koji traje danima i za koji nije bitno da se pogleda svaki nastavak.

Zasto su socijalisti odlucili da se citava stvar izvede neupadljivo, bez pompe, nije bas najjasnije. Ta oni svaku, i najmanju priliku, koriste za promociju. Bas zato mozda treba obratiti paznju na jednu poganu, ali, moze se ispostaviti, tacnu indikaciju da su se na skromnost odlucili pod blagom sugestijom julovaca - da im se, kao partiji srodne, leve, orijentacije, i ovde ostavi prostor za osvajanje javnosti.

I Perosevic i Ivkovic prepisali su proslogodisnje govore, sa petogodisnjice. Perosevic svoj, jer je i lane bio socijalisticka zvezda, a Ivkovic se oslonio na tudji, na govor svoga prethodnika Slobodana Jovanovica ( koji je izmedju dve godisnjice pomeren nadole u partijskoj hijerarhiji), te na jedan "Politikin", reklo bi se, novinarski tekst. Kad kazemo "prepisali" zvuci potkazivacki zvuci, ali je tacno. Malo su pomereni naglasci - prica je ista.

Politika prema potrebama

Rekapitulirajuci ono za sta su se borili i sta su postigli u prethodnih sest godina u prvi se plan sada istice da su u tome razdoblju socijalisti pet puta odneli pobedu na izborima. To jeste cinjenica. Dva puta su izlazili na savezne i tri puta na republicke u Srbiji, i pobedjivali. Najuverljiviji su bili prvi put, decembra 1990, kad su osvojili 194 mesta od 250. Sledeceg puta, 1992, doziveli su kritican pad, kada je 101 njihov poslanik usao u parlament, pa je vlast sacuvana zahvaljujuci Seselju, i skupstinskoj koaliciji s njegovim radikalima. Godinu dana kasnije osvojili su tri mandata manje nego sto je potrebno za samostalno vladanje, ali ih je ovoga puta spasao Dusan Mihajlovic i njegova Nova demokratija sa kojom je napravljena vladina koalicija, koja, kao "vlada narodnog jedinstva", funkcionise i danas.

Aktuelno naglasavanje pet prethodnih izbornih trijumfa socijalisti ocigledno stavljaju u funkciju predstojecih izbornih ogledanja, koja se ocekuju pred zimu. "Mi cemo priliku iskoristiti, u to ne treba sumnjati", kaze lider beogradskih socijalista Ivkovic. Socijalisti su, dakle, reseni da u sedmoj godini postojanja izvojuju sestu izbornu pobedu. Isuvise je rano za prognoze, ali najnovija istrazivanja, ma koliko da ih treba uzimati sa rezervom, ponovo govore o prednosti socijalista medju biracima. Zanimlivo je da u svoju sedmu godinu srbijanski socijalisti prvi put ulaze sa aktivnim pristupom bosanskim izborima. Do sada je saveznik bila Karadziceva stranka, ali je to, barem trenutno, mrtva opcija. Akcije se daju na nove trabante, u stvari na tamosnju filijalu predvodjenu dr Ilicem.

Zasad socijalisti, pa ni povodom godisnjice, ne nagovestavaju neke druge specijalne novosti. Ne bi ih trebalo ni ocekivati, s obzirom na to da su na svom trecem kongresu, marta ove godine, espeesovci utvrdili svoj program "za dvehiljaditu", ili ako su ga oni nazivali, "korak u novi vek", premda, nakon pocetnog, napadnog forsiranja u javnosti, ovaj program sad malo ko i spominje. Zaboravili su da ga spomenu, sto je posebno zanimljivo, i spikeri seste godisnjice, Perosevic i Ivkovic.

Poente izborne politike i utvrdjivane prema potrebama, to i jeste obicaj ove stranke. Ona je 1990, kada je osnovana, sacinila svoj program ugledajuci se, govorilo se sa njenih govornica, na staru srpsku socijaldemokratsku tradiciju Dimitrija Tucovica, i na iskustva moderne Socijalisticke internacionale (koja je, uzgred receno, jos uvek drzi podalje od svojih redova).

Podvucen je ovaj momenat i ovom prilikom, prosle nedelje, kad je obelezavana godisnjica stranke. Nema sumnje da je taj program skup dopadljivih, privlacnih fraza o ravnopravnosti nacija i pojedinaca, gradjana, o pluralistickoj, parlamentarnoj demokratiji i trzisnoj privredi, o socijalnoj pravdi. Ali, on je uvek bio samo jedan obican papir, u necemu slican onom famoznom Staljinovom ustavu koji je bio, po formulacijama, "najdemokratskiji na svetu", no nikad primenjivan. Tako i program SPS, uvek je bio samo dekoracija za jednu pragmaticnu i voluntaristicku politiku koju je vodio osnivac i lider stranke Slobodan Milosevic.

