TRPELJIVOST BEZ PODRSKE

O sandzackim Bosnjacima

Cim Srbi budu presli na program ekonomske i politicke tranzicije, stvorice se i most politicke saradnje izmedju njih i drugih naroda, jer ce ih borba za novac, umesto za teritorije, ujedinjavati sa susedima u okruzenju. Do tada, Bosnjaci ce biti sami u srpskom politickom prostoru, bez odsudnog saveznika medju beogradskim partijama. Trazice saveznika u bilo kojoj drzavi, ali se nijedna nece obavezivati malom narodu od 230 hiljada dusa na vernost. Trpeljivost ce, stoga, biti politicka karakteristika Bosnjaka u vremenu koje dolazi.

AIM, 15.7.1996.

Najveca nevolja sandzackih Bosnjaka je u tome sto ih je malo i sto nemaju drzavu koja bi ih stitila. Oni nemaju ni drzavu maticu koja bi ih bar macehinski nadgledala.

U srpskom i crnogorskom Sandzaku zivi vise od 230 hiljada Bosnjaka, sto je na osam miliona Srba mala pregovaracka sila. Za 700 hiljada Crnogoraca bi to bilo dovoljno, ali ni oni nisu za Srbe tezak plen. Doduse, ne zbog svog broja, vec zbog podeljene srpsko-crnogorske nacionalne svesti. Pre nego sto je Srbija pokorila Crnu Goru na terenu, pokorila je crnogorsku svest pretvarajuci je u srpsku.

Bosnjaci, Sloveni koji su primili islamsku veru i razvili specificnu lokalnu kulturu, oformili su nacionalni identitet u najtezem istorijskom trenutku. Sa odlaskom Turaka iz Srbije i priznavanjem Srbije za nezavisnu drzavu 1878. oni su postali deprivilegovani deo stanovnistva. Izgubili su tursku zastitu, a Srbe nervirali svojom bliskoscu sa islamskom kulturom. U zrvnju izmedju dve drzave, postali su endemska, odgurnuta, napustena i nerazvijena sredina. Nikada nisu imali drzavotvornih ambicija na nacionalnom principu, jer su se kao nacija sporo oformljavali i gotovo sve do danas, ostali nacija u nastajanju.

Mozda su ih jedino komunisti tokom drugog svetskog rata, iz taktickih razloga, priznavali za zasebno politicko pitanje, spremni da u Sandzaku zavedu autonomiju, ali su i oni od toga brzo odustali. Ni za njih nisu Bosnjaci imali dovoljno snage da se nametnu - i mozda su upravo tada, 1945. propustili da se osiguraju kao nacija, pre nego sto je Tito odustao od sandzacke autonomije. On ih je, ipak, sam zastitio kao naciju Ustavom 1963. ali im nije dao teritorijalnu autonomiju. Da su ga Bosnjaci 1945. pritisli, on bi to mozda ucinio, jer su komunisti bili izuzetno osetljivi na nacionalno pitanje. Stvorili su nacionalne republike, priznali Crnogorce i Makedonce za naciju, ali su to cinili da bi prevazisli nacionalno pitanje. Smatrali su da je nacionalna drzava drugorazredna vrednost, mada ne u istom smislu kao liberalno gradjanska ideologija, vec u odnosu na svoju ideologiju vlasti. Oni bi gotovo svakome pod pritiskom dali nacionalnu drzavu, samo da ga ostave uspavanog za sobom i da otvore vrata viziji radnicke, univerzalne drzave, i svojoj nesputanoj vlasti.

Sandzacki Bosnjaci danas zele autonomiju, svesni da im je ona samo odbrambeni mehanizam za fizicko suodrzavanje u Srbiji i Crnoj Gori. Broj im se neprekidno smanjuje.

Od kolasinske "istrage poturica" 1858. godine proterivanja iz Kolasina 1878, pokolja u Sahovicama i Donjem Kolasinu 1924, Rankovicevog terora tokom pedestih, Miloseviceve strahovlade tokom devedesetih, Bosnjaci se polako raseljavaju. Cas beze iz Crne Gore u Srbiju, cas iz Srbije u Bosnu, cak do Turske - i u svet. Odlazili su u Bosnu i iz kulturnih razloga, da se spoje sa glavnim jatom, ali ih je rat od 1992. poptuno unezverio. Tukli su ih i Srbi i Hrvati, i oni znaju, da dokle god su nacionalisti na vlasti u Beogradu i Zagrebu, nece za njih biti ni milosti ni ekonomskog prosperiteta. Na razvoj ne mogu racunati ni Srbi ni Hrvati, zbog karaktera svojih rezima.

Ne mogu Bosnjaci racunati ni na podrsku opozicije u Beogradu. Oni su se radi odbrane morali formirati kao nacionalna stranka, ali nasuprot njima stoji srpska nacionalisticka opozicija, kojoj ne pada na pamet da sa njima, cak ni takticki, ide na Milosevica, a kamoli da im nesto obeca. U Beogradu nema ni stvarnih gradjanskih srpskih organizacija ubedljive jacine. Nema ih zato, sto su sve gradjanske snage potcenile i odbacile prevratnicki znacaj srpskog sentimenta i htele englesku demokratiju, odmah.

