SPAsAVAJ MIT, NAPUsTAJ KOSOVO!

Nakon nasilne aneksije Kosova 1989. i zatim visegodisnjeg odrzavanja krhkog status kvoa i tolerisanja albanske paralelne vlasti, Beograd se izgleda ponovo priprema za otvoreno suocavanje sa kosovskim pitanjem. I kao sto je pre deset godina kosovsko pitanje otvoreno u okviru radikalne i, pokazace se kasnije, militantne tematizacije srpskog nacionalnog pitanja u takozvanom Memorandumu SANU, tako je i sada problem Kosova otvoren za temeljno i radikalno preispitivanje od strane istog politizovanog dela SANU, koji pretenduje da igra ulogu kreatora i cuvara strateskih interesa srpskog naroda. cak je i scenario javne afere umnogome slican. Opet je jedan list, u ovom slucaju "Dnevni Telegraf", provalio nesto sto je navodno bilo interna debata oko problema Kosova u okviru SANU, kao sto se i za svojevremeno objavljivanje "Memoranduma" tvrdilo da se radi o provali (cak "kradji") internog i nezavrsenog dokumenta. Ovo ponavljanje scenarija sluzi verovatno osiguravanju odredjene odstupnice ako otvaranje veoma osetljivog kosovskog pitanja bude naislo na ostrije reakcije srpske javnosti. U tom bi se slucaju reklo da iza nove tematizacije kosovskog pitanja ne stoji Akademija kao institucija, vec da se radi o individualnom misljenju nekih njenih clanova. No, da bi probni balon ipak dobio izgled poluzvanicnog predloga i ujedno snazno i otreznjavajuce odjeknuo u srpskoj javnosti, kao predlagac radikalno novog pristupa problemu Kosovu preuzeo je na sebe aktuelni predsednik SANU, Aleksandar Despic. Despic je, naime, u govoru na godisnjoj skupstini SANU alarmantno upozorio na Kosovo kao "najznacajniji strateski problem sa stanovista buducnosti srpskog naroda i danasnje Srbije i Jugoslavije". On smatra da je Srbima ostalo malo vremena za trezveni pristup ovom pitanju, ne vise od deset godina, i da se zato mora delovati odlucno i brzo: "Nalazimo se na jos jednoj historijskoj raskrsnici sa koje vode dva puta u buducnost: jedan je put insistiranja na teritorijalnom integritetu Srbije, drugi je put pristanka na teznju Albanaca da stvore nezavisnu zemlju otcepljenjem dela Srbije." Razlog za strateske strepnje Despica predstavlja visoki natalitet Albanaca koji ce usloviti da Srbija "kroz dvadeset ili trideset godina postane zemlja sa dva naroda slicne brojnosti" i da ce tada dilema da li su Albanci narod ili manjina "imati samo akademski znacaj" jer, prema argumentaciji Despica, "kada u kosovskom parlamentu oni (Albanci) budu u velikoj vecini, a u Parlamentu Srbije pocnu da dobijaju znacajno, a potom i dominantno mesto, njima, a i nama ce biti sasvim svejedno kojoj kategoriji pripadaju". Svoje u nacelu trezveno razmatranje dva puta za resavanje kosovskog pitanja Despic je zakljucio relativno sokantnim predlogom da bi sto pre "trebalo poceti razgovore sa onima koji upravo insistiraju na secesiji Kosova, o mirnom civilizovanom razilazenju i razgranicenju, kako se ne bi ponavljala tragicna iskustva neposredne proslosti". U reagovanjima i prvima analizama ovog predloga, najvise je paznje posveceno momentu u kojem je do njega doslo (zasto bas sada?) a objasnjenja su uglavnom trazena u povecanim spoljnim pritiscima na Srbiju da se pristupi razresavanju kosovskog pitanja kao preduslovu za prevazilazenje opasne balkanske krize i pronalazenje nove formule regionalne ravnoteze snaga i stabilnosti. Strateske analize govore da ce aktuelna nastojanja da se sanira kriza u Bosni biti ne samo biti dovedena u opasnost vec mogu ekskalirati u novi rat mnogo sirih razmera ako se preventivno ne pristupi resavanju kosovskog pitanja. Jasni signal za cementitranje ovakvog preventivnog prisustva medjunarodne zajednice predstavljalo je nedavno otvaranje Americkog informativnog centra na Kosovu. U kombinaciji sa preventivnim prisustvom americkih trupa u Makedoniji, koje se takodje opravdava situacijom na Kosovu, najveca svetska sila je jasno ocrtala stratesku demarkacionu liniju planirane