POSVADjANI LIDERI I APATICNI NAROD

Vojvodjanski Madjari - sest godina posle

Slucajno odabrani brojni sagovornici, Madjari na severu Vojvodine, sebe i svoj opstanak vide u autonomnoj Vojvodini "kakva je bila pre 88.", a ne u autonomiji koja bi bila uspostavljena iskljucivo za Madjare

AIM, 9.6.1996.

Politicki pluralizam na vojvodjanskim prostorima, zapocet istovremeno sa ex-jugoslovenskim, danas, sest godina posle, bar kada su u pitanju politicki predstavnici nacionalnih manjina, izgleda sasvim drugacije.

Uz sve ostale, 1990. i vojvodjanski Madjari su shvatili da bi se trebalo politicki organizovati. Demokratska zajednica vojvodjanskih Madjara (DZVM) na celu sa Andrasem Agostonom okupila je sve one koji su smatrali da nacionalni opstanak u teritorijalnim okvirima sa kojih su potekli, u nadolazecoj smutnoj buducnosti, moze obezbediti jedino nacionalna partija i iskljucivo nacionalni program. Dok su vojvodjanski "autonomasi", tada, dve godine posle tzv. jogurt revolucije, organizovani u vojvodjanske reformiste (RDVS), Ligu socijaldemokrata Vojvodine (LSV), ili pak pojedinacno, trazili vracanje autonomije predvidjene Ustavom iz 1974. godine (ili, bar nesto slicno), dotle je DZVM razmisljala, smisljala i konacno ozvanicila sopstveni koncept autonomije vojvodjanskih Madjara koji bi se ostvarivao nezavisno od autonomije Vojvodine u celini.

Koncept je nesto kasnije preformulisan, te je na prvom mestu naglaseno ostvarivanje personalne autonomije (sistem institucija ciji su organi u oblastima kulture obrazovanja, informisanja, odgovorni samo Madjarima koji su ih birali, cime se, prema Agostonu, obezbedjuje reprezentativnost i politicka legitimnost).

Tri godine kasnije, pojedini clanovi DZVM politiku svoje stranke proglasavaju nekonstruktivnom, apsolutistickom, centralistickom. Rezultat ovog saznanja i priznanja, i sebi i drugima, bila je nova stranka Madjara u Vojvodini - Savez vojvodjanskih Madjara (SVM). Krajem 1995. godine, dve i po godine od osnivanja, ova stranka je formulisala svoj model autonomije Madjara u Vojvodini, "Nacrt sporazuma o samoorganizovanju vojvodjanskih Madjara", koji na prvom mestu stavlja ostvarivanje teritorijalne autonomije (odnosno promenu postojecih okruga koji "svesno formirani razbijaju vojvodjanske Madjare").

Januara 95. na vojvodjanskoj politickoj sceni oglasila se jos jedna partija vojvodjanskih Madjara - Gradjanski pokret vojvodjanskih Madjara (GPVM), osnovan "kao alternativa dvema postojecim strankama". Ostvarivanje automonije, kazu, nije im prevashodni cilj, vec smatraju da probleme madjarske manjine "valja resavati kroz saradnju sa Vladom Srbije, kao i kroz Ustav i zakon koji bi trebalo da se prosiri u oblasti informisanja, obrazovanja i kulture". Politicki uticaj ove stranke na vojvodjanske Madjare i politicku scenu Vojvodine, Srbije i Jugoslavije, da li zbog ovakvih izjava, ili hendikepa da su poslednji osnovani, krajnje je minoran.

No, vratimo se dvema prethodno navedenim strankama Madjara u Vojvodini - DZVM i SVM. Iako u osnovi traze isto - autonomiju Madjara, kako je primetio predsednik DZVM gospodin Pal Sandor (koji u protekla dva meseca ucestalo izrice kritike na racun predsednika Agostona) "pojedincima u rukovodstvima DZVM i SVM izgleda da je lepse i lakse da se vidjaju na sudovima, nego da se za stolom okupe radi dijaloga o politickim nesuglasicama". "Sumnjive materijalne stvari" u poslovanju stranke, kao i "neadekvaatna borba za ocuvanje nacionalnog identiteta" najcesci su razlozi medjusobnih optuzbi. U pocetku je madjarska javnost u Maqyar Szo (dnevni list na madjarskom jeziku) pisala pisma i pokazivala otvorenu zabrinutost zbog nastalog sukoba.

