DVOR POSTAJE LUDNICA

Srbija u (pred)atentatorskom dobu

AIM, Beograd, 28.5.1996

Srbija je usla u atentatorsko doba. Ono je zapocelo majskim masovnim sindikalnim otporom izgladnelih radnika i paranoicnim odlukama predsednickog vrha da se Avramoviceva glava skotrlja u prasinu. Licna nesigurnost je postala opsta, tako da atentator moze da stigne i sa dvora i iz naroda.

Vise nema sigurnog sklonista ni za koga. Stanovnistvo i izbeglice su bose i ponizene, obicni poslovni krugovi su unezvereni gubicima kapitala zbog stalne promene ekonomskog rezima, drzavna administracija prima male plate i uvredjena je, privilegovani drzavni lopovi se tuku oko preostalih poslovnih aranzmana, zlocinci oko predsednika vise nisu sigurni, cak ni carinik Kertes.

Do juce je dobar analiticar mogao da predvidja cak i pojedinacne poteze Miloseviceve destruktivne politike. Sada ce to biti mnogo teze, jer sa haoticnim dobom nestaje politicka logika, makar i negativna. Do sada je predsednikovo padanje u bezdan bilo podvrgnuto pravilima karaktera populistickog ocuvanja vlasti i ratnog nacionalizma. Na kraju tog puta je diktatura sumanutog vodje gde se odluke donose kapriciozno, a proizvode ih njegovi trenutni osecaji. Dvor postaje ludnica. Demaskiraju se svi prividi, a ne zna se vise ko ce sve stradati.

Sistematsko razaranje narodne imovine i neurotizovanje porodica, nagnalo je predsednika da gradi ogromnu policiju, verujuci da mu je ona pouzdana pretorijanska garda. Da je verovao u socijalni razvoj i reformu drustva, danas bi bio slavljen narodnom hvalom. Ali, ne samo on, vec i nacionalisti, mislili su da ce posle zrtvenog rata doci progres. Govorili su - prvo velika Srbija, a potom napredak. Sto veca zrtva, to veci iskorak. Milosevic im je postao dokaz sopstvene zablude, s tim da oni, ipak, misle kako su samo tehnicki izdani i da im ideja nije propala zato sto je antidemokratska, antiekonomska i nekulturna. Opozicija se zavarava navodnom nevinoscu. Ona jos uvek misli da je Milosevic izdajnik, a ne vidi sopstveni karakter.

Predsednik i njegova svita ulaze u najtezi oblik vladavine za svakog samodrsca i primitivnu oligarhiju: ulaze u diktaturu bez ideologije, bez novca i bez medjunarodne podrske. Milosevic ulazi u direktno i neskriveno suprotstavljanje zeljama vecine stanovnistva, po cenu gradjanskog rata i terora. Njegova razmaskirana vladavina vec je pocela. Ratnim porazom srpskog nacionalizma, rezim je izgubio ideologiju kojom je opravdavao odsustvo reforme. Nacionalizam vise nije u Srbiji odsudna drzavna ideologija. Njena temperatura opada. Srbi se otvoreno suocavaju sa velikom nezaposlenoscu, cak razmisljaju o visokoj kamatnoj stopi - i vec se otvoreno podsmevaju svojim teritorijalnim osvajanjima. Postaju savremeni ljudi, doduse, vise po sumnjicavosti, a manje po zatucanosti. Ni stari marksizam im vise ne izaziva nostalgiju za reprogramiranjem ideologije.

Brisan je prostor i kod rezima i kod stanovnistva, a rezim bez ikakve ideologije i naprednog razvojnog cilja mora se spustiti na policijsku strahovladu. Crveni se kao pijavica na arteriji naroda.

Ni od medjunarodne finansijske podrske nema nista. Sam je rezim nece. Domace devize su nezakonito sklonjene na privatne racune u inostranstvu. U zemlji je besparica koja pogadja milione ljudi. Miloseviceva grupa se boji razvoja, jer je navikla da zivi od kriminala. Ona se ne moze preobratiti, ona se jedino moze ukloniti. Otpor reformama ove grupe nije takticko diplomatsko odlaganje koje ce trajati samo dotle dok nam Amerikanci ne poklone politicki kontinuitet u odnosu na SFRJ, vec je negacija napretka prouzrokovana prirodnim nagonom za samoodrzanjem razbojnickog ganga. Ona ne moze ubediti domace stanovnistvo da mora propadati zbog americkog odbijanja naseg "kontinuiteta", a zbog karaktera domace drzavne vlasti.

Srbija ne saradjuje sa Haskim sudom, unutra proglasava retroaktivne i destruktivne zakone, spolja prizeljkuje podrsku degenerisanih rezima u Severnoj Koreji, Kini, Iraku i nada se da ce u Rusiji pobediti staljinista Zjuganov. Niko u Evropi i Americi ne veruje rezimu u Beogradu.

Rezim, dakle, nema kud. Napolju izolacija, iznutra beda i neverica, na dvoru strah - sastali su se svi uslovi za atentate, licni i drzavni teror. Vise nema iluzija da do njega ne moze doci. Lako mogu krenuti pojedinacni obracuni vlasti sa opasnim opozicionarima, medjusobni obracuni vlastodrzaca i osvetnicki terorizam opozicije.

Gubitkom integracione politike za sve slojeve stanovnistva, dezintegracija drustva, a mozda i drzave, neminovna je. Vise ne znace nista ni klasni ni nacionalni identitet, kolektivi su nestali, ostala je samo borba za porodicu.

U teroru i sukobima predsednik Milosevic moze racunati na prednost od svega nekoliko meseci. Vojska ce ga izdati odmah, ona ga mrzi i ne veruje mu. Policija od sto hiljada ljudi je nepouzdana. Za njega ce se iskreno zauzeti jedino malobrojno tvrdo jezgro u specijalnim policijskim jedinicama. I tajna policija.

Niko vise u Srbiji nema zivaca za jos jednu hiperinflaciju. A cak i da do nje ne dodje, rezim je vec sebi odavno iskopao grob. Licne ce sudbine zanimati samo biografe.

(AIM) Dragan Veselinov