Uzecemo dva primera: kad su na drugim republickim visestranackim izborima 1992. pali na 101 poslanicki mandat, levicarima socijalistima - da bi sacuvali vlast - nije bio nimalo odvratan desnicar Seselj da sa njim udju u savez. Isto tako, programski zagovarajuci nacionalnu ravnopravnost, prve tri godine svog postojanja stranka je obelezila neprikrivenim srpskim nacionalizmom, i saradnjom sa najgorima od te vrste iz intelektualnih krugova, i mafijaskih i kriminalnih sredina. Socijalisti su sampioni raskoraka izmedju reci i dela.

Cvrsto u sedlu

Nacionalna karta dugo je, dakle, bila karta sa kojom se igralo. Na drugom kongresu SPS, "kongresu obnove" kako je nazivan, odrzanom oktobra 1992, najureni su mnogi stari, isluzeni kadrovi ( Aleksandar Bakocevic, Bogdan Trifunovic, i slicni ), ali kurs jos nije promenjen. U stvari, ovi kadrovi su odbaceni prema formuli da su "ispusene lule", jer se tragalo za novim marketingom i imidzom. Do sadrzinskog, politickog zaokreta ce doci tek dve godine kasnije kad se Milosevic bude vratio iz Dejtona, i oslobodio svojih "ratnih drugova", Borisava Jovica, Mihaila Markovica i Milorada Vucelica, koji su simbolizovali tzv. ratni lobi u stranci.

O zaokretu prema miru pricalo se, istina, i pre toga, ali trebalo je staviti pecat. Naravno, nikad od socijalista necete dobiti priznanje da su na bilo koji nacin ucestvovali u ratu. Naprotiv, i sada, kada obelezavaju svoju sestu godisnjicu, uporno i samouvereno kao jedno od svojih najvecih dostignuca fiksiraju to sto se rat "nije prelio u Srbiju".

Mir je najveci nacionalni interes, slogan koji su od socijalista mogli vec da nauce i vrapci, ponavlja u svecanom govoru i predsednik beogradskog odbora SPS Ivkovic. "Zastitili smo vitalne interese srpskog naroda u Republici Srpskoj", izjavljuje sad o godisnjici sef vojvodjanskog odbora Perosevic, sve ne ratujuci i vodeci mirovnu politiku.

U stvari, i posle Dejtona, i posle treceg kongresa socijalista, nije se pokazalo da stranka ima kapacitete za radikalne zaokrete unutar sebe. Ona se tako, na primer, opredelila za trzisnu privredu, ali sa procesom privatizacije njena vlada ne samo da oteze, nego nalazi stotine razloga protiv toga da smelije zakoraci u reforme. U krugu tih sopstvenih ogranicenja desio se i obracun sa reformistickim guvernerom Narodne banke Jugoslavije, kojeg su socijalisticki poslanici u Saveznoj skupstini nemilosrdno napali . Nema toga, u stvari, sta oni nece uciniti da bi se zadrzali u sedlu.

U njemu oni sada cvrsto sede. Sliku, donekle, muti JUL. Preplitanje rada ove dve partije u poslednje dve godine ima brojne odjeke i tumacenja, i proizvodi razna pitanja. Osnovno je: da li je u ovome odnosu rec o saveznistvu ili potajnom suparnistvu? Jedno se cini jasnim: Milosevic vodi drzavnu politiku, Mira Markovic je sa najvise nespornog uticaja na unutrasnju.

Proslave partizanskih praznika, koje su u prvim godinama socijalisticke vladavine bile utihnule, sada se, na primer, ponovo javljaju u svojim najslavnijim izdanjima. Cak je i 29. novembar sacuvan zakonom kao praznik. A sve je to, izvorno, program JUL-a, odnosno komunista, a ne socijalista. Cak i o svom stranackom poreklu socijalisti vise ne govore kao o komunistickom. Ivkovic u svecanom govoru, u kojem kaze da svaka od sest proteklih godina vredi koliko decenija (!), navodi da su socijalisti nastali iz "opstenarodnog pokreta krajem osamdesetih", dakle iz poznate Miloseviceve antibirokratske revolucije, a ne, kako se dosad verovalo, spajanjem ondasnjih Saveza komunista i Socijalistickog saveza. Dakle, prostorije, materijalna infrastruktura i citavo imanje bivseg SK je u redu, ali drugo je zaboravljeno. Verovatno u ime i za racun JUL-a, koji sebi zadrzava pravo "komunistickog porekla".

Radivoj Cveticanin / AIM /