STA CE OPSTATI U BOSNI

Promene i prividi

AIM, Beograd, 2.5.1996.

Kazu da je Napoleon Bonaparta, Francuz pred cijom se slavom i silom povijala skoro cela Evropa, u jednom trenutku samoispitivanja, pogledao sebe u ogledalu i setno konstatovao: "Za covecanstvo bi, mozda, bilo bolje da ja nisam postojao".

Eh, kad bi, danas i ovde, bilo vodja kadrih da s takvom snagom duha, preispituju svoja stvarna, ili umisljena dostignuca Zasad jedino znamo da medju liderima drzava na tlu bivse Jugoslavije preovljadjuju oni kojima nisu strane ni bonapartisticki megalomanske ambicije (jednom su cak nadenuli naziv "bal- kanski Napoleon", mada sada sud u Hagu pokusava da ga strpa u zatvor pod optuzbom da je ratni zlocinac).

Da ironija bude veca, jaka harizma, u nekim slucajevima kultnih razmera, takodje je zajednicka karakteristika vecine nacionalnih predvodnika u nasem delu Balkana. Ne mozemo, znaci, samo njih kinjiti sto smo tako nisko pali. A, pali smo ispod donje granice nacionalnog ponosa, vrline koju, inace, s mnogo zara i patosa, neumorno sami sebi pripisujemo.

Celo krizno podrucje bivse Jugoslavije potpalo je, potkraj prosle godine, vise ili manje, pod vojno-politicki patronat tzv.medjunarodne zajednice. Dok smo mi srljali u ratne ponore, drugi su, ukljucujuci i neke koji su, ne tako davno, tapkali iza bivse Jugoslavije, ulazili u bolne ali i blagotvorne reforme. Njima se poceo dogadjati preporod; nama se dogodio Dejton. Ili, Klinton, kao prvi predsednik SAD koji je zakoracio na balkanska raskrsca sa dalekoseznijim ambicijama: da, uz politicku i finansijsku asistenciju Evrope osujeti razlivanje razorne nacionalisticke energije u pravcu opasno rovite Rusije i bivsih sovjetskih republika oko nje.

Kakve su perspektive:sta je ucinjeno i sta se ocekuje?

Blagodareci Atlanskom paktu, odnosno IFOR-u, u kome Amerikanci imaju najvise vojnika i najvisu komandu, u Bosni je, odlucno i brzo, prekinut rat. Ali slobodan, normalan ljudski zivot jos nije pokrenut; sablast mrznje i straha ostaje dominantna u zemlji unakazenoj rovovima i grobovima. Promene nabolje nece biti trajne sve dok gradjani oba "entiteta" ne budu mogli slobodno da prelaze granicu "etnicke cistoce" koju je medju ljudima, i u njima, urezalo visegodisnje nasilje. Sredisna odrednica u Dejtonskom sporazumu - ona koja izricito nalaze vaspostavljanje pune slobode za svaku individuu, bez obzira na naciju i veru - ostaje mrtvo slovo na papiru.

Dejton nece biti uverljiv sve dok politicke i vojne siledjije (ukljucujuci i optuzene za ratne zlocine!) imaju moc da u ime zastite nacionalne i verske kolektivizacije, ogranicavaju ljudska prava koja formula nametnutog mira garantuje gradjanina oba entiteta. Dok ta uzurpacija traje, i NATO i IFOR i Amerika kao pokretacka snaga medjunarodne, posrednicke prinude, morace duboko da se zamisle da li u Bosni zaista brane i ostvaraju ono sto su obecavali - i potpisali - u Dejtonu. Da li su, primerice, morali da se mire sa eksplozijom sovinisticke energije na glavnim punktovima bosanske tragedije, u Mostaru i Sarajevu? Nisu li i sami krivi sto su ti gradovi, najvece zrtve divljacke destrukcije, izlozeni opasnosti da ih ideolozi nacionalne iskljucivosti koriste kao krunske dokaze da etnicko ciscenje nije greh nego spas.

