MANI STRANKU, DRZ' SE FOTELJE

Politicka scena Vojvodine

Vojvodjanski reformisti raskinuli su koalicionu vezu sa socijalistima u pokrajinskim i novosadskim organima vlasti i nalozili svojim clanovima da podnesu ostavke. Ispostavilo se da jedni nisu bili voljni da se odreknu funkcija, drugi nisu znali kako da to ucine, dok su treci hteli i "jare i pare". Na ponovljeni stranacki "ultimatum" da se opredele izmedju stranke i funkcije, svi su, osim jednog, izabrali - funkcije

AIM, Novi Sad, 17.7. 1996.

Od pocetka neprirodna, veza vojvodjanskih reformista i socijalista prekinuta je. Kap koja je prelila casu bilo je smenjivanje guvernera Dragoslava Avramovica u Skupstini Jugoslavije, koje su reformisti doziveli kao "rusenje reformi po treci put". Reformiska demokratska stranka Vojvodine (RDSV) odlucila je, zbog toga, da vise ne saradjuje sa Socijalistickom partijiom Srbije (SPS) u pokrajinskoj i vlasti Novog Sada, i nalozila svojim clanovima da podnesu ostavke na funkcije. Tada su pocele komplikacije, koje su, polako, prerasle u skandal. U toku je pranje stranackog vesa uz buku i bes uobicajene za svaki razvod.

Ostavke s predumisljajem

Ispostavilo se, naime, da neki ne zele da se odreknu funkcija, da neki ne znaju kako da to ucine, a neki nece vise da budu reformisti. Tipicna prica o "mangupima u nasim redovima" koja je licila i na pokusaj cepanja stranke.

Po onome sto je objavljeno, izgleda da i predsednik RDSV, dr Dragoslav Petrovic, ima vise razumevanja za stranacke prvake koji ne zele da se rastanu sa pogodnostima funkcije (i/ili socijalistima), nego za odluku Glavnog odbora stranke o povratku u opoziciju. Detalj ove price je, i cinjenica, da je Glavni odbor RDSV odluku o napustanju koalicije i funkcija doneo dok se predsednik stranke oporavljao od posledica saobracajne nesrece. Ocito je da ce, veoma brzo, spor predsednika i stranke, mozda nenameravan, ali sada evidentan, morati nekako da se resi.

Novosadska organizacija zatrazila je sastanak Glavnog odbora na kome bi se rasplela "kriza u rukovodjenju strankom". Time je potvrdjeno da sukob predsednika i clanstva RDSV postoji, iako ga rukovodstvo negira.

Potpredsenik RDSV, Blasko Kopilovic, smatra da problemi sa ostavkama nisu razlog za krizu, a raskid koalicije sa socijalistima naziva povratkom izvornim principima i ciljevima stranke, kao sto su: autonomija Vojvodine, gradjansko drustvo i ekonomske reforme.

Greska u koracima

U prvim koracima jugoslovenskog visestranacja, Reformska demokratska stranka Vojvodine bila je snazna i uticajna opoziciona demokratska gradjanska stranka sa autenticno vojvodjanskim elementima programa. Isplivala je na talasu optimizma ekonomskih reformi tadasnjeg premijera Ante Markovica, kao deo pokreta na cijem je celu bio u bivsoj Jugoslaviji, i okupila impozantan broj uglednih licnosti iz Vojvodine i Novog Sada. U osnivanju stranke aktivno je ucestvovao poznati knjizevnik Aleksandar Tisma. Medju prvim, i kljucnim, stranackim dokumentima bila je Deklaracija o Vojvodini koja govori o neophodnosti vece autonomije pokrajine.

Na prvim republickim izborima RSDV osvojila je pet poslanickim mesta. Njen kandidat na prvim izborima za predsednika bio je dr Ivan Djuric. Poslanici iz redova vojvodjanskih reformista bili su, na primer, dr Tibor Varadi i dr Momcilo Grubac, kasnije i ministri u vladi Milana Panica. Mada izvorno vojvodjanska, RDSV je, u poslednje vreme, koalicione patnere trazila, uglavnom, medju beogradskim strankama. Jedno vreme bili su zajedno sa Demokratskom strankom, trenutno saradjuju sa Demokratskim centrom.

Kada je krajem 1994. Reformska demokratska stranka Vojvodine resila da podeli vlast sa socijalistima u gradskim i pokrajinskim organima i tako popuni upraznjeno mesto tek isteranih radikala Vojislava Seselja, to je, u opozicionom delu vojvodjanske javnosti, izavalo negativne komentare. Smatralo se da se tim cinom reformisti udaljavaju od opozicije. Reformisti su svoj potez, najcesce, opravdavali argumentom o sprecavanju krize gradske vlasti (koja je zaista postojala) i zeljom da se doprinese principijelnom pomaku u statusu Vojvodine.

Danas, kazu, da se taj pomak nije dogodio, da je posle kongresa socijalista stanje jos gore, da je Bosko Perosevic (visoki funkcioner SPS i predsednik Izvrsnog veca Vojvodine) i politicka i izvrsna vlast u pokrajini. Sada se govori o ogromnoj steti koju je ta koalicija nanela reformistima. RDSV, ocito, predstoji analiza pogresno ucinjenih koraka, i nesto, sto se, na izvestan nacin, moze nazvati, zakasnelim citanjem stvarnosti.

