GRADjANSKI NASPRAM NACIONALNIH KONCEPATA

AIM, Skopje, 23.05.1996

Makedonija, bar do sada, mozda je na najbolji nacin iskoristila turbolentno stnaje na Balkanu. Niko ne moze da ospori makednoskim zvanicnicima dobro politicko taktiziranje u prvim godinama nakon osamostaljivanja. Oni su ubedili medjunarodnu javnost da je Makedonija izvani ugrozena od svojih suseda, da onakva kakva jeste-nenaoruzana- ne moze opstati bez podrsku Zapadnih zemalja. I kad god nije bila dovoljna samo vanjska opasnost, dodavana je i unutrasnja, naglasavajuci medjunacionalne tenzije pri cemu poseban naglasak je stavljen albansko- makedonskim relacijama. Ukratko, postojala je ustanovljena sema "opasnih susjeda" i "nemirnih, nenasitnih i nestrpljivih" Albanaca, sjedne strane, i mlade "demokratske" vlasti koja stremi ka civilnom drustvu ravnopravnih gradjana ali kojoj je neophodna medjunarodna pomoc i vreme, sa druge strane. I svi su joj poveravola, kao sto se veruje bolesniku koji je u sok stanju i ne moze objasnjavati sta ga najvise boli. Zato je stigla i odgovarajuca "infuzija" iz Zapada u vidu kredita i humanitarne pomoci, a jos vise kroz medjunarodnu afirmaciju i garantovanje njenih granica slanjem jedinica Ujedinjenih nacija.

Ako je to u prvim godinama osamostalivanja bilo dovolno da se privuce medjunarodna paznja i da se dostize zeljeni status kod medjunarodnih organizacija, danas se od Makedonije trazi nesto vise. Ako ne vise, onda se ocekuje da realizuje ono sto je obecala stranim partnerima u vreme kada je prikazivala sebe kao drzavu koja zna svoj cilj ali su joj putevi punih prepreka. Proklamovani cilj bio je izgradnja civilnog drustva savremenog tipa u kojoj ce pojedinac biti vrednost iznad svih ostalih. Da bi danas, nakon vise od pet godina, ovaj cilj bio isto udaljen kao i u "prikvecerini" demokratskog starta. Iz jednostavnog razloga sto u Makedoniji skoro svi nacionalni kolektiviteti "boluju" od poznate balkanske bolesti - da su "lojalniji" svojim nacionalnim bojama nego drzavi u kojoj zive. Dakle, rec je o lojalnosti svih gradjana prema drzavi u kojoj zive i o tome koliko je oni podjednako osecaju svojom. I o tome da se u Makedoniji gradjnaski koncept "gradi" na cudan nacin - kroz nacionalnih koncepata koji su ponekad sasvim dijametralni jedni s drugim.

Kada se ocekivalo da ce Makedonija prestati da koristi vec odavno potroseni cek da je destabilizuju susedi i unutrasnje madjunacionalna trvenja, izasla je na povrsini cinjenica da u ovoj multinacionalnoj zaejednici malo tko je mislio iskreno da gradi civilno drustvo ramnopravnih gradjana a jos manje drzavu koja ce podjednako brinuti o nacionalnoj ramnopravnosti i socijalnog statusa svojih gradjana.

Danasnji medjunacionalni odnosi nalaze se tamo gde su bili u predvecerje "demokratskih promena". Tacnije, u Makedoniji danas vrsi se njena tiha "jugoslavizacija", dogadja se tiha deoba po nacionalnoj bazi na svim nivoima osim onim "paradnim" koji sluze za pred medjunarodnu javnost. Dele se pisci (pisci Albanci i Turci osnovali su svoja udruzenja nezadovoljni svojim podredjenim statusom u Udruzenju pisaca Makedonije), dele se zene, forumi za zastitu ljudskih prava itd. Cak i gradjanske i nevladine organizacije i institucije funkcioniraju po nacionalnim deobama gde svaki brani "svoje". To se najbolje otslikava na rad ovdasnjeg parlamenta koji podseca na rad 14 Kongresa Saveza komunista Jugoslavije kada su slovenci napustili kongresnu dvoranu i "rastali" su se "slozna braca": malo je tema kojima se ne pridaje nacionalni predznak i koje se ne gledaju kroz nacionalnu prizmu tako da uvek vlada neki "grc" dali ce neko napustiti parlamentarne klupe.

Da u ovoj zemlji puno toga funkcionise po nekadasnjim principima "bratstva jedinstva" najbolje se vidi kad se stvari osmatraju odozgo; imate vladu sa albanskim ministrima, vrvne drzavne ustanove sa ponekim albancem u njih ali zato sve ono sto otslikava civilno drustvo ravnopravnost gradjana deluje po jednobojnim nacionalnim principima; nimalo nije smenjena nacionalna struktura zaposlenih tamo gde gradjani direktno ostvaruju svoja prava i gde se ocitava prvi kontakt na relaciji drzava-gradjanin. Zato, nisu nerealne procene da u Makedoniji sto se tice medjunacionalnih odnosa i realizaciji gradjanskog koncepta nista nije uradjeno.

