U ZAJEDNICKOM PRTLJAGU

Vojska, policija, drzava

Kljucno je pitanje da li su drzavni aparati prinude - vojska i policija - spremni da ispostuju izborima legitimisanu smenu na vlasti, ako do nje dodje. Pitanje se tim pre cini opravdanim sto vladajuca partija i potcinjeni joj podanici oruzane i ostale sile do sada nikad nisu javno i jasno potvrdili da ce postovati svake, pa i po sebe negativne, ishode izbora. Skorasnje iskustvo govori o suprotnom.

AIM,Beograd, 17.6.1996.

U stabilnim i prosperitetnim zemljama izbori su normalna i bezopasna pojava. Retko kome, bar javno, pada na pamet pomisao da moze biti (teze) prekrsena izborna procedura ili, ne daj boze, izbegnuta mirna primopredaja vlasti. Od drzave i njenih eksponenata sile - vojske i policije, ocekuje se samo da "capnu petama" i prepotcine se novoj garnituri.

One - vojska i policija - mogu biti i jesu predmet predizbornih, programskih i propagandnih nadmetanja. Meri im se drustvena opravdanost, efikasnost, cena kostanja, perspektive, ali i izgled, ljubaznost itd. Crta ispod koje se ne prelazi obuhvata apsolvirane odrednice drustveno-politickog statusa - sazetog u parlamentarnoj i javnoj kontroli - aparata prinude. U balkanskim zemljama, koje su iz socijalizma izisle, ili u njemu ostale ratom i krenule put cezarizma, izbori lice na vanredno stanje, ili neku vrstu elementarne nepogode. Slicnosti sa vanrednim stanjem pocinju od toga da niko ne zna zbog cega ce i kako biti uvedeno glasanje. Izborna posast nastupa nenadano sa nepredvidivim posledicama po sve zatecene - vine i nevine. Iznenadnost izbora prati proizvoljnost i promenljivost (ukidivost) svih, inace diskrecionih, regula.

Ono malo dekorativne javnosti se, dakako, odmah i automatski ukida, tj. svodi na cenzurisano obavestavanje od podobnih dostavljaca. Rizik izbornog (vanrednog) stanja je u tome sto akt uvodjenja ne garantuje zeljene rezultate. Posto ovdasnje vodje zele da svoje podanike usrecuju do (svog ili njihovog) kraja izborna je aritmetika pojednostavljena - pobednik se zna, a nagadjati se jedino mogu dobitnicka sredstva. Ako biraci ipak pogrese pa pozele promenu rezima, daleko bilo i Vodje, vojno-policijskom korekturom njihova se greska uvek moze ispraviti.

U ovoj tacki pocinju i zavrsavaju kljucne dileme oko skorih izbora u Jugoslaviji, medjunarodno priznatog socijalistickog kontinuiteta. Rezim je preduzeo sve potrebne mere samozastite, ali arsenal preostalih sredstava jos nije iscrpljen. Cini se da on izbore, pa ni iz prosvetiteljskih razloga (da bi puku svome dokazao nesposobnost opozicije da vlada), ne moze da izgubi.

Da bi nasa prica imala ikakvo pokrice moramo poci od ustavno dozvoljene mogucnosti da opozicija ipak pobedi na saveznim i lokalnim, a nakon toga cak i na republickim izborima. Neverovatnost ove solucije mnogostruko uvecava broj varijanti za razresenje pretpostavljenog scenarija. Valjanost svake od njih zavisi od odgovora na sledece pitanje: da li je pri postojecim propozicijama i zatecenom stanju u SR Jugoslaviji moguca mirna smena na vlasti? Izvan pitanja, dabome, ostaje tekuca varijanta puzeceg "pojulivanja" vlasti, kojom prvo treba u-Miri-ti partije da bi ih se kasnije, kao i izbore, ukinulo. Ovdasnja iskustva sa pravnom drzavom iz ozbiljne rasprave iskljucuju parlamentarne - zakonodavne i izvrsne - organe. Oni sami, bez obzira na iskazanu neustavnu i protivzakonsku kreativnost, ne odlucuju o sudbini vlasti.

Generalske cutnje

Medjutim, ne moze ni Vodja sve sam. Kljucno je pitanje, stoga, da li su drzavni aparati prinude - vojska i policija, spremni da ispostuju izborima legitimisanu smenu na vlasti, ako do nje dodje. Pitanje se tim pre cini opravdanim sto vladajuca partija i potcinjeni joj posednici oruzane i ostale sile do sada nikad nisu javno i jasno potvrdili da ce postovati svake, pa i po sebe negativne, ishode izbora. Skorasnje iskustvo govori o suprotnom. Od demonstracija 9. marta 91.g, preko razorne odbrane SFRJ i ratnog spasavanja naroda srpskog - koji rezultate toga upravo uziva - pa do ustavobraniteljskog najurivanja Panica (ne Zivote, vec Milana) i podrske antidatiranoj mirotvorackoj politici, vojska i policija su direktno obezbedjivale postojanost srpskog rezima svedskih nazora.

Dilemu potkrepljuju jos neke cinjenice. Da povremeno ne usvajaju budzet, parlamentarci bi zaboravili na postojanje ova dva garanta svetle sadasnjosti. O njima uglavnom cuti i opozicija, iz samo sebi znanih (pogresnih?) predizbornih racuna. Cutnja pozicije potvrdjuje nameru vlasti da parlament sistematski stiti od centralnih problema drustva/drzave. To joj, istovremeno, ostavlja mogucnost slobodnog odlucivanja o nacinu odbrane svojih tekovina. Generalske cutnje, prekidane po potrebi, sasvim su u skladu sa depolitizovanoscu vojske i policije. Dok ne postanu gradjani i ne pozabave se sopstvenom i drzavnom bezbednoscu, zitelji ove zemlje mogu samo da biraju da li ce gledati hepening na Adi ili Krivolaku. Posto se ne zna "kakvo vojska/policija ima naredjenje" - da li ce, koga ce, od koga i zbog cega braniti - valjanog odgovora na postizbornu dilemu nema.

