RADNICI ALBANCI SE VRACAJU NA POSAO!?

U albanskom delu kosovske javnosti, nedavno se nametnulo, kao politicko pitanje, problem sudskog vracanja na posao albanskih radnika koji su "izgubili" svoja radna mesta prethodnih godina, uglavnom u periodu izmedju 1990 i 1991. godine, kada je Srbija na Kosovu uspostavila stanje tzv. privremenih mera. Tada, i u manjem broju kasnije, bez posla je ostalo 140 hiljada radnika albanske nacionalnosti.

U stanju pravnog haosa, politicke konfuzije i nesigurnosti, mnogi radnici nisu dobili resenja o otkazu, a nije mali broj i onih koji su ga primili, ali nisu ulozili zalbe. Zbog toga se moze pretpostaviti da najmanje jedna trecina iskljucenih, odnosno izbacenih s posla nije iskoristila pravo na zalbu kod nadleznih organa radnih organizacija i sudovima.

U prvim godinama uspostavljanja i ucvrscivanja kontrole nad Kosovom, srpskim vlastima nije ni bilo do toga da na svoje adrese dobijaju bilo kakve sudske zalbe. Tek u drugoj i trecoj godini tzv. privremenih mera, na ovim prostorima pocela su pojedinacna pozivanja na sudske rasprave. Zbog stalnih odlaganja, zalioci su stekli utisak da se procesi nikada nece ni okoncati. Veliki deo predmeta podnetih od strane albanskih radnika bio je ustupljen sudovima u Nisu, Kraljevu, Leskovcu i drugim gradovima Srbije. To je kod izbacenih radnika, i uopste albanskoj javnosti pojacalo uverenje da se zapravo radi o iznalazenju nacina od strane srpskih vlasti, radi sprecavanja ostvarivanja njihovih prava. Zbog toga, ali i zbog osecaja nesigurnosti i troskova, albanski radnici su se retko sudskim pozivima i odazivali. Vec tada se govorkalo o izgledima da se pojedinci sudskim putem vrate na posao, ali tek krajem prosle i u ovoj godini izgleda da se nesto konkretno i pokrenulo. Doduse, ucestali pozivi od strane sudskih organa sustinski nista nisu promenili u dinamici i stvarnog povratka u radne kolektive. U UNIJI nezavisnih sindikata njen predsednik Hajrulah Gorani kaze da "moze biti reci o maksimalno vracenih nekoliko desetina i da je to sasvim beznacajna cifra u odnosu na ukupan broj isteranih radnika albanske nacionalnosti tokom proteklih godina". U pojedinim strukovnim ograncima UNIJE upozoravaju na moguce nepreciznosti, zbog cega i ustrucavanja oko preciziranja broja takvih radnika, ali dodaju da to ne menja odnos izmedju ukupno vracenih na posao sudskim putem i ukupnog broja iskljucenih radnika.

U strukovniom sindikatu za zdravstvo prihvataju procene da je najvise radnika, kazu nekoliko desetina, vraceno u zdravstvene ustavove na Kosovu: bolnicama, zdravstvenim stanicama i sluzbama hitne pomoci. Kazu da je vracen uglavnom medicinski kadar sa zavrsenom srednjom skolom i tu i tamo poneki lekar. Sigurno je medjutim da niko od lekara albanske nacionalnosti nije dobio mesto nacelnika neke klinike, iako je pre svih dogadjanja njihov procenat na rukovodecim mestima bio vrlo visok. "Najtrazeniji" su ocito bili zubotehnicari i stomatolozi koji su uz nadoknadu za period kada su nezakonski i nepropisno bili izbaceni iz njihovih kolektiva dobili i novcanu nadoknadu, koja se kako se prica po kosovskim kuloarima, krece i u visini od vise hiljada nemackih maraka. Takodje, ne treba zanemariti i cinjenicu da su priliku da svoju praksu ponovo obavljaju u zdravstvenim ustanovama i bolnicama "propustili" i poznati kosovski lekari. Zli jezici tvrde da je razlog tome njihova zarada u privatnoj lekarskoj praksi.

Serif Fejzulahu, koji je angazovan u UNIJI sindikata za energetiku, uz ograde ipak daje neke podatke: Tako, on tvrdi da su sudovi u poslednje dve godine vratili na posao dva lekara, tri inzenjera i desetak drugih radnika razlicirtih kvalifikacija. "Uporedite ovo sa 5 000 izbacenih radnika zaposlenih u ovoj grani", porucio je Fejzulahu.

