KRIVCI CE SE PREPOZNATI

AIM,Beograd 9.5.1996.

Intervju: Ljuba Tadic, glumac

Kada se pre dve godine Ljuba Tadic vratio na beogradsku pozorisnu scenu sa "Garderoberom" Ronalda Harvuda, bio je to dogadjaj za Beograd.To je njegov povratak u Jugoslovesnsko dramsko pozoriste posle 13 godina. Jedan od najvecih glumaca srpskog pozorista, medijski raznovrsno eksponiran na bivsem jugoslovenskom prostoru, ni u jednoj prilici nije izdao svoj postojani glumacki i intelektualni angazman, kojim je sebi izborio pravo izuzetne licnosti.

Za njega kazu da je covek koji ume da cuti "cuti, pa kad kaze..." Otud se za njegovo ime vezuju krilatice, poput one: "Necu vise sa vama da se igram..." koju je izgovorio napustajuci Jugoslovensko dramsko pozoriste. Bilo je to posle Babeljevog "Sumraka". Ili one:"Ja sam Srbin po rodjenju i osecanju, ali ne i po zanimanju", zbog koje je proglasen anti- Srbinom. "Nisam verovao da ce ta recenica imati takvog odjeka i da ce ljudi da se dignu u nacionalizam i mrznju. Ne mislim da ne treba voleti svoju zemlju, iako su svi govorili da sam anti-Srbin. Ovde su neki hteli da me na kolac nabiju zbog tih reci. Zamislite, ja Sumadinac da budem anti-Srbin? Samo, ne mrzim nikoga, nemam taj osecaj. Vaspitavan sam da volim. Tako gledam i na druge. Kako moze pametan covek da ne voli svoju domovinu? Ali, ni jedan pametan covek nece da mrzi domovinu drugog i da ga ubija, ili da se medjusobno ubijaju. To ne moze! No, mozda sam ja covek "ad acta" sto tako mislim.

Ljuba Tadic je glumac koji voli da kaze: "Ja nisam menjao pozorista, ja sam jurio uloge". U tom traganju odigrao je valjda sve sto je vredelo odigrati na jugoslovenskim scenama i obisao svoj pozorisni krug od Lovrijenca do Sarajeva, od Kazalista mladih u Zagrebu do Sterijnog pozorja. S pravom, Ljuba govori ovih dana da je samo glumac i nista drugo, i da sa svojih 67 godina, jedva ceka da udje u kostim Sera u "Garderoberu". Nekada je govorio: "Jedva cekam da zavrsim predstavu, pa da odem u "Maderu". Sada, uz svoj gromki, neponovljivi osmeh, kaze: "Jedva cekam da se zavesa digne".

Kada smo se ovih dana dogovarali za razgovor Ljuba Tadic je predlozio da to bude u salonu JDP. Verovatno je i u tome bilo neke simbolike, bliskosti sa pozoristem, s obzirom da je bilo poznato da je Ljuba gotovo sve intervjue davao u "Maderi".

• U "Maderu" sada retko odlazim. Rasturilo se drustvo. Tamo, onaj sto vise nije taj sto sto je bio pre. Promenilo se mnogo toga. Sada mi je zao kada se zavrsi pozorisna predstava. Nekako mi je tu, u pozoristu, najprijatnije.

Pozoriste je postalo oaza ljudi koji su razliciti od onih koje vidite na ulici ili u novinama. Pozoriste je oaza okupljanja onog sveta do kojeg mi je stalo. Jer, gde ce drugo ako nece u pozoriste, gde ce da se nasmeju, gde da pate? Pa, bolje neka propate u pozoristu.

Ja se ponosim glumcima. Kada je poceo rat svi smo mi izasli i sedeli ispred JDP na trotoaru, na ulici, zaustavili smo saobracaj. Bio je to gest protesta, ali i nase nemoci.

* Svojevremeno, na dodeli Zlatnog lovorovog venca za zivotno delo u Sarajevu, rekli ste da je glumac, kao svaki javni covek, duzan da kaze sta misli o svetu i drustvu u kojem zivi, cak i kad mu to ne pise u tekstu poslednje uloge. Svoj javni dug opomene ispunili ste podsecajuci na reci Ive Andrica iz "Travnicke hronike": "I tako dodju neka vremena gde ljudi, inace casni, pocine mnoge neprilicne stvari. A kada ta vremena odu oni uvide da su i bez toga mogli proci". Da li su ta zla vremena sada iza nas?

• Ta je recenica bitna za ove nase balkanske prostore, neka mi oproste oni sto misle da nisu na Balkanu, ja sam to rekao zato sto mi se cinilo da mnogi nisu uvideli da se moglo bez ubistava i krvi.

* Mislite da se jos nije zatvorio krug mrznje?

• Ne znam. Ja nisam ranije osecao da postoji ta mrznja. Ali, ona je sigurno postojala kada se tako zestoko izlila. Pa, zato i sada, ko zna sta je sa mrznjom, da li ona tinja, da li ce da bukne ili da se ugasi. To niko ne zna. Znam samo da bi se morale spreciti sve situacije koje mogu da dovedu do nje.

