RIZICNO RAZVLACENJE

Sudbina nezgrapno srocenog Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti od pre neku godinu, potvrdjuje provereno iskustvo da se nauka obicno saplete kada se neoprezno uplete u politiku, - osim naravno, ako se pre toga nije s njom dogovorila da tako uradi. Ovoga puta (jos) sa ne zna da li je to uradila u dosluhu s njom ili na svoju ruku, ali u oba slucaja to je ucinila nespretno. Govor je o skorasnjoj raspravi u ovoj ustanovi i razmisljanju njenog predsednika, g. Aleksandra Despica, o mogucim resenjima vec oduzenog kosovskog problema. Kao jedno, ono udarno, on nudi ovu mogucnost: "Nalazimo se na jos jednoj istorijskog raskrsnici sa koje vode dva moguca puta u buducnost: jedan je put insistiranje na teritorijalnom integritetu Srbije koja ne ostavlja mesta za novu secesiju, drugi je put pristanka na teznju Albanaca da stvore nezavisnu zemlju putem otcepljenja dela teritorije Srbije".

Ova je njegova izjava docekana svakojako: od utiska da se u toj kuci nesto menja na bolje, preko podrozrenja da to neko u njeno ime dobacuje probne balone, do sumnjicenja da je to izdaja srpskih interesa. Sta je od ovoga tacno, saznace se kada neki od ovih ucesnika u ovom nadmudrivanju budu objavili svoje memoare, koji ce mozda imati primamljivost politickog golicanja, ali nista nece znaciti za resenje ovog pitanja. Zbog toga, nece biti slucajno sto je pretsednika Akademije na red potsetio covek koji sa naukom ima tanke veze, ali je zato politicki ovlascen da ga poduci: "Predlogu resenja kosmetskog pitanja, koji je na skupstini SANU izneo njen pretsednik, morala je da prethodi svestrana i ozbiljana analiza i konsultacije svih nadleznih faktora, jer su u pitanju sudbonosna resenja za Srbiju, srpski i albanski narod na tim prostorima" ( Radmilo Bogdanovic ).

Nesto posle ove opomene gospodin Aleksandar Despic je pojasnio svoja od pre neki dan razmisljanja. On sada kaze da nije mislio da se opredeljujemo odmah: dajte Kosovo ili nemojte dati Kosovo: "To tek treba da rade generacije koje su ugledale ovaj svet ili oni koji ce tek doci. Problem nije tako akutan da bi neke odluke trebalo brzo donositi. Mi imamo jos vremena, citavu deceniju, da se o tom problemu razmislja i promislja". U toj deceniji (!) treba videti da li ce se ostvariti prognoza da ce za samo 20 ili najviose 30 godina Srbija biti zemlja sa dva naroda slicne brojnosti. U tom vremenu, naravno, valja nesto poraditi da tako ne bude: "U toku te decenije, kaze on, vlast bi mogla u izvesnom smislu, jednom cvrstom i jasnom, ali aktivnom populacionom politikom,

• ne mozda izmeni, ali sigurno da odgodi taj trend strmoglave depopularizacije, dakle da odgodi na jedan vek, umesto na 50 godina".

Demografski tokovi ("trendovi") su najzilaviji u vec zatecenom i zato najotporiniji na velike promaje, pogotovo one odmah, zbog cega je puko prizeljkivanje ocekivanje da ce se to cudo dogoditi za samo desetak godina. To nece ni sa novom, tj. cvrstom i jasnom populacionom politikom vlasti, jer se ta vlast nije proslavila ni sa jednim pitanjem koje je do sada uzela u svoje ruke. Pa cak i ako bude tako, ovo nece nista znaciti za strategijske ciljeve na koje g. Aleksandar Despic racuna ako se to ujednacavanje ova dva naroda po brojnosti pomeri sa 50 godina na jedan vek: nesto ranije ili kasnije, stvari ce opet doci na svoje mesto.

To je za politiku koja se vodi od danas do sutra i od malo do nesto vise, mozda dobrodosla prilika za jos jedno razvlacenje resenja, ali nikako nije pametno, jer problem Kosova jeste akutan zbog cega nema puno vremena da se o njemu nadugo razmislja i promislja, - kao: ono sto ne uradimo danas, ostavicemo za prekosutra. Sa jednim pritajenim rizikom na koji malo ko racuna: pragu trpeljivosti koja se ne moze rastezati koliko nekome treba, vec koliko on moze. Ako je albanskom narodu ovde obecano da ce imati svoju republiku, on ce na frustracije (osujecenja) tog cilja odgovorati mirno ali samo dok veruje da se na tome radi. Ova trpeljivost, medjutim, ne moze biti beskrajna, ne moze biti ni duga, zbog cega je svako razvlacenje ovog pitanja najveci rizik politickog stanja na Kosovu: velika ali kratka buka obicno donosi nista, ali zato prividnu tastinu obicna glasina moze da preokrene na svasta.

Zato, gospodja Margit Savovic moze da nastavi sa svojom pricom da je "gradjanska drzava Jugoslavija obezbedila svim nacionalnim manjinama maksimalna prava predvidjena medjunarodnim konvencijama", sa napomenom da brojnost bilo koje nacionalne manjine ne obezbedjuje nikakve privilegije za nju. Tako moze na papiru, ali nije u zivotu, jer politicka tezina albanskog naroda u Srbiji nije jednaka onom slovackom, jer prvi cini petinu njenog stanovnistva, dok se drugi broje na nekoliko hiljada. Zbog toga je za resenje kosovskog pitanja mnogo vaznije od ovih prica izjava g. Vorna Kristofera: "Mi verujemo da Srbija i SR Jugosalvija nikada nece biti potpuno primljena i integrisana u medjunarodnu zajednicu i u potpunosti prihvacena u SAD, dok se status Kosova ne uradi na nacin koji ce obezbediti puno postovanje prava stanovnistva". U nastavku ove opomene je skorasnja izjava specijalnog izvestioca UN za ljudska prava, gospodje Elizabet REN, o stanju ovih prava u Srbiji: "U Vojvodini nema niceg dramaticnog. Napetost na Kosovu se moze prevazici samo dijalogom. Sandzak je otvoreno pitanje".

Prevedeno na jezik u kome rec ne muti poruku, to znaci: ko je napravio konopac, zna i kako se on zateze, odnosno labavi - vec prema svojoj potrebi.

Milenko KARAN AIM Pristina