SANU

Novo otvaranje "kosovskog pitanja" na godisnjoj skupstini

BURA ZA MIRAN RAZLAZ

AIM, Beograd, 12. jun, 1996.

Godisnje skupstine Srpske akademije nauka i umetnosti obicno imaju rutinski tok, shodno tome i takav odjek u javnosti. Skupstina koja je odrzana proslog petka bice, po svemu sudeci, u tom pogledu izuzetak.

Za iskorak iz rutine postarao se predsednik Akademije Aleksandar Despic, koji je u svom uvodnom govoru otvorio "kosovsko pitanje". Mozda bi i samo otvaranje ovog pitanja, koje je danas - moze zvucati neobicno - neka vrsta tabua u javnom govoru u Beogradu, bilo dovoljno da izazove posebnu paznju. Ali, Despic je otisao mnogo dalje od toga. Izlaganju o "kosovskom pitanju" dao je prizvuk dramaticnosti u tonu, i notu radikalnosti u stavovima.

Despic je izasao sa tezom da se, povodom Kosmeta, srpski narod nalazi "na jos jednoj istorijskoj raskrsnici" sa koje vode "dva moguca puta u buducnost: jedan put je put insistiranja na teritorijalnom integritetu Srbije koji ne ostavlja mesta za novu secesiju; drugi put je put pristanka na teznju Albanaca da stvore nezavisnu zemlju putem otcepljenja dela teritorije Srbije". I o jednom i o drugom putu on je govorio podrobnije. Narocito o drugom. Izveo je povodom njega i zakljucak da bi u odredjenim okolnost trebalo poceti razgovore sa onima koji upravo insistiraju na secesiji Kosova, o mirnom civilizovanom razilazenju i razgranicenju, kako se ne bi ponovila tragicna iskustva neposredne proslosti".

Sta ga je navodilo na ovakvo zakljucivanje? Danasnji natalitet kosovskih Albanaca, i prognoze demografa o brojcanim odnosima srpske i albanske nacije u prvoj polovini narednog stoleca. Oslonio se, poglavito, na studiju Branislava Krstica prema kojoj bi 2051. godine u Srbiji bilo ukupno deset miliona i 535 hiljada stanovnika, od cega sest miliona i 265 hiljada Srba i Crnogoraca ( 59,5 odsto ), i cetiri miliona i 270 hiljada Albanaca ( 40,5 odsto) .

Ovi su podaci unekoliko zatamnili perspektivu predsedniku Srpske akademije nauka i umetnosti, kad je u pitanju srpska nacionalna drzava: sredinom iduceg veka ta bi drzava, prema njegovom misljenju (ako bi ostala jedinstvena drzava Srba i Albanaca) bila u pogledu nacionalne brojnosti ova dva entiteta gotovo izjednacena. Etnicka dvojnost, kako on kaze, bila bi apsolutno izrazena kroz jezicke, verske i kulturne razlike. Akademik Despic nasao je da je potrebno da se u ovoj prilici posluzi i etnoloskom karakterologijom kosovskih Albanaca (na osnovu poznate Gausove teorije o "nacionalnim tipovima") koje je, kao narod, video u rasponu od, kako je rekao, ubica i narko-dilera, preko patrijarhalnog soja ljudi, do onih sa "finom inteligencijom" i visokim kreativnim sposobnostima.

Sve to ga je vodilo ka skiciranju dva resenja problema. Ocrtao je prednosti eventualnog nastavka zajednickog zivota Srba i Albanaca u jednoj drzavi, tj Srbiji. Ali, video je i moguce prepreke, pre svega u spomenutim "etnickim dvojnostima" zbog kojih se, rekao je, i raspala bivsa Jugoslavija. I, upravo da bi se izbegla "tragicna iskustva" toga raspada, on je otvorio mogucnost razgovora o mirnom razlazu Srba i kosovskih Albanaca. Drugom resenju dao je prednost, kako u prostoru u izlaganju, tako i u naglasku. Utisak je da je i ono prvo govoreno radi ovog drugog.