Danas pisma vise ne stizu, sto svedoci ne samo o otupelosti i zamorenosti, kako naglasavaju poznavaoci prilika, vec i o znacima beznadja. U situaciji kada se dve stranke retko kada i sastanu, a kamoli nesto dogovore, te kada se novi izborni zakon (sa povecanjem broja jedinica) vec nalazi u pripremi, madjarska manjina u Vovodini na predstojecim izborima tesko da moze ocekivati svoje predstavnike u parlamentu. Agoston saradnju sa SVM uslovljava prihvatanjem, iskljucivo sopstvenog modela autonomije, uz obrazlozenje da "koncept SVM nije koncept autonomije, vec puko pominjanje prava manjina". Jozef Kasa, pak, naglasava da je SVM oduvek bio otvoren za dijalog "na koji je spreman i deo clanstva DZVM koji zaista nije kriv sto ima tako pokvareno i zlonamerno rukovodstvo".

U cemu se, i da li se uopste u necemu ove dve partije slazu? Povodom dolaska velikog broja izbeglica na vojvodjanske prostore oglasavali su se u istom tonu protivljenja evidentnoj promeni etnicke strukture stanovnistva na prostoru gde su u vecini. Ipak, i ovde je nastao sukob. DZVM je zahtevala od SVM da napusti koaliciju sa socijalistima u sedam vojvodjanskih opstina u kojima su na vlasti (na koju su dosli na poslednjim izborima jos uvek u sastavu DZVM) i tako pokaze svoj odnos prema politici socijalista. SVM takav zahtev nije ispunila.

Jedino u cemu su se slozili, bez rezerve, je da maticna Madjarska "ne nastupa dovoljno energicno" po pitanju autonomije vojvodjanskih Madjara, sto se sa jedne strane moze tumaciti i zeljom Madjarske da udju u Evropu, pri cemu joj nisu potrebne bilo kakve nesuglasice sa susedima, a sa druge strane opet, zahtevima da konacno dodje do zajednickog nastupa politickih predstavnika Madjara na politickoj sceni Srbije. Ako je dosad kod najvecih optimista i postojala nada da do tako necega moze doci, najnovije nesuglasice unutar same DZVM, pokazuju da je zajednicki izlazak pred birace vise od iluzije. Pal Sandor, potpredsednik DZVM koji se i usprotivio Agostonu, smatrajuci ga apsolutistom i losim liderom, naglasava da, ne dodje li do uspostavljanja politickog konsezusa, "treba racunati sa nesagledivim posledicama". Resenje nastale krize Sandor vidi u bezuslovnom odlasku oba rukovodstva i u zajednickom nastupu na republickim i saveznim izborima, dok na lokalnim treba izaci samostalno "da se vidi koliko je ko tezak".

Ovo i jos mnogo toga govore politicari, a nepoznanica je sta misli 360 hiljada vojvodjanskih Madjara, koliko ih, prema poslednjem popisu iz 1991. ima u dvomilionskoj Vojvodini.

Procenjuje se da ih je oko 30 hiljada otislo. Slucajno odabrani sagovornici na severu Vojvodine, naseljenom pretezno madjarskim stanovnistvom, poput Subotice, Sente, Ade, Kanjize, govore, ipak, u prilog cinjenici da vojvodjanski Madjari sebe i svoj opstanak vide u autonomnoj Vojvodini "kakva je bila pre 88.", a ne u autonomiji koja bi bila uspostavljena iskljucivo za Madjare. Od velikog broja anketiranih, manje od deset odsto je pomenulo autonomiju Madjara kao eventualnu mogucu varijantu ocuvanja nacionalnog identiteta (obrazovanje, kultura, informisanje), dok se samo nepunih cetiri-pet odsto izjasnilo za takav vid buduceg zivota i suzivota sa vecinskim Srbima, na ovim prostorima.

