DECI SE LOSE PISE

Izmedju rata i mira

AIM, Beograd, 14.6.1996.

Cetrnaestogodisnjak Senad Lazic vec dve godine leci strah. Strah da ce mu neko ponovo povrediti majku. "Znam da nece i ovi doktori mi kazu da nece, ali ja se bojim. Manje nego pre dve godine, ali ipak...", kaze on. "Mama i ja smo stigli kod dede, pre dve godine, kad su nas istjerali iz Prijedora, iz nase kuce...", dodaje.

Zaticemo ga sa dedom u Zavodu za mentalno zdravlje u Beogradu. Sa majkom je skrivajuci se do Beograda putovao dvadesetak dana. "Tjerali su nas iz kuce. Mama nije htjela da ide. Psovali su joj mater muslimansku, vikali, pretili da ce mene ubiti. A onda su dosli i pucali u mamu, ranili su je. Na srecu lako. Pomogle su nam komsije, Srbi, mamine kolege, doktori. Krili su nas nekoliko dana, po podrumima, a onda smo krenuli...", prica mali Senad o svemu mirno. Ne saginje glavu i ne skriva pogled. Kaze da su isli peske, zapregom ili traktorom. Na kraju su imali srece. "Naisao je kamionom tatin drug iz Vojske Republike Srpske, inace iz Prijedora i dovezao nas do Bijeljine. Tu nas je sacekao ovaj moj deda. U Beogradu mami za malo nisu odsjekli ruku. A sta sam ja mogao usput? Da isprosim malo hrane od seljaka i da joj pomognem da se previje. Sreca da je mama ljekar".

Oca Srbina gotovo i da ne pominje. Kaze da ne zna gde je. Samo se deda nada da je ziv. Porodicu je napustio kada je poceo rat. "Mene je hteo da prebaci u Beograd, ali mamu nije, a mi opet nismo hteli da se razdvajamo. Voleo bih da je preziveo, ali nemam zelju da ga vidim...", kaze decak.

Senad Lazic, zbog psihickog stanja ne ide redovno u skolu. Zavrsio je privatno dva razreda i misli da ce u gimnaziju ici normalno, kao i sva ostala deca. "Verovatno cemo u Englesku, mama tamo ima neke rodjake, a i doktori mi kazu da je bolje da promenim sredinu". Voleo bi da sa sobom povede i dedu.

U cekaonici decijeg odeljenja Zavoda za mentalno zdravlje guzva. Deca na ovim prostorima pate od svega: od neuhranjenosti, agresije, depresije, stresa, droge, alkohola. Gotovo podjedanko, oni koji se ovde zovu izbeglicama i oni ovdasnji. Prvi su depresivniji, zatvoreniji, kazu strucnjaci, a drugi nezdravo agresivni, nezadovoljni, nervozni, uznemireni, skloni alkoholu i drogi.

Nada Ignjatovic, profesor na katedri za Psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu tvrdi da su u SRJ sva deca ugrozena. "Najpre, trpe oni koji su izgubili sve - deca izbeglice. Dosli su u sredinu koja im malo toga moze pruziti jer je i sama izlozena posledicama rata, bedi i siromastvu. Ovde su svi pod stresom. I odrasli i deca su raspoluceni izmedju dva sistema vrednosti: apatije i predavanja sudbini, ili onog agresivnog, koji nas bombarduje sa svih strana. Nista nije normalno. Roditelji silom prilika nemaju vremena za decu a okruzenje ih gura u agresivnost".

Od pocetka 1993. godine profesor Ignjatovic sa grupom saradnika po skolama Srbije i Crne Gore, izbeglickim kampovima, kroz psiholoske radionice simbolicno nazvane "Cuvari osmeha", pokusava da pomogne i deci i odraslima. Istrazivanje pokazuje da su u radionicama imali posla sa 37 odsto dece pod stresom u predskolskom uzrastu, u osnovnoj skoli cak sa 46 odsto a medju adolescentima je 49 odsto mladih pod stresom. "Cilj nam je da pokazemo da je agresija slabost, i da nenasilno komuniciranje brze dovodi do cilja i resavanja problema", objasnjava profesorka.