buduce konfiguracije balkanske sigurnosti, koja podrazumeva sporazum Srba i Albanaca oko Kosova. Iznudjeni diplomatski proboj Amerikanaca na Kosovo, iako on prividno ima samo simbolicki znacaj (radi se samo o informativnom centru), od strane cuvara strateskih nacionalnih intresa Srba shvacen je pravilno kao kao kraj iluzije da se na Kosovu moze bilo sta srediti silom ili na osnovu jednostranog diktata Beograda. Zbog toga se zapravo moze reci da je Despicev govor dosao u pravom trenutku, kada je svakom mislecem Srbinu, ali i svim politickim partijama jasno da se resavanje kosovskog pitanja vise ne moze odlagati. U tom kontekstu se i nedavna Miloseviceva izjava za "Spigl", kada je rekao da Albanci u Srbiji uzivaju najveca prava, kakva nema niti jedna manjina na svetu, moze shvatiti kao pravljenje dimnog paravana za gotovo istovremenu Despicevu bombu o mogucoj secesiji Kosova. Prikazujuci buducnost Srbije sa Kosovom u mracnim tonovima "albanskog osvajanja iznutra", Despic je kao uzgred spomenuo i ideju danajskog dara tradicionalnih neprijatelja Srbije (mislio je verovatno na Nemce i Italijane), koji danas podrzavaju ideju nemenjanja granica i autonomije za Albance, ali dugorocno sanjanju prodor Albanaca i postepu unutrasnju razgradnju srpskog entiteta. Kao sto su nekada Albanci bili orudje turskih osvajaca, sada postaju stratesko oruzje buduce nemacke ekspanzije na Balkan... Medjutim, nije samo spoljni pritisak ono sto je uslovilo otvaranje kosovskog problema. Stvar je mnogo komplikovanija. Moze se zapravo reci da se danas na Kosovu susticu i akceleriraju sve srpske nevolje. Ono je zaista, kako je ustvrdio akademik Despic, velika strateska raskrsnica. Beograd je danas prosto zatrpan nizom urgentnih problema. Nalazi se pred serijom katastrofa ili odlucnih izazova kao sto su: strateska dilema hoce li Srbija ostati na Istoku ili ce krenuti ka Zapadu; nezapoceta ili kolebljiva tranzicija sistema iz drzavnog socijalizma u neosmisljeni drzavni kapitalizam; ekonomski krah i postepeno suocavanje sa posledicama tehnoloskog corsokaka velikih sistema (zeljezara u Smederevu, Zastava, EI...); placanje socijalnih posledica tehnoloskog corsokaka i vec sada akutnog tehnoloskog viska radne snage ciji se broj procenjuje na oko 1 milion; placanje posledica rata (zbrinjavanje oko 1 milion izbeglica u Srbiji); ogromna socijalna davanja za penzionere, narocito vojne, koji su se koncetrisali u Srbiji; nacionalne i strateSke obaveze prema drzavnom entitetu bosanskih Srba; odzavanja velikog vojnog, policijskog i administrativnog aparata; posledice saniranja konstitucijskih anomalija tzv. zabljacke Jugoslavije, odnosno pitanje suocavanje sa problemom crnogorske drzavnosti; problemi sa manjinama (bez Kosova) i definisanja statusa Vojvodine, itd. Kosovo u ovakvoj katastroficnoj situaciji za Srbiju predstavlja samo dodatni kamen o vratu, glavni imobilizirajuci faktor za pokretanje zamajca promena. Posmatran iz ovog ugla Despicev predlog nije iznenadjenje. On se cak moze smatrati donekle zakasnjelim. To su pokazale i rekacije u Srbiji, od kojih se strahovalo da ce biti zestoke, a ispalo je da su bile dosta mlake i u biti izrazavale generalni defetizam kako srpskih nacionalista, tako i liberala i demokrata. Naime, i jedni i drugi Kosovo smatraju crnom rupom koja "usisava" buducnost Srbije, prvi zato sto onemogucava stvaranje srpske etnicke drzave, a drugi zato sto duboko anomalicni odnosi na Kosovu dugorocno vode ka stalnoj militarizaciji Srbije i onemogucavanja njene stvarne demokratizacije. Drugo pitanje koje je u reakcijama u Srbiji postavljano u vezi sa Despicevim predlogom bila je ona po cijem je nalogu i u cije ime on nastupi. Tvrdilo se naime da je Despic visoki funksioner SPS i da je njegov predlog Milosevicev probni balon za ideju otcepljena Kosova, a za sta se pretpostavlja da bi mogao biti deo tajnih dogovora iz Dejtona. Smatram da dilema da li je Despic govorio po instrukcijama rezima ili