RADNICI - ROBOVI I PODANICI

Strajkovi ocaja u Srbiji

AIM, Beograd, 3.6.1996.

"Radnik je danas tretiran kao robijas. Cak se i njihov rad placa i nije toliko prisilan kao nas. Nadnice su nam niske, a da ne pricam da se isplacuju sa zakasnjenjem od dva do tri meseca", kaze Djordje Andjelkovic, predsednik sindiklane organizacije "Magnohroma" (fabrike iz Kraljeva koja zaposljava 6500 radnika) najavljujuci generalni strajk neogranicenog trajanja. U Kraljevu vec strajkuju zaposleni iz Fabrike vagona, a pridruzice im se i drvna industrija "Jasen". Bice to, posle Nisa, kada se pre desetak dana na ulicama naslo tridesetak hiljada radnika, novi veliki strajk. One svakodnevne, sa po nekoliko stotina zaposlenih, koji strajkuju u fabrickom krugu vise niko i ne racuna. Registruju ih jos jedino nezavisni mediji, i to, uglavnom, kad u vecim gradovima Srbije blokiraju saobracaj na ulicama. One koji strajkuju u fabrickom krugu ignorisu i poslodavci i vlast.

Jedan dan, jedna marka

Strajkove prosvetnih radnika, koji u pojedinim skolama strajkuju vec nekoliko meseci, sa izvesnim prekidima, vlast demantuje, kao sto je i proslonedeljni strajk zdravstvenih radnika, tvrdeci da je to samo sacica zaposlenih, koji su, i inace, visak.

Da bi uverili Vladu Srbije u suprotno, zdravstveni radnici su se uporno okupljali ispred zgrade Vlade i na najvecem beogradskom trgu. Resorno ministarstvo zdravlja slalo je saopstenja za javnost "da u zdravstvenim ustanovama nema strajka", preteci, uzgred, strajkacima otpustanjem s posla.

Dr Stevan Djordjevic, predsednik Republickog sindikata radnika zdravstva i socijalne zastite i predsednik Glavnog strajkackog odbora podsetio je da "nije normalno da spremacica bedinuje, da medicinska sestra diluje, da lekar prima plavi koverat da bi izdrzavali porodice".

Medicinari su postavili zahtev da njihov minimalac na osnovu koga se obracunavaju plate bude 223 dinara ( oko 70 maraka). Posle devet dana strajka Vlada i sindikat su se nasli na 190 dinara minimalca.

Izvinjavajuci ton, profesora, lekara, koji tvrde da strajkuju samo zbog hleba, i radnika iz Nisa koji su tvrdili da su se "na ulicnu pobunu" odlucili zbog bede i gladi, Branislav Canak, predsednik Udruzenja granskih sindikata "Nezavisnost", objasnjava nedostatkom svesti o svojoj poziciji.

• Oni se stalno izvinjavaju i govore da ih je pritisla velika muka. Normalan sindikat strajkuje i kada mu ide dobro, da bi sacuvao postignuto, ili se izborio za jos vise. Nasi ljudi nisu svesni svoje pozicije u drustvu. Kada su gradjani - ponasaju se kao podanici, kada su radnici - ponasaju se kao robovi. Zato se oni, i kada se pobune, izvinjavaju vlastima, kao da strajk nije normalno, legitimno pravo. Porazavajuca je cinjenica za medicinare da su oni ovim starajkom dobili "povisicu" od devet maraka. Jedan dan strajka, jedna marka - istice Canak.

Poslednjih pet-sest godina cesto su najavljivana burna vremena radnickog nezadovoljstva. Procenjivalo se da ce vrtoglavi pad standarda, pracen hiperinflatornom pljackom izazvati odbrambenu reakciju. Socijalni bunt "a la Poljska" je izostao. Vlast rutinski brzo strajkove rastura i neutralise. Ili, kako rece jedan metalac, strajkovi su "dosadni i drzavi dobrodosli kao ventil u izbegavanju socijalnog bunta".

S druge strane, nisu daleko od istine tvrdnje da je Srbija, bar po broju strajkova u poslednjih sedam godina, svetski rekorder. Samo u 1989. godine strajkovalo se oko dve hiljade puta. Statistike kazu da je u njima ucestvovalo vise od milion radnika. Posle se prestalo sa brojanjem, jer su narednih godina strajkovi, posebno u Srbiji, postali svakodnevna pojava. Strajkovali su svi: metalci, tekstilci, vaspitaci, lekari, kontrolori leta...Prtotestovali su i ucenici, a spremali su se, i policajci (grupa njih svojevremeno je htela da pripremi starajk, ali su spreceni). Ovih dana, prekipelo je i penzionerima, jedinim upornim cuvarima socijalnog mira, pa su i oni najavili proteste na ulicama, iako su svesni da bi i njihov protest, kao i radnicki strajkovi, bio pucanj u prazno.

