OSTATI, ILI OTICI

Izbeglice u Srbiji

Od ljudi u kampovima se trazi nemoguce: da odluce o svojoj buducnosti bez ikakvih garancija i pod dubokim emocionalnim stresovima

AIM, 2.7.1996.

U petoj godini izbeglickog zivota, ziteljima beogradskog izbeglickog kampa u Krnjaci nedavno je ponudjeno da iz sirotinjskih baraka i izolovanosti predju u komfornije naselje koje je specijalno za njih napravljeno negde kod Zajecara. Posle visednevnog ubedjivanja, verbalnog sukoba poverenika Komesarijata za izbeglice Srbije i zitelja naselja i pretnji da ce biti izbaceni ako se i dalje budu opirali volji vlasti, desetak porodica se odlucilo da krene u bolji zivot. Uputili su se sa zavezljajima u Zajecar. Brze su se vratili nego sto su otisli. Zajecarski humanitarci bili su zapanjeni: "Kakvo naselje, pa to je tek pocelo da se gradi! Vratite se odakle ste dosli..."

Sindrom izbeglistva

Putesestvije je tako zavrseno, a zitelji kampa u Krnjaci vratili su se monotonom svakodnevnom prezivljavanju. Humanitarni radnici ih opet posecuju, stampa vise ne pise o njima, a primirili su se i ljudi iz Komesarijata. Zive ponovo svoj izbeglicki zivot onako kako to cine jos od prelaska Dunava kod Vajske, pre pet godina. Tada su bili junaci, danas su porodice bez buducnosti.

Retke posetioce obavezno pitaju sta su im doneli, a nedavno su stariji decaci i fizicki napali psihologe, kada su im saopstili da ce ove godine samo predskolska deca moci na more. Poslednje kise napravile su blato u naselju, po dvoristu trce musava deca, a pred vratima baraka sede bezvoljne majke i poneki muskarac.

Ljudi koje smo sreli u kampu u Krnjaci ne veruju nikom, ni Komesarijatu, ni svetu. Mrze promene. Deluju depresivno i apaticno. Petogodisnje kolektivno ponizavanje ucinilo je svoje. Psiholozi to nazivaju sindromom izbeglistva kada postaju neizbezni zavisnost od drugih, bespomocnost, gubitak sposobnosti da upravljaju sopstvenim zivotom, gubitak mogucnosti odlucivanja o bilo cemu.

Zena na cesmi, koja bezvoljno umiva decaka, kaze: "Gde da idem, u Hrvatsku? Necu. A sta cu ja u Bosni, sama sa dvoje dece?" Sve ove godine je samo dva puta izasla iz kampa. Ne porice da pomoc stize. Pominje brasno preko Crvenog krsta. Ona ne radi nista, a deca idu u skolu.

I povrsna statistika govori da je bar trecina izbeglickih porodica u krizi. Brakovi pucaju, majke ne vode racuna o deci. Ocevi, dojucerasnji ratnici odaju se alkoholu.

Vise od 400 hiljada izbeglica (tacan broj im se i ne zna) i ko zna koliko jos prognanika (izraz uveden poslednjim velikim egzodusom Srba iz Krajine i zapadne Slavonije leta 95.) zapravo i nisu svesni koliki znacaj im se pridaje u ovdasnjim i svetskim pregovarackim krugovima. Njihovom odlukom o povratku meri se uspeh pregovarackih, mirotvorackih i ko zna kakvih jos misija.

"To su dvostruko traumatizovani ljudi. Prvo onim sto su doziveli tamo odakle su pobegli, a cetvorogodisnji zivot u kolektivnom smestaju ucinio je svoje. To su ljudi koji su izgubili sve: najblize, dom, identitet, sigurnost, individualnost. Teraju ih da se odluce, a dve trecine izbeglica u ovom trenutku nije u stanju da donese bilo kakvu odluku, a kamoli ovako sudbonosnu - ostati ili otici", kaze za AIM dr Jelena Vlajkovic, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek za psihologiju.

Povratak kuci, ili entitetu

"Od ovih nesretnih ljudi traze da se odluce odmah i bez pokrica. No, niko im ne nudi tacne informacije sta ih tamo ceka, ako se i kada se vrate. U Bosni vlada konfuzna poratna situacija, a nema ni odgovora gde zapravo treba da se vrate - svojim kucama ili svom entitetu. Nema ni odgovora u suprotnom smeru - sta ih ceka ako ovde ostanu, hoce li dobiti posao ili krov nad glavom? Jednostavno im kazu: "Ako se vratite bicete pod medjunarodnom zastitom..." Zaboravlja se jos da se na ovim prostorima vec dugo vremena satanizuje sve ono sto dolazi spolja. E, sad im se uliva u glavu da moraju verovati strancima i da ce im oni biti zastitnici", upozorava dr Vlajkovic.

Nasa sagovornica dodaje da su porodice u bezizlaznoj situaciji: "O povratku jedino ozbiljno razmisljaju stari ljudi. Mladi zele da ostanu ovde. Boje se ponovnog rata, mobilizacije i odlaska u vojsku. A to je razbijanje porodice iznutra i jos jedan od emocionalnih razloga zasto izbeglice nisu u stanju da sada odlucuju o svojoj buducnosti. Njima je potrebna pomoc, psiholoska priprema i rehabilitacija za povratak, i zato sa povratkom tih ljudi ne treba zuriti".

Oni koji ih proteklih meseci stavljaju na spisak - Komesarijat za izbeglice Srbije - ne misle tako. Zele da ih se sto pre oslobode. Ljudi u izbeglickim kampovima, pa i onom u Krnjaci, nista im ne veruju. Strahuju i od ovog popisa. Pominju upadanje u kampove i mobilisanje ljudi preko noci i odvodjenje preko Drine. Pominju i cutanje Komesarijata u tom slucaju.

"Pokusavamo prvo da normalnom zivotu vratimo roditelje, pre svega majke, da se okrenu deci, da vode racuna o njima, da se igraju sa njima. To je jako vazno za buducnost dece", kaze nasa sagovornica, upozoravajuci na strasne posledice koje ce tek uslediti. Istrazivanja pokazuju da su i potomci ljudi koji su u drugom svetskom ratu preziveli holokaust i danas duboko traumatizovani ljudi. I danas funkcionisu na poseban nezdrav nacin, samo zato sto su im roditelji doziveli teske traume. I mi cemo imati potpuno izmenjene generacije, a izbeglicki haos moze potrajati i dvadeset godina.

Zatvoreni u svoje kampove, nemocni da bilo sta promene u svom zivotu bez pomoci drugih, izbeglice cekaju odluke drzavnih organa. I na pocetku rata neko drugi je odlucivao o njihovoj sudbini, zivotima, kucama, buducnosti. Tako ce verovatno biti i sada. Oni koji se ne budu povinovali odlukama vlasti da se vrate odakle su dosli ostace i bez sirotinjskih kampova. Postace socijalni slucajevi. U siromasnoj zemlji kao sto je Srbija to znaci novu borbu za prezivljavanje.

(AIM) Branka Kaljevic