Kako god bilo, tek ovo je prvi put da se "pitanje kosovskog pitanja" - dalji zivot Srba i Albanaca na Kosovu, i u Srbiji - na ovakav nacin iznosi u javnost. Bilo je ranije, ili da budemo precizniji: odmah na pocetku jugoslovenske krize, nekih individualnih kombinacija, slicnih ili cak vrlo bliskih Despicevima, ali nikad dosada nisu imale neki institucionalni okvir u kojem bi bile izrazene. Smatralo se, tada, da je opsti raspad trece Jugoslavije dobra prilika da se "resi i problem Kosova u jednom paketu". U beogradskim posvecenim krugovima javna je tajna da je knjizevnik Dobrica Cosic, i krug akademika i srpskih intelektualaca koji se okupljao oko njega, radio na tome pitanju i da su cak crtane i karte razdvajanja. Pa i kad je javnost, na ovaj ili onaj nacin, bila obavestavana o postojanju jednoga takvoga plana za Kosovo, nikada on, medjutim, nije bio prezentiran kao neka celovita platforma. Najvise, kao ideja, koja je kolala kuloarima.

I mada se znalo za ta razmisljanja, opet je ovakav Despicev izlazak u javnost bio prvorazredno iznenadjenje. Despic je pre godinu dana dosao na celo Akademije nakon mukotrpnih natezanja u samoj Akademiji oko toga ko bi mogao stati na celo ove institucije koja je u izvesnoj meri bila opterecena kontroverzama oko izazivanja rata, i rata samoga. Dosao je, smatralo se, kao kompromisno resenje za dva suprotstavljena politicka stava u Akademiji, kao covek tehnicke struke, koji bi Akademiju mogao da povede, mozda, u drugacijem pravcu od onog koji je karakterisao njen rad u poslednje vreme. U svakom slucaju, u podrucja izvan politike i izvan nekog ostrijeg drustvenog angazmana. Njegov prvi govor, medjutim, potpuno suprotno nekim ocekivanjima, obojen je odlikama stare prakse.

Drugi je momenat iznenadjenja u samoj Akademiji. Neki tzv. srpski nacionalni projekti, koji su u poslednje vreme inspirisani bilo u okviru Akademije, bilo da su ih radile grupe akademika, dozivljavali su fijasko. Zato se drzalo prirodnim da bi se Akademija neko vreme mogla odnositi pasivno spram tih pitanja, ili, da se zbog losih sopstvenih iskustava, barem ponasa opreznije. Nista od toga. Ona, i pored svega, vozi punim gasom, zadrzavajuci jedan stil avangardizma i ekskluzivnosti, kad su u pitanju tzv. velike nacionalne teme.

Mada smo saznali da je Despic referat davao nekim svojim kolegama, akademicima, na citanje pre Skupstine, ipak je i za vecinu prisutnih na sednici sve delovalo pomalo kao grom iz vedra neba. Mozda su i zato reakcije akademika koji su uzeli rec na Skupstini bile onako rezervisane. Delila se zabrinutost sa Despicem, ali uglavnom ne i njegov prilaz da se, sad i javno, progovori o ovoj temi.

Nekim svojim poznanicima Despic je dao prognozu prema kojoj ne ocekuje buru u javnosti povodom svog izlaganja. Za svaki slucaj, ipak, naglo je posle Skupstine uzeo godisnji odmor i sklonio se od ociju javnosti. Javnost, naravno, reaguje na govor, kao na provokaciju prvog reda. Kuloari su se, recimo, interesovali za to koliko je, eventualno, Dobrica Cosic umesao prste u sve. Nema odgovora do danas ni od podnosioca referata, ni od Cosica. Cosic, stavise, nije zeleo da odgovori na novinarske pozive.

