ZLOCINCI U BORANIJI

Milosevic i Hag

Ukoliko srpski predsednik Milosevic odluci da u Srbiji ima ratnih zlocinaca, onda ce ih ponajmanje traziti medju petoricom cije izrucenje trazi Hag. "Ako ih bude", skupljace ih medju jos uvek bezimenom ruljom koja je pameti pomracene niskim nagonima i rakijom, jurila da se utopi u mit o "zastitnicima srpstva". I Milosevic i "svet" za sada su zainteresovani da tako bude

AIM, Beograd, 13.6.1996.

Predsednik Medjunarodnog suda za ratne zlocine Antonio Kaseze vratio se iz sluzbene posete Beogradu poluobavljenog posla. Dogovorio je sa sluzbenim Beogradom otvaranje kancelarije Haskog tribunala, ali je ostao uskracen odgovora na dva bitna pitanja. Prvo je: zasto nije pokrenuta procedura za donosenje zakona o saradnji sa haskim tribunalom? Drugo: hoce li trojica oficira Vojske Jugoslavije (VJ) osumnjicenih za ratne zlocine biti izruceni Medjunarodnom sudu.

Rec je o Veselinu Sljivancaninu, Miletu Mrksicu i Miroslavu Radicu kojima se na dusu stavljaju zlocini u istocnoj Slavoniji, protiv kojih je, kako je rekao jedan od domacina, predsednik Veca gradjana Skupstine SRJ Radoman Bozovic, Savezni vojni sud pokrenuo istrazni postupak. Sta ce sa pomenutom gospodom biti, rekao je jos Bozovic, odlucice pomenuti sud. Ukoliko Kaseze po odlasku iz Beograda zaista nije znao odgovor na pitanje da li ce "pomenuti sud" izruciti ovu trojicu Tribunalu, mogao je proslog ponedeljka da ga procita u nedeljniku "Spigl" koji je u poslednjem broju doneo intervju sa predsednikom Srbije Slobodanom Milosevicem. "Svako ko je odgovoran za ratne zlocine, a nadje se na teritoriji Srbije bice izveden pred lice pravde, ali sudjenje ratnim zlocincima iz Srbije, ako ih bude, nece biti izvan Srbije", izjavio je Milosevic nemackom listu.

Predsednik Srbije, dakle, jos nije nacisto sa tim ima li u Srbiji ratnih zlocinaca. On, prvo, treba da utvrdi ima li ih, pa "ako ih bude"... on ce nesto uraditi sa njima, ali daleko od medjunarodnih instituta pravde i sto dalje od ociju medjunarodne javnosti.

Medjutim, kako stvari stoje, "ako ih i bude", ratni zlocinci se nece traziti medju ovom trojicom visokih oficira Vojske Jugoslavije (VJ) kojima Haski tribunal stavlja na dusu zlocine pocinjene u Hrvatskoj. "Ako ih bude", skupljace ih medju, jos uvek bezimenom ruljom, koja je pameti pomracene niskim nagonima i rakijom, jurila da se utopi u mit o "zastitnicima srpstva", koji je surovo i besramno gradila srpska propaganda.

Nekoliko je razloga za takav razvoj stvari. Medju prvima je da bi Milosevic istragom medju kadrom Vojske Jugoslavije (VJ), odnosno istragom medju ostatkom JNA, samo produbio jaz izmedju vlasti koju olicava i vojske. Pripadnici VJ su nezadovoljni ishodom rata; mnogi su nezadovoljni i ratnim ciljevima - bilo da misle da je trebalo odmah "stati na srpske granice", ili na granice SFRJ, i gotovo niko od profesionalnih vojnika nije zadovoljan materijalnim i statusnim polozajem. Oficiri VJ danas rade kao jeftini i dobri moleri, kao vodoinstalateri, njihove zene prodaju drangulije na buvljacima i zelenis na pijacnim tezgama... Nakon uzastopnih seoba iz rata u Sloveniji u rat u Hrvatsku, pa u rat u Bosni i Hercegovini, zive u barakama, domovima armije, vojnim hotelima... I za vojnicki poraz i za materijalnu bedu i za socijalnu marginalizaciju vojni kadar vidi krivce u politickoj garnituri koju simbolizuje danas jedini preostali clan - Slobodan Milosevic.

Prag izdrzljivosti oficira VJ, pokazalo se, veoma je visok. Pitanje je koliko jos mogu da podnesu. Stavljanje lisica na ruke Sljivancaninu, Mrksicu i Radicu mogla bi da bude ona kap koja bi prelila casu. Beogradski filozof Slobodan Inic spominje da bi dalja konfrontacija vojske i Milosevica mogla da ozivi tradiciju "crne ruke", sa pocetka veka poznate zaverenicke "institucije" u Srba, kada vojska sebi komanduje "voljno" i pocne da se bavi drzavnim poslovima. Ipak, iz vojnih krugova je procurila vest da je najvisi komandni sastav Vojske razmatrao mogucu sudbinu trojice svojih pripadnika, odlucio kako treba sacekati odluku politickog rukovodstva o tome i zakljucio da "odgovarajuce komandne strukture treba pripremiti za najnepovoljniji ishod".

"Najnepovoljniji ishod" za oficire nikako ne bi mogao biti "povoljan ishod" po srpskog predsednika, kako iz vec navedenih razloga, tako i zbog toga sto trojica oficira, kao optuzeni, istovremeno mogu postati i svedoci protiv onih koji su ih poslali u rat. A prema svedocenju bivseg predsednika Predsednistva SFRJ Borisava Jovica koji je objavio dnevnicke zapise nazvane "Poslednji dani SFRJ", najistaknutiji medju onima koji su vojsku slali u rat jesu sam autor dnevnika, Slobodan Milosevic i glavnokomandujuci JNA general Veljko Kadijevic. Svaki znacajniji putnik koji sa srpske strane ode u Hag remeti miran san ovoj trojici.

Sljivancanin, Radic, pa i general Mrksic, ma koliko bili ljudi od poverenja JNA i u najneposrednijem kontaktu sa njenom najvisom komandom, ipak su svedoci iz jedne ravni komandovanja koja je daleko od Milosevica i koja bi se sa njim mogla dovesti u vezu jedino posrednim putem, odnosno u slucaju da neka pravna instanca resi da rasplete stvar do kraja. Pa i tada bi se srpski predsednik nasao poprilicno zasticen, jer su njegove kompentencije, formalno, bile nize od onih koje su imali vec spomenuti Bora Jovic, Veljko Kadijevic i jos nekoliko tragikomacnih i vrlo opasnih figura. Tek oni bi u procesu "do kraja" bili neprijatni svedoci po sebe i Milosevica, jer bi morali da dokazuju kako su, iako sa vise formalne vlasti, slusali naredjenja sa nizih instanci. Njima, medjutim, jos niko nije zapretio sudom.

Tako, po Milosevica najneugodniji svedoci, oni koji bi mu utrli nepogresiv put prema Hagu, ostaju predsednik Republike Srpske (RS) Radovan Karadzic i general Ratko Mladic. Oni su mu bili najdirektnije potcinjeni i o tome su posvedocili u nizu intervjua. Govoreci o pritisku medjunarodne zajednice na Milosevica da se resi Karadzica, Stojan Cerovic, lucidni komentator beogradskog nedeljnika "Vreme", kaze da niko bolje od te dvojice "ne zna koliko je netacno i nepravedno to sto svet medju njima pravi toliku razliku i sto jednog tretira kao ratnog zlocinca, a drugog kao faktora mira i stabilnosti".

Tek, svet je Milosevica prihvatio kao faktor mira i stabilnosti. To je, medju poslednjima, decidirano rekao i sef nemacke diplomatije Klaus Kinkel, nakon posete Beogradu. Ukoliko bi Milosevic onu prvu trojicu, pa jos i ovu drugu dvojicu izrucio medjunarodnim pravosudnim instancama, "svet" bi na Balkanu ostao bez tog faktora. Jer nije zgoreg podsetiti da jedna anketa pokazuje da blizu 80 procenata Srba misli kako je "dobro" sto srpske vlasti nisu uhapsile generala Mladica kada je pre tri nedelje bio u Beogradu na sahrani generala Djukica. Nije tesko zamisliti koliko bi kredibilitet srpskog predsednika opao da je naredio hapsenje glavnokomandujuceg Vojske RS.

Odgovarajuci novinaru "Spigla" zasto nije tada uhapsio Mladica, Milosevic je rekao: "Ne samo u Srbiji, ali posebno u Srbiji, sahrana je sveti dan na koji svako moze slobodno da dodje i ode. Cak i da je Izetbegovic dosao na tu sahranu, ne bi imao cega da se plasi".

Naravno da je ovo najmanje uverljiv razlog zbog kojeg Milosevic ne hapsi jednog od onih koje trazi Kaseze. Ali, u konzerviranju slucaja "trazenih Srba", njegovi interesi se za sada podudaraju i sa interesima Zapada. Ovom prilikom podsetimo samo na jedan bizaran primer. Na vrhuncu sukoba sa srpskim predsednikom, sef Srpske radikalne stranke (SRS), Vojislav Seselj, covek koji je organizovao i slao paravojne formacije na teren Hrvatske i Bosne, zatrazio je ulaznu vizu za Holandiju da bi, kako je rekao, pred Tribunalom u Hagu "ukazao na cinjenicu da vojnim operacijama nisu rukovodili Karadzic i Mladic, vec Slobodan Milosevic licno". Vizu nije dobio sa obrazlozenjem da mu treba poziv od Tribunala. Ustvrdivsi kako je to dokaz da ni njega licno ne mogu svrstati u ratne zlocince, vodja SRS je rekao: "Nemam vise nacina da dobijem tu vizu. Zatvorili su krug".

(AIM) Perica Vucinic