Eto, neki dan citam u "Politici" da je u Partizanskoj Dreznici slavljen Djurdjevdan, da su dosli predstavnici vlade Hrvatske, Biroa vlade SR Jugoslavije i predstavnici srpskih organizacija u Hrvatskoj. Na pocetku sam pomislio:evo, kako vreme samelje sve sto je ruzno. Nastavim da citam, kad odjednom, vidim, mestani se zale kako im je ukinuta voda iako imaju vodovod, kako ne dolazi zubar iako imaju ambulantu, kako ne mogu da dobiju domovnicu... A "Politika" to polako dozira kao lek. Ne razumem. Ti ljudi su ostali tu da zive. Ta drzava mora imati nekog dostojanstva i postovanja prema svojim gradjanima. Uvek sam govorio da ne moramo da se volimo i grlimo, ali mozemo bar da napravimo elementarni prostor svakom coveku da normalno i civilizovano zivi. Znam da tu ima nekog ko to moze da promeni, a ne menja.

* Kako ste Vi licno doziveli raspad bivse Jugoslavije?

• Sada verovatno ocekujete da kazem da sam nostalgican. Nisam. Ja sam svoje proziveo. U toj zemlji meni je bilo prijatno. Ali, ona se rasturila i ja sam shvatio da je tako moralo biti.No, jedno znam. Uvek sam na strani nekakvih normalnih civilizacijskih odnosa medju ljudima. Pa, ne moramo se, zaboga, ubijati sto razlicito mislimo.

* Ne biste, dakle, mogli sebe da ubrojite u "jugonostalgicare"?

• Radio sam na prostorima te nekadasnje zemlje. Bivao sam svuda, saradjivao sa svima, pa bi neko ocekivao, po logici stvari
• da sam i "jugonostalgicar". Uopste, nisam. Cak bi se neki mozda i zacudili sto to nisam. Sve te ideje i price ne znace nista. To bi posle svega bilo nemoguce sklopiti. Ono sto je sklopljeno videli smo kako je zavrsilo.

U toj "jugonostalgiji" ne moze nista da funkcionise. Treba da se "uokvirimo" na datom prostoru i da radimo i stvaramo. Jugoslovenski kulturni prostor je mnogo stariji od drzavnog prostora i do njegove obnove ce jednom doci, mada ne mislim da ce to biti skoro. Tu treba imati nekog dostojanstva. I Srba prema Hrvatima i Hrvata prema Srbima. Bilo bi strasno da se ljubimo posle svega, ali moramo da budemo dostojanstveni. I jedni i drugi. Ja sam protiv nacionalizma, ali ima jedna granica preko koje se ne moze. Moramo da imamo neki eticki stav prema tome. Ja necu, recimo, sada odmah da odem kada se otvori autoput. Ne zato sto ja nekog mrzim ili sto me je strah. Boze sacuvaj. Necu zbog toga sto mislim da to u ovom trenutku nije uctivo. Nije lepo. A sto nije lepo - necu da cinim. Hocu da kazem, da mozemo da zivimo normalno, civilizovano. Uostalom, ni ovde se ne grlim sa ljudima. Ne moram da ih volim, niti oni mene.

* Kako ce doci do normalizovanja stanja? Ko ce da ucini prvi korak?

• To ce trgovina da napravi. To dodje obostrano, jer su to interesi. A, mi, mi cemo tek posle.

* Na koji nacin ce Srbi koji su ostali u Hrvatskoj moci da nadju svoje mesto?

-Zato sto nisam nacionalista, moram da kazem da nisu ni blizu resenja. Ja vrlo cenim nastojanja Srba iz gradova, njihove namere su dobre. Molio bih njihove predstavnike da obazrivo i pametno vode politiku, da bi to malo Srba sto je ostalo, moglo normalno i civilizovano da zivi. Ja razumem euforiju tamosnje vlasti, ali joj zbog toga i ne verujem. Mnogo, brate traje ta euforija. Vreme je da se vrate normalnom zivotu.

* Rekli ste jednom prilikom da je pozoriste preteca svih dogadjanja. Da li je kroz pozorista bilo najave onog sto ce se dogoditi? Da li je nacionalni talas protutnjao pozorisnim daskama?

• Pozoriste je anticipiralo sve moguce situacije. Pocele su da se govore strasne istine i pored onih tabu-tema. Jer, komunisti su imali strasan stos - da proglase nesto za tabu temu i da misle da je s tim gotovo. Oni nisu voleli da otkrivaju rane nego da ih zatrpavaju. Mi smo ziveli u zatpavanju svih mogucih stvari. Komunisti to nisu umeli, iako su umeli da se vesto bave vlascu. Pozoriste je krenulo da otvara te stvari. I pozoriste to moze da kaze u mnogim stvarima. Na primer, ja cesto pricam pricu o Sofokleovom Edipu. Cela ta prica kao da je iznikla na danasnjoj situaciji. Ja nisam pristalica da sva stvarnost ide u pozoriste, jer je stvarnost toliko ruzna. Ko bi dosao u pozoriste da to gleda? Tu mora biti jos necega. Covek mora dobiti i neku iluziju.