Nijedna beogradska opoziciona partija nema program za Kosovo i Vojvodinu, kojim bi se mogla distancirati od Milosevica i krenuti na istorijsku adaptaciju Srbije unutrasnjim prilikama i evropskim integracionim resenjima. Tim pre ce Sandzak biti prepusten represiji beogradskog nacionalistickog rezima.

Bosnjaci su u stresnom defanzivnom stanju. Srbija i Crna Gora ih tretiraju kao nize vrednu nacionalnu manjinu, daleko ispod opasnih Madjara u Vojvodini, mirnih Rumuna, Slovaka, Rusina i ostalih. Oni su bar hriscani, sto za Srbe bas i nije toliko vazno, ali kada misle o "turskim" Bosnjacima, "nasim izdajnicima", jeste. A osim toga, Madjarska i velika Rumunija na severu i istoku, su tu, odmah pored, i ne treba ih razdrazivati.

A i ko bi skocio za Bosnjake? Turska? Bice da ni Turci ne osecaju nacionalnu identifikaciju sa Bosnjacima. Odbrana vere tu nema nikakvog znacaja jer je Turska, uprkos tekucoj desnici na vlasti, sekularna drzava. Radi odbrane vere ona se nikada ne moze vratiti u Evropu. Obrnuto, u Evropi je samo stoga sto nije islamski orijentisana. Svaka podrska Bosnjacima iz islamskih zemalja doprinosi predrasudi ostalog stanovnistva u Srbiji, posebno srpskog, da su oni trajni izdajnici. Nece im pomagati ni vojvodjanske nacionalne manjine. One uzivaju direktnu zastitu svojih "maticnih" drzava.

Problem Bosnjaka je u tome sto Srbi nisu izasli iz mitske proslosti. Oni jos mentalitetom nisu industrijski narod. Spremnoscu da odbiju gradjansku drzavu i nespremnoscu da shvate zajednicku trgovacku sudbinu evropskih naroda, oni sa dodatnom vulgarnoscu brane svoje stare i nekorisne nacionalne predrasude i time rekonstituisu prastare konflikte.

Jos nesto Srbe odvaja od Bosnjaka, ali ne samo od njih: privatna svojina. Kako su Srbi decenijama nosili socijalisticko uredjenje, nacionalne manjine su azilantski razvijale sitnu trgovinu i radionicku privredu. Nigde privatna svojina na zemljiste i fiksni kapital nije vise rasirena, nego u Sandzaku, na Kosovu i kod vojvodjanskih nacionalnih manjina. Uticaj drzavnog sektora i zavisnost Albanaca i Bosnjaka od drzavne privrede je mali, ili gotovo nikakav. Njihova patrijahalna privatna ekonomija je, sa druge strane, malo vazna za privredni razvoj Srbije, ali je decenijama sluzila svim narodima, ne samo kao izvor za izdrzavanje, vec je bila i skola za precutnu kritiku kolektivizma. Iz nacionalne sekundarnosti stvarana je rezistencija prema socijalizmu.

Kod Srba nije tako. Kod njih je otpor prema socijalizmu najpre stvoren u nacionalistickim i reformskim intelektualnim krugovima, a ne u privredi, trgovini i bankarstvu. Kod Albanaca i Bosnjaka on je prirodno ekonomsko-politicko stanje naroda. Otuda paradoks da Srbi, iako ekonomski razvijeniji od Albanaca i Bosnjaka, imaju manju zelju da napuste socijalisticko nasledje od njih. Ovi, igrom istorije, vise od Srba nisu odvojeni samo kulturom i borbom za teritorijalno prezivljavanje, vec i ekonomskim sistemom - mada on nema javnu politicku tezinu.

Cim Srbi budu presli na program ekonomske i politicke tranzicije, stvorice se i most politicke saradnje izmedju njih i drugih naroda, jer ce ih borba za novac, umesto za teritorije, ujedinjavati sa susedima u okruzenju. Do tada, Bosnjaci ce pre biti sami u srpskom politickom prostoru, nego sto ce u bilo kojoj beogradskoj partiji imati odsudnog saveznika. Lakse ce na njega nailaziti u Crnoj Gori, kod Perovicevih liberala i Rakocevicevih socijal-demokrata, zbog tamosnje teznje za priznavanjem nezavisne Crne Gore. Trazice saveznika u bilo kojoj drzavi, ali se nijedna nece obavezivati malom narodu od 230 hiljada dusa na vernost.

Trpeljivost ce, stoga, biti politicka karakteristika Bosnjaka. Ali ce ih, ipak, dovoljno ostati da docekaju ozdravljenje bratskog srpskog naroda.

(AIM) Dragan Veselinov

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx