KONFUZIJA OKO KOSOVA

Oklevanje medjunarodnih faktora da se odlucnije pozabave kosovskim pitanjem donelo je dosta razocaranja kosovskim Albancima. Njima se danas cini da su obecanja o stavljanju kosovskog pitanja na prioritetnu listu preventivne diplomatije bila i ostala puka retorika. Ako su jos mogli da shvate zaobilazenje Kosova u Dejtonu, gde je problem bio fokusiran na zaustavljanje rata u Bosni i Hrvatskoj, Albanci vise ne razumeju zbog cega se sada ignorise albanski faktor i cine nove koncesije Srbiji i Milosevicevom rezimu. Naime, takozvani spoljni zid sankcija, koji je navodno trebao da bude instrument za resavanje preostalih problema, pre svega Kosova, sve vise se formalizuje i kruni. Evropske drzave priznale su SR Jugoslaviju ne obaziruci se na nereseni status Kosova, kao potencijalnog zarista nove krize i rata. Evropa je odustala cak i od trazenja minimalnih garancija da ce Beograd po pitanju Kosova biti kooperativan. Naprotiv, Evropljani su Beogradu prakticno ostavili odresene ruke da on bude taj koji ce uslovljavati kosovsko pitanje, za razliku od Amerikanaca, koji i dalje insistiraju na uslovljavanju Beograda kod trazenja solucije za Kosovo. Dupla politika Zapada prema Beogradu ne obecava nista dobro, sem nastavka one vec vidjene velike konfuzije po pitanju Bosne. Iako postoji nacelni konsenzus u osudi srpske represivne politike na Kosovu i visoki stepen saglasnosti oko nuznosti resavanja statusa Albanaca kao preduslova za uspostavljanje stabilnosti u regionu (najcesce se kao resenje pominje visoka autonomija za Kosovo), zapadne sile ne mogu nikako da se dogovore oko instrumenata i dinamike resavanja tog problema. Oni su kosovske Albance stalno nagovarali da ostanu mirni i da budu strpljivi, kako se ne bi isprovocirao novi rat, a sada koriste njihov inferiorni polozaj za dogovore sa Milosevicem. Kosovo moze da saceka. Iluzije Albanaca rasprsene su narocito nakon posete Klausa Kinkela Beogradu, od koje su ocekivali mnogo. Naime, posto se cinilo da je Nemacka nevoljno usla u varijantu prakticno bezuslovnog priznanja SR Jugoslavije (jedini evropski uslov bio je priznavanje Makedonije), ocekivalo se da ce ona nakon toga preuzeti vodecu ulogu u politickim i ekonomskim pritiscima na Beograd, kako bi se makar naknadno primorao na ustupke i kompromise oko Kosova i drugih pitanja vaznih za stabilnost regiona. Medjutim, pokazalo se da je Kinkelove prioritete odredjivala vise trenutna recesija u Nemackoj i veliki izdaci za albanske i uopste balkanske azilante, nego li neki dugorocniji strateski interesi Nemacke u regionu. Na Kinkelovoj listi medju petnaestak zahteva, na prvom mestu bilo je pitanje hitnog vracanja 120.000 jugoslovenskih gradjana, uglavnom kosovskih Albanaca, koji nisu dobili azil u Nemackoj. Posto je Kinkel lako izdejstvovao Milosevicevu saglasnost oko ovog pitanja, pritisak po ostalim pitanjima je splasnuo. I Nemacka, koliko god da je bogata, a mozda bas zbog toga, pre svega gleda na svoj interes i kesu, a tek onda na "principijelnost" i "medjunarodnu pravdu". Ipak, ima i misljenja koja drugacije gledaju na Kinkelovu pogodbu. Ona mozda i nije toliko nepovoljna za Albance, jer posredno dokazuje da je Beograd po pitanju Kosova i Albanaca prakticno bacen na kolena. Pristanak da se vrati 100.000 