Zato je uputnije propitati da li vojska i policija imaju posebnih razloga da (po svaku cenu) podrze opstanak sadasnjeg rezima, odnosno imaju li one ikakvog razloga da, ustavnim ponasanjem, doprinesu normalizovanju politickog zivota. Buduci da je rec o hijerarhijski ustrojenim organizacijama, jasno je da ce eventualnu odluku o njihovoj (politickoj) upotrebi, donetu na nadleznom mestu, preneti i ostvariti ratom prekaljeni generalski vrhovi. Politicko opredeljenje pripadnika je za prognozu nevazno, jer ne utice na odluke naredbodavaca. Nije preporucljivo uzdati se u njihovu socijalnu ugrozenost i profesionalnu ponizenost. Ako vec ovoliki narod snosi posledice (i) sopstvenog izbora zasto bi oficiri i policajci bili izuzetak? Isto tako, rastuci - funkcionalni i egzistencijalni - rivalitet u vojno-policijskom kompleksu za sada ne remeti njihovu zdruzenu odanost postojecoj vlasti. Opseg generalske odanosti (spremnosti na zrtvovanje drugih) je tesko merljiv samo iz ravni konjukturnih (licnih i grupnih) interesa i ideolosko-emocionalne vezanosti za Vodju (rezim).

Veze u trouglu

Veze u ovom trouglu su ipak dubljeg i trajnijeg porekla. Utemeljene su i odredjene, pre svega, istovrsnim - autoritarno-totalitarnim izvoristem. Specijalratovsko praktikovanje revolucije vojsku je i policiju oslobodilo drzavotvorne svesti i odgovornosti. Kad je pocelo rasturanje bivse drzave umesto da je stite one su se dale u potragu za sebi odgovarajucom Idejom-alibijem i novim Vodjom. Ratne izmene legitimacijskog predznaka - od odbrane socijalizma, preko zastite srpskog naroda i obezbedjivanja dostojanstvenog mu egzodusa - nisu nacele njihovo sistemsko bice, kao sto ni narecena nacionalnooslobodilacka revolucija nije rezultira modernom nacionalnom drzavom. Cvorisna tacka medjusobne (interesne) lojalnosti proizilazi iz zajednickog "ratnog prtljaga". Mada su se medjusobno (ratno) proizvodili, vojska i policija vise duguju rezimu nego on njima.

Prvima je, posto ih je upotrebio po Kadijevicevoj i svojoj meri, pruzio luku spasa i zaborava, a drugima omogucio da procvetaju - narastu do nepredvidjenih (nesaznatljivih) razmera. Jedne je, a sve u cilju transformacije, pocastio novim amblemom a druge i novom uniformom. Medjutim, ako bi doslo do izborne smene vlasti "prtljag" bi se morao dresiti. A svako javno raspakivanje i inventarisanje, radi ispostavljanja ratnog troskovnika, narusilo bi sadasnji poredak stvari. Koja god stranka (koalicija) da pobedi iz svojih bi razloga morala da se pozabavi ratnim i mirnodopskim ucincima prethodnika. Posednici tapije na srpski duh, bice i granice, najavljuju utvrdjivanje odgovornosti za "izgubljeni rat i predate srpske zemlje".

Prodemokratske bi stranke mogle u postupku demontaze autoritarizma (pod uslovom da mu same odole) da se pozabave mehanizmima i cenom ratnog jacanja vlasti. Cak bi i JUL, shodno svom novojugoslovenskom i socijalistickom internacionalizmu, morao javno da potrazi krivce za ratno razaranje bratski nam jedinstvene bivse dezele. Znaci, vrhovima vojske i policije tako potrebnu javnu cutnju jedino garantuje aktuelna vlast. Kao sto i one njoj uzvratno garantuju bezbednu i neomedjenu vladavinu.

Mada, svi su izgledi da rezimu vojska uskoro nece ni trebati, jer je mir (rat) na Balkanu u resoru SAD-a. Zato je verovatno i drzi na rezimu prezivljavanja. Ali je on zato blizu ostvarenja idealnog modela samozastite - ako svi ne postanemo policajci, bar ce svako imati svog policajca/zastitnika. No, rat i pristizuce mu konsekvence, a pogotovo nicim izazvano nametanje mira, naceli su monolitnost trostrane sprege. Da je ona bila krhka (situaciona) dokazuju i permanentne personalne i ostale diferencijacije u svakom od vlastodelnih entiteta (SPS, Vojska, Policija). Sada su im ugrozeni, kao i stanovnistvu uostalom, ekonomski, politicki, nacionalni i socijalno-psiholoski izvori ne samo moci, vec i opstanka. Obelodanjuje se da je svaki od njih, shodno prikrivenoj entropiji drustva/drzave, izlozen svakovrsnoj eroziji. A moralna nije na poslednjem mestu. Stoga ce ih tek pretpostavljena izborna svojeglavost dovoljne vecine gradjana staviti na prava iskusenja. Prethodne im ideoloske samoobmane tom prilikom nece puno pomoci - tad ce morati da rese problem zastite svog naroda od sebe samih.

Dr Miroslav Hadzic autor je visi naucni saradnik Instituta drustvenih nauka u Beogradu