Uzorak je, doduse, potpuno slucajan, zatecen na ulici, te ne mora biti odraz pravog stanja. Ipak, simptomaticno je da su slicna razmisljanja u vecini opstina, bez obzira da li je u pitanju niza ili visa obrazovna struktura anketiranih. Sasvim je jasna i otovorena ogorcenost prema vladajucem srpskom rezimu "koji je Vojvodinu beskrupulozno opljackao", te time otima do poslednjeg "iz nasih usta", dovodeci najbogatiji deo citave bivse Jugoslavije u bezizlaznu situaciju i na ivicu opstanka".

Od politicara se trazi, kako se culo u anketi, da nastupaju zajedno, i manjinski i vecinski, i da se zajedno bore za vracanje autonomije Vojvodini. U protivnom "nema nam spasa, ni buducnosti", jer tako podeljeni "nikome ne predstavljamo nikakvu opsanost, te sa nama mogu raditi sta im je volja". O liderima svojih politickih predstavnika nisu izrekli bas pohvalne ocene.

"Spostveni interes i vlast su jedine ideje vodilje", ubedjivali su nas anketirani. Mnogi nisu hteli da govore "jer i tako nas niko nista ne pita, niti iko brine o nama, a i nista od nas ne zavisi". Rezigniranost opstim drustvenim sunovratom, te suocenost sa visegodisnjim zivotom na ivici egzistencije, kao i sa stanjem da je kvalitativni korak od pozicije do opozicije , na zalost, suvise kratak, a da ga vrlo cesto ni nema, povukli su i one najupornije, i vecinske i manjinske na visenacionalnim prostorima, u svoja cetiri zida.

Politika inace, nikada nije bila jaca strana autenticnim Vojvodjanima, kojih je istina, sve manje i manje na ovim prostorima, a bice ih i jos manje, tvrde pesimisti. To, opet, opovrgavaju optimisti, koji kucni prag "gde su mi se svi rodili" ne bi napustili ni po kakvim pritiscima. Odlucnost u ovakvim izjavama ocita je kod velikog broja vojvodjanskih Madjara, koji su i posle verbalnih i ponekih fizickih pritisaka, otpustanja sa posla, cestih mobilizacija i diskriminacija tokom 92. i 93, jos uvek tu. I bice, kazu, jer nigde nece doziveti, kako nas je ubedjivao jedan Sencanin, da na njegovo "Jo pajtas", komsija odgovori "Dobar dan", ili na komsijsko "Dobar dan", on odgovori "Jo pajtas".

Ovakve i slicne izjave, bar prema izjavama Agostona (da bi autonomna Vojvodina bila samo "Srpska Vojvodina", te da se iz tih razloga za nju i za nedavno promovisan Manifest za autonomnu Vojvodinu koji je potpisalo 19 politickih i nepolitickih vojvodjanskih organizacija, ne treba boriti), ne interesuje lidere onih koji su ih birali i cije interese bi trebalo da zastupaju.

Nesto meksi u izjavama po pitanju autonomije je predsednik SVM Jozef Kasa, koji prema najnovijim izjavama, smatra da bi prvenstveno trebalo resavati pitanje autonomije Vojvodine, a potom zajednicki resavati polozaj Madjara u toj istoj Vojvodini. Koji ce koncept i koje stanoviste prevagnuti, i hoce li, napokon, nefleksibilni DZVM i SVM naci zajednicki jezik, ostaje da se vidi. A do tada, kako su nas ubedjivali i u Kanjizi, i u Senti, i u Subotici, i u Adi, i u Temerinu, i u Novom Sadu, i vojvodjanski Madjari, ali i Slovaci, Rumuni, Hrvati, Rusini, kao i vojvodjanski Srbi, sutra nece jesti ono sto su zaradili.

(AIM) Marina Fratucan