Da ova vlast nije zabrinuta previse o tome da je na delu proces "tihog odumiranja" drzave iznutra, najbolje se moze vidjeti u sferi obrazovanja. Nedostupnost visokoskolskih obrazovnih institucija za nemakedonce i restriktivna upisna politika prema njih na fakultetima ovdasnjih dva univerziteta na makedonskom jeziku, prinudila je Albance da preuzmu stvar u svojim rukama i da otvore Univerzitet u Tetovo. I dok albanske politicke partije traze da se nadje razumno resenje za Univerzitet u Tetovu, ovdasnja vlast zabija glavu u pesak. Zbog toga ne moze da vidi to sto se vidi i golim okom: nakon nekoliko godina, ovaj Univerzitet ce izdati i svoje prve diplome studentima. Kakvu ce korist da ima vlast od toga sto ovaj Univerzitet smatra nelegalnim i nece priznati njegove diplome kad ce one biti priznate od onih firmi i institucija na cijem celu stoje Albanci!? Jos konkretnije: doci ce do toga da, recimo, direktor Albanac u svojoj firmi ne primi strucnjake koji su diplomirali na vec postojecim univerzitetima nego da da prednost strucnjaku iz "svog" Tetovskog Univerziteta. Ukratko, skolski primer nacionalne segregacije i poznatog pristupa da se resenju problema prilazi tada kada se nista ne moze resiti.

Makedonija je jos "bolesnik" o kome brine Zapad. Kao takva ona postaje specificna po mnogo cemu. Sto su bezbednije njene vanjske granice, manje se vodi racun za unutrasnji red "kuce". Tako da povecava se nacionalna segregacija, raste broj kriminala i uopste nesigurnost gradjana. Jedino sto se smanjuje to je broj "novokomponovanih" kapitalista za koje interesi drzave ne idu dalje od interesa sopstvenog djepa. Mozda je bas ovo potaklo "novopecenu" opozicionu partiju, Liberalnu da zahteva od parlamenta da Vlada podnosi uz ostalog i informaciju za ugrozenost zivota, licne sigurnost i imovine gradjana. Kako kaze predsednik Liberalne partije (doskorasnji predsednik parlamenta - drugi covek po redu u drzavnoj hierarjihi) "u nasoj partiji svaki dan se javlajaju ljudi, koji isticu da nikada kao dosada i do ovakvog razmera nije ugrozen zivot i sigurnost njihovog doma i imovine".

Dok Andov, nesporno dobro upucen u politickom stanju u zemlji, zeli da iznosi na povrsini sav prljavi ves sadasnje vlasti, ostaju puno nedorecenosti sto se tice odnosa ove drzave prema drugom po golemini nacionalnom kolektivitetu

• Albancima. Ono sto se moze proceniti u ovom kontekstu jeste cinjenica da sadasnja politicka nomenklatura nema hrabrosti da ovom problemu pridje kroz jedan istorijski sporazum koji ce jednom zauvek definirati status Albanaca u ovoj drzavi. Trenutno sve zavrsava na lepa obecanja i ostavlja se za "bolja vremena". Pri tome se zaboravlja da u jednoj visenacionalnoj zajednici kakva je Makedonija, njegovanje osjecaja za drzavnu pripadnost kod svih njenih gradjana, jeste preduslov za njen opstanak. A koliko ce je nemakedonci osecati za svoju, to ne zavisi samo od njih. Ima tvrdnji da je oni sve manje osjecaju za takvu i da je za to najvise kriva sadasnja vlast koja prema njihovim zahtevima i njihovom strpljenju odnosi se u stilu "sta nam oni mogu". Zaboravljajuci pri tome da se takvim pristupom samo povecavaju nacionalni anomiziteti i ide se ka putu koji ne nudi dobru buducnost. Kad se tome doda socijalna i licna nesigurnosti gradjana, onda nije daleko od istine zaklucak da Makedonija ide putem da postane "banane drzava" u kojoj ce biti svega i svacega osim sigurnosti, reda i pravde. Recimo, Albanci ce i dalje traziti ono sto misle da im sleduje u drzavi gde zive, vlast davat ce ono sto mora uz pritisak medjunarodne javnosti, sve dok se svi ne umore i ne izgube strplenja. Ako dodje do toga, tada ce od Makedonije ostati samo "vanjska ljustura" sa unutrasnoscu koja karakterizira sve "banane" drzave. I svi ce njeni gradjani, bez razliku na svoju nacionalnu pripadnost, postaviti isto pitanje: Gde je nam drzava koju su nam obecali da je grade!? Pise: KIM MEHMETI