Na politickoj sceni Vojvodine dogodilo se mnogo toga sto reformisti, cini se, nisu na vreme prepoznali, pa je pretila opasnost da, ostajuci u vezi sa socijalistima, potonu u politicku anonimnost.

Povratak opoziciji i autonomiji

Nedavno je agencija "Sonda" objavila rezultate telefonske ankete s pitanjem "Kakav status Vojvodini?". Od 500 slucajno ozabranih ispitanika 57 odsto smatra da joj treba veca autonomija, a cak 22 odsto misli da Vojvodina treba da bude republika. Karakteristican stav ("Ja sam republikanac, za United States of Vojvodina, ali nam nece dati, samo zato se slazem i sa autonomijom") govori da se javno mnjenje uveliko promenilo i od antibirokratske revolucije - kada je, zapravo, izbrisana saveznim Ustavom ganrantovana autonomija, sto su analiticari oznacili i kao pocetak rusenja SFRJ - pa i od prvih visestranackih izbornih nadmetanja. Vojvodina 1988. i Vojvodina 1996. razlikuju se za ogromno iskustvo.

I druga ispitivanja javnog mnjenja pokazuju slicne rezultate sto govori da se Vojvodjanin vise ne plasi reci "autonomija", svestan je da daleko losije zivi nego pre i da svojim radom hrani megalomanske i promasene projekte rezima. Autonomija se dozivljava kao pitanje ekonomskog opstanka, mada ni drugo nije zanemarljivo.

Vojvodini, navikloj na multietnicnost, multikonfesionalnost i vise kultura nije se, u "patriotskim igrama", mogla svideti ideja nacionalne iskljucivosti.

Taj pomak u svesti Vojvodjana shvatile su, i veoma brzo ga propagandno, pa i programski, iskoristile beogradske stranke od kojih se nije ocekivalo da ce imati visak sluha za autonomne teznje u Vojvodini. Srpski pokret obnove (SPO) obajvio je pre izvesnog vremena svoju Deklaraciju o Vojvodini u kojoj se zalaze za politicku, teritorijalnu, kulturnu i etnicku samosvojnost Vojvodine. O autonomiji govori i Nova demokratija Vojvodine (NDV). Svi oni u predizbornoj kampanji konkurisu autenticno vojvodjanskim strankama (Liga socijademokrata Vojvodine, Narodna seljacka stranka...) koje sve vreme, nedvosmisleno, insistiraju na punoj autonomiji pokrajine.

Reformista nije bilo u toj prici. Oni, doduse, ne prihvataju tu ocenu, i tvrde, da nikad nisu zanemarili ideju autonomije, ali da "o tome nije pisano". Zale se da je, i ono cime su reformisti poboljsali funkcionisanje vlasti u Novom Sadu, rezimska stampa pod uticajem vladajuce partije, pripisivala socijalistima.

Medjutim, kada je 17 opozicionih stranaka i udruzenja potpisalo "Manifest o autonomiji Vojvodine", RDSV je taj dokument podrzala, ali je odbila da ga potpise i to s objasnjenjem da oni vec imaju slican dokument, odnosno svoju Deklaraciju o Vojvodini usvojenu jos prilikom osnivanja. Deklaracija jeste postojala, ali je postojao i utisak da reformisti stoje kao posmatraci sa strane.

Raskid koalicije sa socijalistima vojvodjanski reformisti tumace zeljom da se vrate izvrnim pricipima i ciljevima stranke. Mogao bi to da bude i povatak na vojvodjansku opozicionu politicku scenu. U tom kontekstu su i inicijative za stvaranje gradjanskog bloka partija u Vojvodini. "Ideja o gradjanskom bloku je izraz zelje da se okupe sve snage kojima je u interesu autonomija Vojvodine. Neprirodno je da neko drugi govori o autonomiji, a da mi ostanemo po strani. Razgovara se sa inicijatorima i potpisnicima Manifesta za autonomiju Vojvodine i mi cemo im se, verovatno, pridruziti", obajsnjava Blasko Kopilovic.

Takticki gledano, jos nije kasno da se skine koalicioni kamen (socijalista) oko reformistickog vrata. Pitanje je, ipak, koliko su, u medjuvremenu, vojvodjanski reformisti izgubili od predjasnjeg ugleda. To ce, bez sumnje, biti glavna tema Skupstine strnake koja bi trebalo da se odrzi u septembru.

(AIM) Milena Putnik

Antrfile:

UDOBNOST FUNKCIJE

Izrada domaceg zadatka "podnosenje ostavke na funkciju" licio je, po malo, na los (vec vidjen) film s farsicnim elementima koji je okoncan jednostavno: svi funkcioneri (sem Danila Nebrigica) iz redova reformista izabrali su funkcije i, na ovaj ili onaj nacin, napustili stranku.

Iz RDSV su iskljuceni, odlukom opstinskih organa Ignacije Tonkovic (Subotica) i Laslo Torda (Zrenjanin). Istupili Novosadjani (Damir Kakas, Radmila Marinkovic - Neducin, Zoran Stankovic, Milos Tesic, Valerija Lakner i Zivorad Lalic).

Razlaz u novosadskoj gradskoj Skupstini sveden je na nivo vica: reformisti su podneli ostavke, socijalisti su ih stavili na glasanje i - nisu ih uvazili. Reformisti su se obrukali, jer su pristali na proceduru razresenja duznosti, pa je uz slutnju da im se od vlasti ne rastaje, ostala i sumnja da nisu procitali gradski Statut koji kaze da se o ostavkama ne glasa.