Zastrasujuca posrtanja u pokusajima da se ratom iskidano multietnicko tkivo koliko-toliko poveze idu na ruku neverici koja je, reklo bi se, u porastu. Ali i medju onima koji Dejtonu prilaze s podozrenjima ima krupnih razlika. Dve su najvaznije.

Jedni su protiv obnavljanja zajednicke drzave u bilo kom obliku zato sto ne veruju da je multietnicka zajednica pozeljno resenje za Bosnu. Sada, kad je tolika krv prolivena, multietnicka drzava je, vele, puka, ako ne i subverzivna iluzija."Nova realnost" proistekla iz oruzanog nasilja mora biti priznata. Ergo, podela je neizbezna. Za pocetak, na tri, vise ili manje, etnicki ciste drzavice (muslimansku, srpsku i hrvatsku) posle cega bi usledilo ostvarivanje istorijskog sna srpskog i hrvatskog na- cionalizma: "velika Srbija" u koju se utapa Republika Srpska i "velika Hrvatska" kojoj se prikljucuje Herceg-Bosna.

Izmedju ta dva hegemona stisla bi se "muslimanska enklava" u ocekivanju da i ona bude razdeljena. I mirna Bosna. Do sledeceg srpsko-hrvatskog, ako ne i balkanskog rata...Na primedbu da se time legalizuje etnicko ciscenje kao genocidni zlocin, odgovor je pateticno brutalan:niko nema prava da Muslimane,Srbe i Hrvate na silu Boga uteruje u bilo kakvo udruzivanje, ako oni to nece zbog neprevazidjenog straha, ili neukrocene mrznje.

Da, ali uz sumnjivu pretpostavku da je podela izvodljiva bez obnavljanja svakojakih, pa i oruzanih sukoba (cim se ukine ili olabavi spoljna, vojna kontrola), kako bi to moglo prakticno da izgleda? Da li ce, recimo, sprecavanje nezeljenog "bliskog kontakta" iziskivati neku vrstu Berlinskog zida oko svakog sela duz vestackih granica, oko svakog tudjeg groblja i svih znamenja iz decenija, pa i vekova zajednickog zivota? Sta moze da opstane u Bosni koju bi nacionalne vodje tako podelile, u Evropi koja integracijom obara i neke, do juce svete pregrade?

S druge, suprotne strane, oglasavaju se skeptici koji zaziru od dejtonske pogodbe zato sto u njenoj koncepcijskoj srzi, ili u dvosmislenosti njenih odredbi, otkrivaju klice pristajanja na legalizaciju etnickog ciscenja kao "nuznog zla". Odatle, pored ostalog i iz znacajnih delova srpske, muslimanske i hrvatske, ne samo stranacke opozicije dolaze prituzbe i na racun autora dejtonskog projekta. Pripisuje im se cinicno paktiranje s rezimima (posebno sa srpskim) odgovornim za rat, u ime prece potrebe da se, u Bosni i na Balkanu, po svaku cenu ocuva mir.

Tako se otvara novi raskorak. Na nisanu, sve u svemu, nije samo neodlucnost, ili nedoslednost u primeni mirovnog sporazuma, nego i sam Dejton kao odvec kompromiserski strateski cilj. Uz to ide i podgrejavanje odranije primetnih razlika, ne samo izmedju Moskve i Vasingtona nego i izmedju clanica Evropske unije (Britanija, Francuska) s jedne i Amerike, s druge strane.

Raskopavanje tih pukotina, koje nacionalne oligarhije u bivsim jugorepublikama knjize kao potencijalno spasonosnu prednost za sebe, uzima maha u zlo doba:u trenutku kad se od pojacanog medjunarodnog pritiska ocekuje da trasira put za postupni povratak izbeglica i progranika i za odrzavanje slobodnih, parlamentarnih izbora u oba entiteta. Sumnja, dakle, dobija krila pre nego sto bi iko mogao pouzdano da zna da li je Dejton poslednja realna nada ili nova, skupa zabluda.

(AIM) Aleksandar Nenadovic