"SMATRAJU ME KONKURENCIJOM"

Intervju sa Ademom Demacijem

Adem Demaci, poznatoj domacoj i instranoj javnosti kao kosovski Menedela, dobitnik nagrade SAHAROV za slobodu misli i sada pretsednik pristinskog Odbora za zastitu ljudskih prava i sloboda za AIM govori o albanskom politickom pokretu, mogucnostima promena metoda dolaska do cilja, o mogucnostima srpsko - albanskih pregovorima i aktuelnoj situaciji na Kosovu.

AIM: Ovih dana se moglo cuti da ste Vi ili "vasi ljudi" stajali iza zakazanih, ali ipak neodrzanih, protesta Albanaca krajem aprila, nakon krvavih incidenata na Kosovu, kada je stvorena preteca situacija? DEMACI: Nikoga nisam pozvao ili podsticao na demonstracije. Studenti su sami odlucili da protestuju. Kada su dosli kod mene, rekao sam im da ako su se za to vec odlucili, nije bilo razloga da razgovaraju samnom. Inace, mislim da bi bio red da se demonstracije organizuju. Normalno je bilo da studenti svom kolegi ukazu postovanje. Ko bi to drugi pre njih mogao? Svi smo bili pogodjeni tim dogadjajem, jer je umesto Armenda Dacija, zrtva mogao da bude svaki drugi gradjanin.

AIM: Sumnjice Vas bezmalo za ratno huskanje. DEMACI: Apsolutno nemaju pravo. Ja sam covek slobode. Albanci u ovim uslovima, ratom nemaju nikakvih izgleda da se oslobode. Medjutim, nisam za kapitulaciju i za necinjenje. Izmedju ratne opcije i kapitulacije opredeljujem se za primenu svih oblika protesta dozvoljenih kod civilizovanih naroda. Prihvatam sve sto je u demokratskom svetu priznato kao institucionalno delovanje na putu oslobodjenja.

AIM: Nisu li protesti opasni zbog stanja stalnog i opasnog vrenja? DEMACI: Mnogo opasnije je ako se energija, vrenje i stalno visoka temperatura drze kao u loncu sa jako pritisnutim poklopcem. To je daleko opasnije nego da se ta energija oslobodi i da se artikulise preko institucionalnih oblika, kao sto su demonstracije, bojkoti, protesti...

AIM: Nije li to hod na ivici rata i mira? DEMACI: Mirovno resenje ne znaci spavanje. Pod mirnim resenjem podrazumem stavljanje u pokret svih ljudi i njihovih energija. Nedvosmisleno treba staviti do znanja da Albanci odbacuju status ropstva koji im namece Srbija. To isto treba staviti do znanja i svetu koji nas stalno prisiljava da ostanemo srpska kolonija.

AIM: Vi se zalazete da u ovim uslovima Albanci sami oslobode skole, kulturne i neke druge institucije, sredstva informisanja, bez kojih jedva pulsira njihov javni zivot na Kosovu. To su... DEMACI: Da, jesu rizicni poduhvati. To ne bi bilo prosto, ali rizici su neminovni ako se tezi opstanku i slobodi. Institucije koje ste spomenuli ne mogu biti predmet srpsko - albanskih pregovora. Njih su izgradili i razvili sami Albanci i njima i pripadaju i po bozjem i po prirodnom i po ljudskom pravu. Bila je velika greska dosadasnje politike sto je strategiju stavila ispred taktike. Nije bilo dovoljno proglasiti Republiku Kosovo i otici na spavanje. Taj politicki oblik morao je da bude postepeno ispunjen sadrzajem. Pitate na koji nacin? Pa treba staviti u pokret ceo narod. U prvim redovima treba da budu albanske vodje. Srbija nije vise raspolozena, kao ranije, za masovna krvoprolica, a mislim ni srpski policajci ni vojska. Osim toga, mnogi bi se nelagodno osecali pri pomisli da mogu biti pozvani pred medjunarodni tribunal zbog necega sto je unapred osudjeno da dozivi neuspeh. Ne negiram rizike, ali Srbi nece moci jos dugo da vladaju oruzjem i batinom na Kosovu.

AIM: Vase ideje za politicko resenje kosovskog pitanja usmerene su u pravcu promena unutar albanskog pokreta i izgradjivanja puta za nove odnose sa Srbijom i Crnom Gorom. U cemu je sustina? DEMACI: Ovaj sistem sa mnostvom partija nije dao nikakve rezultate u smislu poboljsanja zivota Albanaca, opste