• Otisla bih na protest i ovako bolesna. Ovi na vlasti samo cekaju da glasamo, pa da pocrkamo - kaze sedamdesetogodisnja penzionerka Jovanka Ilic.

Jedan dinar, jedno obecanje

"U nasim uslovima se, prakticno, ne moze govoriti o strajku. Dva su osnovna preduslova da bi strajk bio strajk: trzisna privreda sa trzistem rada i kapitala i postojanje nezavisnih sindikata. Zavisni sindikat ne moze da strajkuje. Doduse, kod nas se to ponekad desava, kada je potrebno da se odrade neki politicki ciljevi - kaze Branislav Canak. - Ucestalim izlascima pocetkom devedesetih, radnici pocinju da gube svoj identitet, a upotrebljeni su i kao topovsko meso - kaze Canak.

Zaista, jos je u pamcenju ljudi cuvena recenica koju je izgovorio svojevremeno jedan od ucesnika protesta radnicke Rakovice ispred Skupstine SFRJ: "Dosli smo kao radnici, a otisli smo kao Srbi".

Prethodne dve godine protekle su u procesu oporavka privrede po programu dr Dragoslava Avramovica. Svi sindikati su podrzali guvernera, ali samostalni sindikati (pod kontrolom rezima), koje direktori, eksponenti vladajuce stranke, cesto huskaju da traze pare za pokretanje proizvodnje, gotovo svakodnevno strajkuju, ili prete strajkovima. Rec je o dirigovanom pritisku vlasti na stampariju u Topcideru, kao i o rezimskom "objasnjenju" da je Avramovic morao da ode - u ime interesa radnika.

Zbog toga, smatra Canak, strajkovi u Srbiji, pa i oni koje su organizovali nezavisni sindikati, nisu bili pravi strajkovi. - Ja ne znam ko je ovde poslodavac i koga bi trebalo da ugrozim. Ako iza svih poslodavaca stoji drzava, onda ona ima i policiju i vojsku. Ako bi nas slucajno bilo vise, ona bi dala nalog da se stampaju pare. Nasi radnici ce se zadovoljiti crkavicom i, opet, u krug - dodaje.

Vlast koja ih je 1993. godine kupovala za dzak brasna i krompira, odredila im je cenu. Nosili su te dzakove kuci, nisu trazili vise. Sindikalni funkcioneri su pokazali da im je namera da izlive radnickog gneva drze po kontrolom - preporucujuci radnicima da probleme resavaju u fabrikama, a ne na ulici. Drzava je, u medjuvremenu, mogla mirno da radi svoj posao, jer su radnici sklonjeni od snaga opozicije ("haosa i bezumlja") saterani iza ograda fabrickih krugova. Njihov gnev slabio je na prinudnim odmorima, utopio se u svercu i drugim poslovima "sive" ekonomije.

• Ranije su se strajkovi resavali tako sto se brzo nadju sredstva, preko banke uzmu krediti i isplate nezadovoljni radnici. To je uvek lako izvodljivo, pod uslovom da zahtevi nisu fundamentalni, a strajkovi masovni - kaze dr Zoran Stojiljkovic, profesor na Fakultetu politickih nauka. - Vlast je u stanju da ih ispuni samo parcijalno, jer je limitirana sve manjim manevarskim prostorom. Ljudi, pak, ne mogu vise da trpe, nezadovoljni su i stvar se ponavlja, strajkuje se da bi se prezivelo - sto dovodi do napetih situacija. Resenje je da se izvrse ekonomske reforme i politicke promene. Ako bi se to, medjutim, izvrsilo, onda bi oni koji su na vlasti izgubili svoje pozicije...Posto se privilegovani plase da ce biti ugrozeni reformama, stvari se zaostravaju - do ivice inflacije... Ovo sto mi imamo na ulicama, strajkovi su ocaja - zakljucuje Stojiljkovic.

Mozda su to najbolje shvatili profesori XIII beogradske gimnazije, koji su, trazeci zaostale zarade, posle nekoliko neuspesnih strajkova, Ministarstvu prosvete i Vladi predlozili da se za prosvetne radnike pored dinara (koje nemaju) uvede novo platezno sredstvo - obecanje. Po kursu - jedan dinar - jedno obecanje.

(AIM) Vesna Bjekic