Albanaca iz Nemacke (usledice i slicni zahtevi iz Svajcarske i skandinavskih zemalja za ekstradiciju daljnih 50.000 do 100.000 Albanaca, koji se principijelno vise ne mogu odbiti), predstavlja pocetak kraja kosovske politike Milosevica, ciji je osnovni cilj bio srbizacija, odnosno popravljanje "krvne slike Kosova". Pristanak Milosevica da se Albanci vrate na Kosovo predstavlja na neki nacin prihvatanje prakticne etnicke dominacije Albanaca na Kosovu, a to onda znaci da je pitanje vremena kada ce se prihvatiti i uspostavljanje politicke dominacije Abanaca. Medjutim, nacelni dogovor o vracanju azilanata ne znaci da su utanaceni svi modaliteti velike operacije i da iza toga nece uslediti i odredjene proceduralne politicke i ekonomske garancije. Naime, vec i prve reakcije nemacke stampe i uticajnih organizacija koje se zalazu za pune garancije azilantima, pokazuju da nemacka vlada ne moze naprosto izruciti kosovske Albance na milost i nemilost verolomnom Milosevicu. Morace se nesto poraditi i na hitnom resavanju statusa Kosova, ili makar nekom privremenom resenju zadovoljavajucem za obe strane, kako bi se reka odbeglih mogla vratiti na Kosovo. Pre svega, radi se o cvrstim garancijama koje ce traziti sami azilanti, ali i Pristina. U protivnom, ako to bude samo biletaralni dogovor Bona i Beograda, operacija bi mogla postati dolivanje ulja na vatru, a ne jedna od razresavajucih faza dugogodisnje krize. Treba, naime, imati u vidu da je beg u Evropu, nakon sto je Milosevicev rezim 1990-1991 otpustio sa posla oko 150.000 Albanaca, predstavljao onaj presudni socijalni, pa i politicki ventil koji je sprecio eksploziju na Kosovu. Ako bi se sada vise od 100.000 Albanaca nekontrolisano vratilo na Kosovo, bili bi socijalno ugrozeni i oni sami i njihova rodbina, a sadasnja mirna forma albanske rezistencije dozivela bi kolaps i najverovatnije dovela do radikalizacije, ako ne i opste pobune. Zbog toga treba pazljivo pratiti kako ce se dalje odvijati razgovori izmedju Bona i Beograda po ovom pitanju, odnosno koliko ce u to biti ukljucen i albanski faktor. U svakom slucaju, vracanje azilanta moralo bi se vezati za proces resavanja statusa Kosova. I bez ove pretece nevolje, na albanskoj politickoj sceni ima dovoljno tmurnih oblaka koji najavljuju oluju. Razvoj dogadjaja razvejao je albanske iluzije da ce resenje za Kosovo doci sa strane i sada se trazI formula za prilagodjavanje novoj realnosti, a da ne nadvladaju, s jedne strane rezignacija, a kod onih radikalnijih, bes i zelja za osvetom. Vladajuci Demokratski savez Kosova i do sada neprikosnoveni lider dr. Ibrahim Rugova i dalje igraju na kartu podrske Amerikanaca, ali sa optimizmom cije su boje jako izbledele. Najavljeno skoro otvaranje Americkog informativnog centra u Pristini predstavlja mozda poslednju priliku da se negativnim trendovima suprotstavi jedan nesumnjivi akt internacionalizacije kosovskog pitanja. Skeptici medjutim upozoravaju da americko prisustvo ne znaci podrsku pokretu za nezavisno Kosovo. Naprotiv, u obavestenim krugovima se govori da su upravo Amerikanci od Rugove trazili da prvi prihvati resenje za Kosovo u okviru SR Jugoslavije, jer bi time omogucio efektivniji strani pritisak na Beograd i ujedno ispunio glavni preduslov (odustajanje od nezavisnosti) za pocatak