ne, relativno nevazna. Pitanje Kosova imperativno se postavlja svim politickim subjektima u Srbiji i ono vise nije, kao pre nekoliko godina, pitanje partijskih polarizacija. Kosovo je vec dugo pitanje zestokih internih diskusija onih koji se smatraju odgovornim za sudbinu Srbije i srpskog naroda. Dobrica Cosic je temu kosovskog zakasnjenja otvorio jos 1968 godine. I u njegovim kasnijim govorima, kao nacionalnog ideologa a zatim i kao drzavnika, provejavao je uglavnom defetizam. Cosiceve ceste aluzije na novi kosovski poraz sada su samo jasno artikulisane u Despicevoj osnovnoj dilemi: prihvatanja suzivota sa Albancima sa svim rizicima koji takva odluka donosi za buducnost Srbije i srpskog naroda, ili izvodjenje bolne amputacije kojom ce se Albancima dozvoliti otcepenje? Kada se radi o sadasnjem srpskom rezimu, njemu je mozda bliza ideja regionalizacije SR Jugosvavije, i u okviru toga i podele Kosova na dva regiona, koju zastupa jedan drugi srpski akademik, Miodrag Jovicic. Regionalizacija predstavlja magicnu formulu "administrativnog triumfa" srpske drzavotvorne ideje kojom bi se jednim udarcem anulirala "zabljacka" drzavnost Crne Gore i ujedno ukinuli svi zaostali recidivi poluvekovne kosovske autonomije. Zagovornici ove ideje pate od teske hipokrizije i dvojnih principa, jer u Bosni podrzavaju upravo sasvim suprotne ideje etnicke divizije i kreiranja etnickih drzavnih entiteta, dok se u slucaju SRJ, preko mimikrijskog modela regionalizacije, zalazu za navodnu gradjansku drzavu a ne teritorijalizaciju etnickih prava. Despicev i Jovicicev (verovatno i Milosevicev) model resavanja kosovskog problema ipak mogu imati tacku susretanja u traganju za formulom podele Kosova. Joviciceva podela Kosova na dva regiona, aktualna administrativna odela na Kosova na dva okruga, kao i deo Despicevih sugestija ciljaju na mogucnost takvog velikog istorijskog dila. U albanskim reakcijama na Despicev predlog, koje su bile dosta suzdrzane (u najboljem slucaju govorilo se da se radi o zanimljivoj ideji, o "otreznjenu" i "uvidjanju realnosti" pod pritiskom sa strane), jedina tacka potpunog odbijanja bila je ova o mogucoj podeli Kosova. Problem sa Kosovom sadrzan je u tome da su odnosi danas postali toliko anomalicni da se uopste ne vidi mogucnost suzivota i integracije Albanaca. Drzanje Kosova silom ili pokusaj daljeg beskrajnog perpetuiranja stanja ni rata ni mira i paralelne vlasti, na kraju ipak moraju dovesti do eksplozije i rata. I to rata koji se u principu ne moze dobiti. Ako velika Rusija nije mogla pokoriti malu Ceceniju, kako ce Srbija moci da pacifikuje Kosovo kojemu u zaledju stoji Albanija i njeni sve mocniji zapadni saveznici? Despiceva (i ne samo njegova) ideja razgranicenja sa Albancima verovatno podrazumeva, iako se to ne kaze glasno, istovremeno forsiranje srbizacije zapadnih i severnih nacionalnig granica, odnosno forsiranje tek stvorenog srpskog drzavnog entiteta u Bosni i definitivne srbizacije Vojvodine. Za okupljanje "svih Srba", Kosovo je etnicki irelevantno podrucje jer ovde zivi samo oko 1.5 % od ukupnog broja Srba. Novi, realisticki srpski iredentizam zato relativno lako pristaje na amputaciju "kolevke srpske drzavnosti", zaleci pri tome vise za prirodnim i energetskim resursima Kosova, nego li za mitskom prosloscu ili izmanipulisanim srpkim zivljem na Kosovu. Konacno, "etnicki koncentrisana" srpska drzava, prema ovim planovima, mogla bi mnogo lakse da se izbori za dugorocnu stratesku kontrolu Crne Gore i Sandzaka. U svakom slucaju, balon kojim je srpski nacionalizam osmadesetih godina napumpavao kosovskim mitom kako bi se dosegla ujedinjena "Nebeska Srbija" sada je poceo da gubi gas i da se strmoglavljuje. Da bi se odrzao, balon srpskog iredentizma sada treba da se oslobadja suvisnog tereta. Paradoksalno je da ce na celu liste balasta biti Kosovo. Da bi spasili kosovski mit etnicke drzavnosti, Srbi ce ponovo morati da izgube Kosovo.

Skeljzen Malici AIM Pristina