DOSLEDNA NEDOSLEDNOST

AIM, Pristina, 8.5.1996.

Od politike se ne moze traziti da u svom ponasanju bude dosledna bez ostatka, jer u tom slucaju ne bi bilo vestine, ali se zato od nje moze ocekivati nesto vise logicnosti u postupcima, tj. doslednosti, koja ne potire samu sebe. Primera radi, vrste nedoslednosti ima na pretek, ali su ova dva najsvezija iako ni po cemu nisu drugacija od drugih njima nalik. U februarskim dogadjanjima na Kosovu stampa je, ona vladina i njoj bliska, odmah pozurila sa svojim nalazom: "Bombe na izbeglicka boravista su delo albanskih terorista", iako je bilo nagovestaja koji su protivurecili vec recenom: "Igrali smo karte na terasi, kada je bomba eksplodirala", pri cemu ni upitani niti onaj koji je pitao nisu uocili neligicnost ovog iskaza: u februaru se karte ne igraju na otvorenoj, tj. nezatvorenoj terasi! Potom je policija uzela stvar u svoje ruke, ali ni posle tri meseca, saopstenja - onog zvanicnog - jos nema, kao uostalom puno puta do sada.

Uvidevsi, valjda, da ovo ishitreno optuzivanje moze da bude samo od stete, a nije ni fino, gospodin Ivica Dacic je dao izjavu: "Smatram pisanje nekih jugoslovenskih medija u kojima se proizvoljno i bez dokaza optuzuju Albanci za bacanje bombi na izbeglicke logore na Kosovu i Metohiji, nemoralnim cinom koji je tipican primer izazivanja i sirenja medjunacionalne mrznje u vreme kada je na nasim prostorima toliko potrebno ucvrscivanje mira i zajednickog zivota na principima nacionalne ravnopravnosti svih gradjana Srbije i Jugoslavije".

Gospodin Ivica Dacic je potparol Socijalisticke partije Srbije. prema enciklopedijskoj odrednici, potparol je lice ovlasceno da u ime nekog ili neceg prenosi i javnosti saopstava njihove zvanicne stavove, odnosno misljenje o nekom dogadjaju. Obicno su to oni politickih partija, tj. stranaka sto znaci da je to sto ocvaj glasnogovornik kazuje utanaceno na njihovom merodavnom organu. Nekada su to bili Centralni komiteti, a sada Glavni odbori, ali u oba slucaja to je znacilo, a i sada znaci, "liniju", odnosno put koga se clanovi moraju drzati, odnosno "direktivu" (uputstvo), koje su morali postovati: svi, a dodatno novinari i oni koji nadgledaju njihov rad. nekada se to nazivala "monolitnost" (misljenja), a sada "doslednost" (ponasanja).

Mada sa velikim zakasnjenjem i sa vec bajatim frazama, ova je izjava bila (kao) opomena onima koji se istrcavaju sa svojim zakljuccima bez pokrica, tj. kako je inace red, tek posto organi za to ovlasceni kazu svoje: sta se , kako se i zasto se nesto dogodilo, zbog cega u drzavama koje drze do sebe, niko nije kriv sve dok se prtavosudnom odlikom ne utvrdi njegova krivnja. Zato se u pravnim drzavama niko unapred ne optuzuje kao krivac nego se hapsi sa osnovanom sumnjom da je pocinio delo zbog kojeg je lisen slobode. Znaci, ne bilo koje sumnje("prica se ", "cuo sam" ili "cini mi se") vec samo one sa nekim razlozima koji ozbiljno terete osumnjicenog: ne moze, primera radi, da dokaze svoj alibi, tj. svoje odsustvo sa mesta ili u vremenu prestupnicke radnje ili za sobom ostavi neki trag koji moze da uputi na njega kao krivca.

I pored one "linije" i ove "direktive" gospodina Ivice Dacica, tako se nije uradilo, opet se nije ucinilo, povodom nedavnih dogadjanja na Kosovu.: ubistva jednog studenta Albanca i petorice Srba. Prvo je pomenuto uzgred, gotovo precutano, ali je zato i odmah za pogibiju srpskih stradalnika optuzen albanski terorizam. Sa, naravno, uobicajenim saopstenjem: da to delo albanskih separatista, koji sa ovim postupcima zastrasuju ovo jos nesto Srba, odnosno pokazuju svoju snagu ili nestrpljenje sto se pitanja Kosova oteze ili bar sporo resava. Sve to moze da bude tacno, ali nije dokazano, zbog cega moze da bude samo manje ili vise verovatna pretpostavka, ali nikako potvrdjena istina. U ovom slucajusa dodatnim oprezom, jer se Demokratski savez Kosova odmah ogradio od ovih postupaka kao neprimerenih njegovom ponasanju, sto znaci da ne moze biti reci da se radi o nekim "otkinutim" grupama (ili pojedincima), moze cak i kao njegova taktika, ali se bilo koja od ove dve pretpostavke mora utvrditi kao takva. Mnogo je verovatnija ona prva, jer Albancima ne odgovara teror, buduci da znaju da svet ne odobrava taj nacin borbe, zbog cega od njega mogu imati samo stete: nista nece dobiti, a mogu puno da izgube.

Po nasem aljkavom obicaju, i u ovim dogadjanjima svi su zatajili, najvise oni koji su morali da budu najbrzi. zato se moralo pozuriti sa zvanicnim saopstenjem o ubistvu albanskog studenta, da bi se odmah i unapred predupredile sumnje da je to uradjeno zbog nacionalne mrznje, a potom albanske osvete, jer se ovim precutkivanjem samo otvara prostor glasinama, koje unecemu mogu da budu tacne, ali uglavnom nisu, zbog cega se uvecavaju kao grudve snega, koja jednom pokrenuta do podnozja brda stize kao pristojan brezuljak. Jer, na ovim prostorima ni psovka majke ili sestre nije samo eksualna zelja, najcesce uopste nije to, vec nacin da se onaj drugi povredi, uvredi i ponizi, jer psovka nije tu zato sto su one majke ili sestre lepe i mlade, vec zato psto su to majke i sestre nekoga druge, tj. ne nase, nacionalnosti. Zbog toga nase politicare, s obe strane, upucujem na narodnu opomenu; onu srpsku: rec iz usta, kamen iz glave i ovu albansku: rec nema kosti, ali lomi kosti.

Milenko KARAN AIM