pregovora izmedju Beograda i Pristine, uz strano posredovanje. Da su ovakve glasine verodostojne pokazuje stav zvanicne Albanije i njenog predsednika Sali Berishe, koji je u vise navrata podrzao ideju da resenje za Kosovo treba traziti u okviru Jugoslavije. Izgleda da je i sam Rugova konacno shvatio da se iz tog okvira ne moze izaci, ali nema jos hrabrosti da s tim izadje pred albansku javnost. Umesto njega sa novom realistickom platformom izasao je Adem Demaqi, koji je albanske zahteve maksimirao u okviru formule ostanka u zajednici sa Beogradom, ali kao konfederalnog saveza Srbije, Crne Gore i Kosova. To podrazumeva prethodno priznavanje Republike Kosovo. Rugova i deo njegovih saradnika i ideologa ostro su napali Demaqija zbog projekta konfederacije nazvanog Balkanija. "Ne dolazi u obzir nikakva veza sa Srbijom i Beogradom", porucuju oni, previdjajuci Demaqijevo lukavstvo i pravo znacenje termina "konfederacija", kao labavog saveza suverenih drzava. U teorijskom modelu konfederacije "Balkanije" ne moze opstati dominacija Beograda, od koje strahuju zagovornici pune ravnopravnosti Kosova.

Medjutim, razlike izmedju Demaqija i Rugove u sustini i nisu velike. I jedan i drugi resenje za Kosovo vide u republici, s tim sto Demaqi unapred dopusta uspostavljanje ugovorno definisanih politickih, ekonomskih i vojnih veza sa Srbijom i Crnom Gorom, dok se Rugova zalaze za nesto maglovitiju formulu "nezavisnog Kosova podjednako otvorenog prema Srbiji i Albaniji". Kako se uopste moze biti "otvoren" prema Srbiji bez specijalnih politickih, ekonomskih i vojnih aranzmana sa Beogradom; to bi upravo trebao biti i sadrzaj tzv. konfederalnih odnosa. U svakom slucaju, Demaqijev prelazak Rubikona mozda ce olaksati proces Rugovinog omeksavanja i trazenja formule za pocetak razgovora sa Beogradom. Ako je verovati jednoj izjavi makedonskog predsednika Kire Gligorova, sa kojim se Rugova nedavno sreo, kosovskom lideru je jasno da za sada opcija nezavisnog Kosova nema podrsku sveta, pa ni Amerikanaca, i da treba traziti neki kompromisni model suzivota sa Srbima, koliko god da se to iz danasnje perspektive cini nemogucim. Medjutim, uverenja lidera, pa ni rukovodece politicke elite, u ovom slucaju nece biti dovoljna za dolazenje do razresavajuce solucije. Procesi na Balkanu, posebno u vezi sa (ne)resavanjem srpskog i albanskog pitanja, daleko su od stabilizacije i brzih i trajnih resenja. Ima jos mnogo x-faktora na obe strane, ali i onih koji deluju iz sveta, koji se ne mogu jednostavno proracunavati. Na Kosovu se nastavlja serija nerazjasnjenih eksplozija i atentata. Nije jos uvek jasna situacija koliko su radikalni akteri stvarno radikalni i koliki su njihovi potencijali. Rugova zasad kontrolise situaciju, ali dokle? S druge strane, drugi kljuc za razresenje Kosova nalazi se u Beogradu i razvoju odnosa u Srbiji. Srbija ulazi u novi ciklus zaostrene borbe za vlast i za promenu sistema. Ko danas moze uopste predvideti kako ce se Milosevic ponasati ne samo na Kosovu vec i u Srbiji? On se grcevito i neuroticno bori za jos jedan mandat koji ce ga mozda spasiti Haskog suda. Mozda ce naveliko trgovati sa Kosovom, kao sto je to obecao Kinkelu, a mozda i nece. U svakom slucaju, izbor mogucnosti se suzava i za njega i za Rugovu.

Shkëlzen Maliqi AIM Pristina