U zemlji koja je nekada bila donator, a sada primalac pomoci Decijeg fonda Ujedinjenih nacija, kojom je obuhvaceno milion dece mladje od pet godina, najmladji su u najvecem broju i najvece zrtve rata, i bede. Smrtnost odojcadi je povecana sa 20,9 odsto na hiljadu rodjenih u 1991, na 22 odsto na 1000 u 1994. godini. Oko 15 odsto dece ostaje nevakcinisano vec na samom zivotnom startu. Na Kosovu cak 30 odsto. Godisnje se deset odsto dece ne upise u osnovnu skolu, koja je inace obavezna. Otprilike isto toliko ih ne zavrsi osnovno osmogodisnje obrazovanje. Samo 39 odsto skola je u dobrom stanju, dok vise od 30 hiljada malisana pohadja skolu u kojima nema sanitarnog cvora. Njih 1000 uce da pisu pri dnevnoj svetslosti ili svecama, posto u njihovim ucionicama nema elektricne energije. Nasa sagovornica kaze da "zapravo nijedan aspekt decijeg razvoja nije postedjen jer su deca u ratnoj situaciji izlozena i socijalnim i emocionalnim, moralnim i intelektualnim lisavanjima".

Rat je zahvatio i deciju igru. Prema jednom istrazivanju 40 odsto ispitanika u osnovnim skolama je spontano spomenulo rat. U protekla tri meseca u Srbiji i Crnoj Gori zabelezeno je pet zrtava maloletnika u medjusobnoj igri pistoljima.

Imitirajuci okruzenje, deca u Beogradu, na primer, prema "Informaciji o maloletnickoj delikvenciji" postaju surovi kriminalci i ubice. Samo u jednoj godini (podaci za 1994) maloletnici su izvrsili 4.748 teskih kradja (od toga 250 razbojnistava) 135 dela protiv zivota i tela od kojih 15 ubistava. Protiv 133 maloletnika podnete su krivicne prijave zbog nedozvoljenog nosenja oruzja. U proseku vise od 460 dece u toku jedne godine napusti kucu i porodicu i to samo u Beogradu. Psiholozi kazu da su siromastvo i nesigurnost oslabili ulogu roditelja u vaspitanju dece. Jedan mladic je rekao doktoru da samo sam sebi moze da pomogne: " U zivotu cu sve da uradim, da kradem, da lazem, da ubijam, samo da se obogatim. Kad postanem bogat, onda cu biti dobar..." Lekarsku pomoc su zatrazili roditelji nemocni da obuzdaju sina koji je krenuo u zivot.

Na osnovu policijskih izvestaja UNICEF upozorava da je u SRJ u porastu maloletnicka prostitucija, a ovdasnja sredstva informisanja sve alarmantnije obavestavaju o odvodjenju devojaka u tzv. belo roblje. Samo iz Novog Pazara i Sjenice za kratko vreme odvedeno je 16 maloletnica.

Deca ovde zive zivot odraslih. Oni najmladji u vrticima svoje patnje iskazuju sumornim crtezima, koji govore o ratu, pozarima, ubijanjima. Oni malo stariji imitiraju zivot konzumiranjem alkohola. Medju anketiranim ucenicima beogradskih skola (uzorak od 2000 ispitanika) polovina ucenika vec u petom razredu povremeno pije pivo, a 25 odsto pije vino, dok medju ucenicima osmog razreda, prema sopstvenom priznanju, zestoka pica povremeno pije 25 odsto ucenika obuhvacenih ovom anketom.

Devedesete godine na prostorima bivse Jugoslavije su izgubljena decenija za decu. Vise od 150 hiljada dece izbeglica doslo je samo u SR Jugoslaviju. Vise od 24 hiljade ih je bez ijednog roditelja dok 1000 malisana nemaju cak ni blizu rodbinu. Polovina ih ima duboko ranjenu dusu a gotovo 30 odsto teske psiholoske poremecaje. Devedeset odsto proslogodisnje generacije djaka prvaka iz centra Beograda do polaska u skolu nikada nije bilo u pozoristu. Osamdeset pet odsto nikada nije posetilo zooloski vrt. Trecina do upisa u skolu nije imala ni jednu knjigu. Podatke su dali njihovi roditelji. Ucitelji i skolski psiholozi procenili su ih kao nepoverljive, sebicne, nedovoljne paznje i interesovanja, kao decu koja se brzo zamaraju.