U Tebi se dogodi kuga, uzas kao sto se ovde dogodio. I sada Edip salje Kreonta, brata svoje majke, odnosno brata njegove zene Jokastre u Delfe da pita prorocanstvo sta da radi. Bogovi kazu da je je krivac za tu kugu u samoj Tebi. Kada to cuje Edip, krene da trazi krivca. I trazeci krivca - pronadje sebe samog. Zar taj dogadjaj ne prica pricu o nasim politicarima. Oni sada tragaju za krivcima. Nadam se da ce posle moje smrti da nadju sami sebe. Da idu u pozoriste dobili bi vise odgovora.

Sto se tice nacionalnog talasa mislim da su pozorista ovde uspela da se izvuku, da pricaju druge price, da su se izborila za poziciju da to ne moraju da rade. Zato danas ima manje tih predstava. Kod publike je splasnuo interes za njima. Mene to raduje. Sada imamo lepe predstave. Igraju se "Troil i Kresida", "Pozorusne iluzije", "Cikaske perverzije", "Bure baruta" mladog autora Dukovskog...

* Da se vratimo stvarnosti. Da li danas na politickoj sceni Srbije Srbije postoji neka snaga koja moze dovesti do promena?

• Nema je. Ta sreca nas nece zadesiti. Na zalost, zadugo. Ovdasnja opozicija nije sposobna da se ujedini niti da donese nesto novo. Osim toga ovde je tesko bilo sta promeniti. Nas narod je takav i covek mora da se povinuje vecini. Ne mozete vi sada da trazite lude krave od Engleza, da podelite svakom penzioneru, pa da lepo ugine da biste promenili vlast.

Srpski narod ima mitomaniju kao osnovu svog bica. Ja mnogo volim narod, ali nas narod nije taj o kome politicari pricaju. Slavi se Kosovska bitka, pa daj da ostanemo na narodnoj pesmi, nemojmo vise to da upotrebljavamo kao zivotnu pouku. Zasto? Pa, zato sto nas narod voli svoju kucu, svoju okucnisu, da lepo zivi i da se malo zeza. A politicari ga uplicu u neke ozbiljne stvari koje on nece. Ima jedna stara anegdota koju ja rado pricam, a koja najbolje ilustruje ono sto je nas covek. Jedan covek se davi, sa mosta skace drugi i jedva ga izvuce iz vode. Ovaj sto je spasao davljenika gleda oko sebe i kaze: Ko me gurnu p.... mu materina.

Politicari manipulisu nasim ljudima do te mere da je to nesto nepojmljivo. Mozete da ne budete nacionalista, ali ako je inteligencija nacionalisticka ona i politicara natera na nacionalizam, a on to iskoristi, pa posle prestane da bude nacionalista.

* Moze li se inteligencija ubrojiti u krivce za ovo sto se dogodilo?

• Moze. Ne bojim se, neka me napadnu, ali oni su, po meni, najkrivlji. Oni su ti koji su moraali da znaju, da predvide, da opomenu, da se uzdrze i da ne rade to sto su radili.

* Svojevremeno ste i Vi pokusavali da se bavite politikom.Pruzali ste podrsku reformskim snagama, ali i to je vec davna proslost?

• Jeste. Bio sam i tamo. Mislio sam da nesto moze da se spase, ali sam pobegao i od toga. Ja sam se vise vezivao zasimpaticne ljude. Meni su vrlo dragi Nebojsa Popov, Vesna Pesic i Zarko Korac. Ali, vidim, i oni su se nesto posvadjali, pa vise ne idem. Ja sam njih dirao govoreci im: Vas ima 17, sta vi mozete. Na to mi Nebojsa uvek kaze: Nije tacno, ima nas 19. Ma nikad se ja nisam bavio politikom, niti upisivao ni sta.

* Jedno vreme ste bili odlucili da zacutite, da ne igrate ni na pozornici. Mislite li da ste pogresili?

• Bio je to moj licni gest. Prosto nisam mogao da igram dok je toliko smrti bilo oko nas. Ne znam da li sam bio u pravu ili ne. Uz to se pitam kome bi ja to trebalo sad nesto da govorim. Ta dilema me je mucila, a onda sam prelomio i odlucio da ucutim jedno vreme i kao glumac. To me je smirilo i bilo mi je lakse.

Sto se tice ove druge price, pravo da vam kazem, nikad nisam pogresio kada sam cutao. Uvek sam gresio kada sam mnogo pricao. Da su na vreme ucutali mnogi koji su sirili ovu zarazu bilo bi nam mnogo bolje.

(AIM) Vesna Bjekic