Prvo pitanje, medjutim, svuda je bilo: da li se radi o autenticnoj Despicevoj inspiraciji, ili je "stvar dogovorena na visem mestu"? I tu nema jasnog odgovora. Akademici za koje se smatra da su bliski "srpskom dvoru", odnosno srpskom predsedniku Milosevicu, indikativno je, nisu dali podrsku Despicu. Oficijelniji mediji (drzavna televizija, na primer) nisu dali ni rec o Skupstini, a kamoli o referatu. Jedan Milosevicev saradnik, u neformalnom razgovoru, uputio je da se pogledaju Milosevicevi stavovi izneti u intervjuu nemackom nedeljniku "Spiglu", te da se iz toga izvuce zakljucak o tome da li iza Despica stoji zvanicni Beograd. Ako bi se sudilo po intervjuu, onda je Despic igrao sam. Jer, Milosevic u "Spiglu" nepokolebljivo stoji na stanovistu da je Kosovo neotudjivi deo Srbije, te da tamosnji Albanci imaju najveca moguca ljudska i gradjanska prava.

Ima jos nekoliko indikacija za zakljucak o rezervama rezima prema Despicevom referatu. Akademik Kosta Mihajlovic, Milosevicev savetnik, izjavio je da "nije momenat za ovakve predloge", jer "kakvog smisla ima stvarati albansku drzavu, etnicki cistu i homogenu, a da pri tom zaboravimo sta je sa isto toliko Srba van granice".

Dusan Mihajlovic, lider Nove demokratije koja je koalicioni partner socijalistima u srpskoj Vladi, izjavio je da ne deli stavove predsednika Akademije. Smatra ih, stavise, vrlo zastarelim, kao izraz koncepta koji odnose medju drzavama i narodima vidi jedino preko bedema i granica, a ne preko otvorenih granica, na primer. I SK-Pokret za Jugoslaviju osudjuje Despicev korak.

Iz reagovanja srpskih opozicionih stranaka da se razumeti kako oni uglavnom misle da je Despicu dat mig sa visokog mesta. Desimir Tosic, ranije potpredsednik Demokratske stranke, sad u Micunovicevom Demokratskom centru, rezonuje upravo tako, ali i pozdravlja Despiceve ideje. Tosic ide i dalje, i kombinuje sa nekim detaljima i tehnikama mogucih razgovora Srba i Albanaca o mirnom razlazu. Ako bi Srbi napravili takav gest, dobili bi znacajne poene u medjunarodnoj zajednici, gde im je potrebna rehabilitacija nakon velikih poraza, smatra Tosic. Neki, kao Borislav Pelevic iz Arkanove Stranke srpskog jedinstva, ostro osudjuju Despicev istup, kvalifikujuci ga kao razbijacki i izdajnicki.

Ipak, sa neuporedivo vise dramatike reaguje se u srpskim politickim krugovima na samom Kosovu. Lideri Srpskog pokreta otpora iz Kosova Polja, Momcilo Trajkovic i Dusan Ristic, kritikuju i "govorenje Akademije" i "cutanje drzave", drzeci da su to dva pola jednog te istog, neodgovornog, odnosa Srbije prema svom sastavnom delu. Ipak, iako nemaju zvanicnih potvrda iz Milosevicevog kabineta, oni ga ocekuju na Kosovu 22.juna posle pisma koje su mu napisali krajem proslog meseca.

U nekim drugim srpskim politickim grupama na Kosovu, u nepovoljne cinjenice ubrajaju dogovor Milosevica i Kinkela o povratku 120.000 Albanaca - azilanata, i otvaranje Americkog informativnog centra u Pristini, sto, po njima, sa Despicevim referatom, cini veoma nepovoljan kontekst. Sire se glasovi da se, nakon svega toga, stvara psihoza nove, tzv. poslednje seobe Srba sa Kosova, ali verodostojnost tih glasova nije moguce lako proveriti.

Neki beogradski mediji upravo su dali zavidan prostor reagovanjima lidera kosovskih Albanaca. Ta su reagovanja u sustini veoma pozitivna. Jedini za sada medjunarodni odjek jeste onaj koji je stigao iz ambasade Albanije u Beogradu. Ambasada je, naime, trazila od SANU Despicev referat, kvalifikujuci ga u svom zahtevu kao "deklaraciju".

(AIM) Radivoj Cveticanin