Pre pet- sest godina rudari Trepcinih rudnika, koji su se tada usprotivili promeni Ustava, kojim je Kosovo izgubilo autonomni status, bili su prvi koji su, u samo nekoliko dana, listom svi dobili otkaze. Niko tada nije ulozio zalbu na odluku njihovog tada prinudnog rukovodstava, ali u javnosti se ipak pominju pojedinacni pozivi da se vrate na posao od strane samih radnih organizacija. Poslednji pokusaj u tom smislu napravila je uprava rudnika u Golesu. Pozvala je 90 ranije zaposlenih rudara, ali su oni odbili poziv.

Ipak, najvise paznje u vezi sa sudskim vracanjem albanskih radnika izazvala je, kasnije se potvrdilo, jedna nedovoljno jasnoj vesti o izgledima povratka na posao oko 900 bivsih policajaca kosovskog SUP-a. Na znatizelju, da li je to tacno, Hajrulah Gorani je odgovorio da se moze samo reci da je u tom smislu bilo izvesnih ponuda i to u poluprivtanim razgovorima. Pritom je podvukao da njemu licno nije poznato da je bilo ko od bivsih policajaca i prihvatio ovakvu "ponudu".

Srpske vlasti i radne prganizacije takodje ne iznose u javnost podatke o broju vracenih Albanaca na radna mesta. Da je taj broj zaista simbolican, moze se zakljuciti i iz drugih, javnosti, plasiranih podataka. Broj od 80 do 85 hiljada zaposlenih u drzavnom sektoru Kosova stagnira vec nekoliko godina. Godisnje se, uglavnom formalno oglasava, od dve do tri, a prosle godine i 5000 slobodnih radnih mesta. U uslovima kada je apsolutni politicki prioritet zaposljavanja gradjana srpske nacionalnosti, odnosno kako se to u ovdasnjim krugovima karakterise "izmena nacionalne strukture zaposlenih", iskljucena je bilo kakva mogucnost da Albanci, ukljucujuci i one cije su zalbe pozitivno resene, imaju znacajnijeg udela u nacionalnoj strukturi novozaposlenih. Osim toga, sudsko vracanje radnika nepozeljno je i za vreme same radne organizacije, jer se i same nalaze u teskom materijalnom polozaju. Vracanje samo nekolicine osoba, zbog kompenzacija plata, moze doneti i blokadu ziro - racuna, sto se vec dogadjalo. Takodje se u javnosti ne mogu prikriti ponude tipa - vracanje na posao, ali uz odustajanje od kompenzacije za godine van posla.

Znacajan publicitet koji je dobio ovaj zaista tezak socijalno - ekonomski problem proteklih meseci, moze se objasniti samo u sklopu srpsko - albanski konfrotacija. Albanske partije i UNIJA nezavisnih sindikata odmah su zauzeli stav da se "Albanci mogu vratiti na posao, ali kolektivno jer su kolektivno i bili izbaceni". Medjutim, cinjenica je da osim apela ovakve vrste oni nemaju pripremljeni mehanizam, kako to i ostvariti. S druge strane, krijuci od javnosti, sopstvene izgleda najvise, broj Albanaca koji je ponovo poceo da radi, srpska strana je zbog pre politickog nego ljudskog gesta, pokusala da, dopalo se to nekome ili ne, simbolican broj vracenih Albanaca na posao, da iskoristi u svoje propagandne svrhe u smislu da ona "zeli vracanje albanskih radnika na posao, da je to stvar sudova koji o tome odlucuju samostalno i bez diskriminacije, sto je znacajno dostignuce u izgradnji pravne drzave. Ali, svako ko na ovim prostorima zivi, porucuju kosovski analiticari, "golim okom mogu da primete da srpskim vlastima pre svega ekonomski, a onda, pre svega kada je u pitanju vodjenje unutrasnje politike, dakle politicki, ne ide u prilog vracanje Albanca na posao, posebno ne u vecem broju i da one, u saradnji sa svojim sudovima ne biraju sredstva u sprovodjenju politike ekonomske, socijalne i politicke marginalizacije Albanaca"...

Fehim REXHEPI, AIM Pristina