OD JEDNE DO DRUGE PRICE

Najupadljivija osobina gotovo svih prica o Kosovu je prisustvo iskljucivosti i otsustva smirenosti, zbog cega svaki razgovor o njemu obicno okoncava sa ili tvrdim zahetevom da se nista ne menja ili rasplinutim nalazom da ovako dugo ne moze, pri cemu ni jedno ni drugo ne odgovara na pitanje - kako da se taj problem resi? U ovom setanju oko Kosova, politicke stranke Srbije jedva da se razlikuju: bilo da su na vlasti ili su u opoziciji, jer se nijedna ne izjasnjava sta stvarno misli o tom pitanju. Osim, naravno, uopstenih izjava koje mogu da znace svasta i nista. Ova na vlasti se sada cesce oglasava, ali sa unapred odredjenim okvirom za razgovor ili pregovore. Druga strana, ova albanska tako nece; ona hoce nagodbu, ali uz prisustvo medjunarodne zajednice, jer samo u njoj vidi garanta svojih interesa. Zato ce Socijalisticka partija Srbije u pregovorima, koji su vec na vidiku, biti u najnepovoljnijem polozaju; ona ce morati da do juce rigidne stavove, pa i ratoborne izjave, zameni meksim postupcima sto je, hoce - nece, hendikep, sa kojim mora da racuna u ovim pregovorima.

Zato nijednoj partiji takav zaokret nije prijatan. SPS svoje namere saopstava posredno - obicno preko stranaka koje su s njim u koaliciji kao sto je, primera radi, povremeno istupanje nekih celnika Nove Demokratije o (kao) njihovom vidjenju kosovskog pitanja i njegovog resavanja. Ovo "testiranje" je docekano malko, gotovo ravnodusno, jer su moc i mogucnosti te stranke male, gotovo nikakve, zbog cega je ovaj njihov pokusaj ocenjen kao postupak sa kojim onaj jaci ovom slabijem, i zato poslusnijem, uvaljuje posao koji on nece da uradi ni sa "rukavicama". Nesto vise je buke podiglo skorasnje razmisljanje gospodina Aleksandra Despica, predsednika srpske Akademije nauka i umetnosti - o pametnosti, ako vec ne moze drugacije, razgovora sa onima koji upravo insistiraju na secesiji Kosova, tj. o mirnom i civilizovanom razilazenju i razgranicenju. Ovo razmisljanje (ili ponuda) je odmah vraceno u kabinetsku zavetrinu, sto sada znaci, ili bi moglo biti, da taj balon nije pusten na svoju ruku, tj. bez naloga ili bar znanja partije na vlasti.

U tom do sada nadmudrivanju oko Kosova bilo je upadljivo odsustvo JUL-a (Jugoslovenske udruzene levice) zbog cega se njegovo prisustvo na ovom prostoru jedva primecivalo. To je cutanje ovih dana prekinuto intervjuom dr. Mire Markovic lokalnoj pristinskoj televiziji iz kojeg se, za ovu priliku, navode i komentarisu samo delovi koji se odnose ili mogu dotaci Kosova. Neobicnost nije u njenom nastupku, jer se on mogao ocekivati, nego je u skromnom njegovom predstavljanju u stampi, koja se inace utrkuje ko ce vise i usluznije da pohvali svaku njenu izjavu iako ona predstavlja stranku bez ijednog poslanickog mesta u Skupstini, ali zato sa nekoliko ministara u Vladi, sto je jos jedan apsurd ovog prostora i politickog ponasanja u njemu.

Zato sto nema vlast, ali ima moc, njeno istupanje je bilo ocekivano sa razumljivom znatizeljom i prirodnim prizeljkivanjem da ce o Kosovu pogovoriti na nacin drugaciji od ovih do sada, tj., bez uobicajenog uopstavanja i odomacenog zamagljivanja, koje moze nesto znaciti za politicku svakodnevicu, ali nista za naucnu ozbiljnost, koja po svojoj prirodi mora da bude neposlusna prema svakom nalogu sa strane. U tom intervjuu, medjutim, malo je novog ili drugacijeg od vec potrosenih prica. Uglavnom su to rasplinuta, ali nedorecena njena razmisljanja sa prigodnim poukama, koje ne prilice naucnom posleniku, kako se najcesce kaze "poznatom i priznatom. Sta, primera radi, znaci njena izjava da deoba vodi u rat, ako se ni rec ne kaze o nacinu kako se moze spreciti ova nesreca. Kakvu vrednost onda imaju njena razmisljanja "sa licne tacke gledista" - o zeljenoj sutrasnjici, a nista ne reci o ovim sada nevoljama zbog kojih je ovaj (kao) mir na Kosovu samo pokorica napetosti o kojoj se nerado prica, ali zbog toga, ona nije nista bezazlenija od one moguce: ako ne bude pameti i dobre volje. Ni jedno ni drugo nece puno pomoci ako se razmisljanje o Kosovu pojednostavi do obicnog verovanja ili nadanja, zbog cega je u ovom intervjuu cesto ponavljano: "ja pretpostavljam", "ja ne verujem", "tako ja vidim", sa na kraju ocekivanjem bez pokrica: "Nijedan od tih ekstremizama- nema sansi, ili bar ja zelim da vidim da nemaju sansi". O tome da su ovi ekstremizmi vec ucinili svoje i nece na tome stati, nema ni slova kao sto niceta nema o Platformi JUL-a za resenje ovih i ovog problema: o njoj samo najava da je u redu.

JUL je ideoloski i, naravno, materijalni bastenik SKJ (Saveza komunista Jugoslavije). Zbog te hipoteke on dosta gubi od svoje ubedljivosti, jer ovaj svet jos nije zaboravio zlodela one vladavine: albanski ali i ova srpski. Prvi zbog izigranog obecanja o ujedinjenju Kosova sa Albanijom, surovom oduzimanju oruzja i dugom zabranom istorije. Drugi zbog zabrane povratka u domove iz kojih su bili izbegli, uterivanju u kolhoze i isterivanju Boga iz njih u cemu su, kako to uvek biva, prednjacili sa obe strane, najmanje pozvani i ni od koga prozvani. Zato problem Kososva nece resiti ni levica ni desnica. Ili ce to uraditi, ali kao i do sada - naopako. Njegovo resenje je u demokratskom dijalogu i razumnoj nagodbi; ni jedno resenje nece biti idealno, ali ce biti najbolje od inace losih, pri cemu je najpouzdaniji garant resenost Evrope da se na ovom, inace rovitom prostoru ne ponovi Bosna.

Milenko KARAN AIM Pristina