Psiholog Vidosava Grahovac, autor istrazivanja, tvdi da je to posledica nemoci roditelja koji "ekonomski i psiholoski nisu bili kompetentni za vaspitavanje".

Decu zapravo ovde niko ozbiljnije i ne pominje. Oni su ukras ili "mamac", kada treba zvanicno okriviti svet zbog sankcija i kada na konto njih treba dobiti novac. Deca se ne pominju ni u politickoj javnosti, ni u parlamentu, ni u programima stranaka. Ustanove namenjene njima su sve siromasnije, one zapravo zamiru, a nevladine organizacije koje se njima i odista bave su marginalizovane. Ona sa svim svojim problemima nisu prioritet. Njihove zelje, prohteve, vrednosne stavove slusaju psiholozi, lekari, povremeno ucitelji i nastavnici, i roditelji. Zive i odrastaju u atmosferi povlacenja, depresije, stresa, reagujuci tako, uglavnom na svoju stetu, na patologiju okruzenja.

Sta zapravo zele deca i koji su im vrednosni stavovi?

Nas sagovrnik dr Snezana Joksimovic, socijalni psiholog u Institutu za pedagoska istrazivanja u Beogradu, kaze da deca od drustva malo ocekuju, da gledaju samo sebe i svoje najuze okruzenje da su pesimisti. "Dok deca izbeglice na prvom mestu zele da se vrate kuci, ovdasnji beogradski malisani zele da poprave ocene. I jedni i drugi u vrh svojih zelja stavljaju prestanak rata. Evo kako na primer definisu zivot: "to je prokletstvo, zivot je grub, bezobrazan, to je samo patnja, zivot je bezobrazan...", kaze dr Joksimovic. Deca izbeglice ne govore o patnjama, kada pominju svoje nekadasnje domove. Vec samo o lepim stvarima koje su tamo doziveli. Ovdasnjoj deci zameraju da su agresivni i da ih vredjaju u stilu "idi tamo odakle si dosao","ti si ludi Bosanac" i slicno.

Istrazivanje Pedagoskog instituta o teskocama ucenika u izbeglistvu i druge dece, pokazuje da u hijerarhiji decijih uzora nema vise na prvom mestu politicara, ratnika, pevaca. "Medju licnostima koje cene na prvom mestu su njihovi roditelji i vrsnjaci. Svega dva odsto je u vrh neke svoje rang liste stavilo politicare, dok ih osam odsto glavni uzor ima u sportistima ili pevacima", kaze dr Joksimovic.

Strucnjaci tvrde da je drustvena kriza potencirala okretanje porodici i kod najproblematicnije kategorije adolescenata. Beogradski srenjoskolci (16 godina) prema pomenutom istrazivanju na prvo mesto svog sistema vrednosti stavljaju skladnu porodicu, profesionalni uspeh i afirmaciju na individualnom planu. Novac je negde u sredini, za razliku od zelje da odu iz zemlje, koja je u samom vrhu vrednosti. "Samo ih zanima licna sreca, koju ce kako kazu postici radom u skoli i osloncem na porodicu. Na nase pitanje, da li zele da se bave radom, politickim na primer, kako bi ostvarili drustveni progres i pojacali svoj drustveno-politicki uticaj, odgovorili su negativno", kaze dr Ignjatovic.

Generacija mladih koja dolazi, jednostavno je procitala sredinu u kojoj zivi. Zeli da ode iz zemlje koja je ne primecuje. Oni drugi, kojima skola nije odskocna daska za svet prezir iskazuju agresijom i kriminalom. A najslabiji okruzenje zaboravljaju drogom. Najmladjima ova neslavna sekcija tek predstoji.

(AIM) Branka Kaljevic