situacije, niti je otvorio neke perspektive. Predlazem da se privremeno odustane od visepartijskog sistema i da se stvori jedan ujedinjeni albanski organizam. U tom organizmu treba da se okupe svi nasi potencijali: ljudi, znanje, finansije, politika... To treba da bude stvaralacko a ne matematicko okupljanje. To ce biti prvi najznacajniji korak na putu izrastanja albanskog pokreta u repektabilnu snagu sa kojom moraju ozbiljno da racunaju i Srbija i svet. Naredni potez bilo bi ponovno sagledavanje do sada proklamovanih ciljeva. Sustinsko bi u tome bilo trazenje i prihvatanje puteva za ostvarivanje slobode Albanaca i samostalnosti Kosova. Ponovno sagledavanje nasih politickih ciljeva i, na terenu, njihovo preformulisanje. Samostalnost Kosova, bila bi automatski vezana za obavezum da kao ravnopravni subjekt sa Srbima i Crnogorcima udjemo u pregovore ili razgovore za stvaranje jedne asocijacije, jedne nove drzave, jedne konfederacije u kojoj bi bili Kosovo, Srbija i Crna Gora. To je ukratko red poteza koji ja predlazem.

AIM: Ko bi po Vama trebalo da predstavlja Albance u tim razgovorima ili pregovorima?

DEMACI: Razgovori koje ja predlazem dosli bi u obzir samo posle ujedinjenja svih albanskih snaga i onog reda poteza koje bi trebalo da naprave Albanci. A ako mislite na neke razgovore u uslovima ove rascepkanosti, mogu da kazem da bi to bili razgovori izmedju jedne snazne Srbije sa velikim policijskim i vojnim potencijalima i slabih Albanca koji malo sta imaju iza sebe, osim nadanja da ce ih svet podrzati. Uz to, ne treba ispustati iz vida da se svet do sada izjasnjavao za resenje samo do autonomije u okviru Srbije.

AIM: Ostaje vrlo nerazjasnjeno kljucno pitanje postizanja samostalnosti i ravnopravnosti pre razgovora o toj novoj asocijaciji?

DEMACI: Zbog toga kazem da Albanci moraju pre toga da se ujedine i kao repektabilna snaga pruze drugima ruku najprisnije saradnje. To ce nam pomoci da pridobijemo simpatije kod srpskog naroda i u svetu. Videli bi da Albanci ne teze slobodi na stetu drugih i da uzimaju u obzir i interese drugih naroda. Istovremeno bi se tako iznaslo resenje u okvirima dejtonskog sporazuma i neprekidnih zahteva koje svet postavlja Albancima - da ne naruse nasledjene i medjunarodno priznate granice. Osim toga, to bi moglo da bude jedno dugotrajno resenje, a ne krpljenje do sledece prilike za nove konfrontacije.

AIM: Zasto bi ova ili neka druga zvanicna Srbija pristala na samostalnost i ravnopravnost Kosova i Albanaca?

DEMACI: Vrlo znacajno pitanje. Ali, to je pogled zasnovan na uverenju o ratnim uspesima i velicini Srba i Srbije. Medjutim, vec sada se moze videti da ce tu biti teskih hipoteka. Zbog skidanja tih hipoteka i zbog svoje buducnosti, Srbija ce biti prisiljena da ide ka demokratiji. Ali, nema demoktarije sa Kosovom kao kolonijom, sa slicnim sistemom u Sandzaku i Vojvodini i sa polukolonijalnom Crnom Gorom. Srbija ce morati da pokaze i dokaze svom narodu i svetu da nije ona ta koja je izazvala strasne pokolje i razaranja na prostorima bivse Jugoslavije. Morace da se oslobodi teskih tereta, da drzi toliku vojsku i policiju i mnogobrojne agenture. Nije logicki normalno da se trose silne pare za navodno cuvanje granica i neke lazne velicine.

AIM: Po Vama, svaki oblik autonomije znaci ozakonjenje kolonijalnog statusa Kosova?

DEMACI: Da. Albanci imaju duga, mucna i teska iskustva sa autonomijama pod Srbijom. Svaka autonomija znaci tretiranje Albanaca kao nacionalne manjine, kao ljude drugoga reda. U ovim uslovima to automatski znaci ozakonjenje procesa sporohodnog razbijanja albanskog korpusa na Kosovu, koji ce se otprilike zavrsiti njihovom potpunom marginalizacijom.

AIM: Sta ako nijedna strana nista ne prihvati, a pojavi se neka treca koja ce ponuditi predlog u obliku: uzmi ili ostavi?

DEMACI: To ce se i desiti. Zbog toga sam i trazio da se trgnemo i u tom smislu sam i upozorio albanske politicke partije. Izgleda da ni Milosevic ne zuri. Ovakav polozaj Albanaca i ova politika albanskih politickih partija Srbiji u ovom rezimu i odgovara. Kada se svet koji mi stalno pozivamo da posreduje konacno uveri da Albanci sami nece ili ne mogu da vise bilo sta ucinine za sebe, ponudice svoj predlog. Sa ovakvom politikom Albanci nece biti u poziciji da taj predlog ne prihvate. Svet zna da mi nemamo sopstvenu, rezervnu varijantu resenja pa ce sasvim slobodno reci: ako hocete vise, izvolite ucinite to sami. U krajnjem, to ce biti rezultat dosadasnje albanske politike i politike sveta prema nama.

AIM: Albanci nemaju nikakvih kontakata ni sa srpskim opozicionim partijama. Vredi li pokusati da se stvari pokrenu u tom pravcu?

DEMACI: Sustinski se nista ne moze promeniti. Mi i sami vidimo koliko su one nemocne u politickom zivotu Srbije. S druge strane, izmedju srpskih partija i nema bitnih razlika kada je rec o Kosovu.

AIM: Vi kritikujete albansko vodjstvo sto nije ucinilo ono sto je moglo. Sta se realno moglo uraditi?

DEMACI: Najveca greska je bila sto se Demokratski savez Kosova pretvorio u partiju. Na pocetku je bio narodni pokret. Rascepkali smo ionako slabasne snage i omogucili Srbiji da uz nase nemo posmatranje unisti nas obrazovni sistem, zdravstvo, kulturu, privredu, finansije, informisanje. Od oko 400 ulica u Pristini, samo cetiri - pet nose albanske nazive ili imena. Ni u Srbiji nije tako sa nazivima ulica. Sumnjam da se u Srbiji insistira, na tako apsolutan nacin na cirilicnom pismu. Kao da je Kosovo supersrpska zemlja i kao da niko drugi ne postoji.

AIM: Licnost, bez obzira na veliki autoritet, bez nekog organizovanog oslonca, tesko da moze da se probije u politici. Pokusali ste i Vi nekoliko puta, ali u tome niste uspeli?

DEMACI: Mislio sam da je najbolje da se angazujem u postojecim albanskim okvirima. Ali, ocito, da me par ljudi koji drze neke celne pozicije, dozivljavaju kao konkurenciju. Oni su u velikoj zabludi, a osim toga preuzimaju ogromnu odgovornost. Ne radi se samo o meni nego i o ogromnom broju vanpartijskih licnosti koji su, uvidevsi da su stvari krenule lose po Albance izrazili zelju da pomognu.

AIM: Da Vam je uspelo da postanete poslanik, Vi biste se angazovali za konstituisanje i delovanje kosovskog parlamenta?

DEMACI: Svakako. Zasto bi inace bio izabran parlament. Medjutim nekima nije odgovaralo funkcionisanje Parlamenta, pa su zbog toga i sprecavali njegovo aktiviranje. Sada, dodatno, nije im odgovaralo da njegov rad aktiviram bas ja.

AIM: Vi ste robijali skoro 28 godina po zatvorima rezima u kojem su vladali komunisti. Sada otvarate put angazovanja u politici nekim bivsim celnicima Saveza komunista Kosova, pa ste cak spremni da sa njima i saradjujete. Neki vas zbog toga sumnjice, a mnogi pitaju - zasto?

DEMACI: Moje shvatanje zivota je imati poverenje u coveka. Ljudi koji nisu okrvavili ruke i direktno nisu ucinili neke velike grehove, a koji imaju znanja i energije i ne pokzauju sklonost za insturumentalizacije na strani srpskog ugnjetaca, vec naprotiv, izrazavaju spremnost da sluze svom narodu i pomognu njegovom oslobadjanju, zasluzuju otvoren put za delovanje. Zlo bi bilo anatemisati ih zauvek. Okupiti sve ljude u ovoj situaciji potreba je i dokaz sposobnosti politike. Nisam za to da oni vode narod, ali ni oni sami to ne zele. Ne bojim se da razgovaram, pa ni da saradjujem sa tim ljudima. Ako se ikada o necumu budem pitao, ja cu tim ljudima omoguciti da daju svoj puni doprinos opstoj stvari. Tako ce oni dokazati da ono sto su nekada cinili nisu radili zbog toga sto su bili zli, nego zato sto je sistem nametao takva pravila ponasanja i da su oni u tim uslovima dali svoj doprinos u odrzavanju i zastiti albanske supstance na Kosovu.

AIM: Da li se nadate da ce Vasa generacija uspeti da trasira put resenja kosovskog pitanja i ukloniti ratnu opasnost?

DEMACI: Mislim da se smanjuju izgledi za ratni sukob. Srbija i srpski narod siti su ratova. Mislim da su siti i dosadasnje agresivne politike. Nemoguce je da se to kad -tad ne odrazi na vladajuce strukture. Albanci su vec pokazali da ne zele rat, a i nemaju snage da budu izazivaci rata. Medjutim, ne mogu da tvrdim da uopste nece biti krvoprolica. Ako Srbija ne odustane od ugnjetavanja, Albancima ostaje da se muce, koprcaju i iznalaze najpogodnije puteve da se otarase ugnjetavanja. Tesko je predvideti razmere, ali ne verujem da ce biti velikih sukoba kao u Hrvatskoj i u Bosni. Ni svet nece dozvoliti da na ovim prostorima izbije neki opsti ratni sukob.

int. vodio: Fehim REXHEPI AIM Pristina