MILOSEVIC BEZ MILOSEVICEVACA

Srbi u Bosni

U situaciji kada su dzokeri potroseni, kada svet trazi operativce na terenu koji bi sproveli ono sto predsednik Srbije obeca, Milosevic kao na svog coveka ukazuje na Kasagica. Pri tome i predsednik Srbije i njegovi sagovornici kao da zaboravljaju da je aktuelnog premijera RS izabrao Karadzic, a ne Milosevic.

AIM, Beograd, 30.4.1996.

Ne tako davno, u vreme dok je na prostoru bivse Jugoslavije radio na stvarima mira, americki diplomata Ricard Holbruk ispricao je i sledecu anegdotu - usred natezanja sa srpskim predsednikom Slobodanom Milosevicem u Dobanovcima kraj Beograda, upitao je svog domacina ko ce da garantuje sprovodjenje nekog sporazuma koji su upravo utanacili. Milosevic je, pricao je dalje Holbruk, nehajno podigao ruku i na taj znak otvorila su se jedna vrata kroz koja su usli vodja bosanskih Srba Radovan Karadzic i glavnokomandujuci general Ratko Mladic.

Holbruk je, po sopstvenoj prici, odmah dohvatio telefon i poceo da okrece broj Haskog tribunala, kako bi dojavio da se dva coveka sa poternice, optuzena za ratne zlocine, nalaze na teritoriji SR Jugoslavije koja bi, vec ugusena sankcijama, zbog gostoprimstva toj dvojici mogla da bude i dodatno kaznjena. No, to je sporedni tok price. Ono sto je vazno jeste da je i na govornike i na slusaoce scena o ispadanju dvojice ljudi kroz vrata, na samo jedan neprimetan Milosevicev pokret, delovala fascinantno.

U to ( Holbrukovo) vreme Milosevic je bio vec toliko uzdrman da vise nikome nije mogao da deluje kao kockar koji drzi adut u rukavu, ili kao lovac koji ima sokola na ramenu, ali je jos uvek odavao utisak nekoga ko, barem u Bosni, ima spil svojih ljudi koji moze da razvuce u lepezu i odatle izvadi coveka koji mu treba za odredjeni zadatak.

Holbruk je otisao, Milosevic je upravo tada potrosio dve karte - Karadzica i Mladica koji su pristali na primirje, a anegdota i fama o Milosevicu i "njegovim" ljudima je ostala. Novinare koji iz sveta dolaze u Beograd sada najvise interesuje licnost predsednika Vlade Republike Srpske (RS), magistra Rajka Kasagica. Zasto? U zapadnim diplomatskim krugovima, kazu oni, govori se da je Kasagic novi Milosevicev covek.

Cetvrti ratni premijer RS sam nikada ne bi rekao da je bilo ciji covek. Na poslednju funkciju, krajem prosle godine, ipak je dosao kao ubedljivo Karadzicev pulen. Ovaj Banjalucanin je vazio za kadar odan centrali na Palama i kao takav glasno se protivio bilo kakvom isticanju banjalucke regionalne posebnosti u odnosu prema ostatku RS. Tezu da se Banjaluka zapostavlja na racun Pala naprosto je ignorisao. Kada ga je, umesto Hercegovca Dusana Kozica, predlozio za mandatara Vlade, Karadzic je znao sta cini: postavio je coveka koji ce mu biti odan i izbice iz ruku argumente Banjalucanima i Krajisnicima koji su gundjali kako nemaju sopstvenog coveka u visokim drzavnim telima.

Kasagic, koji je do funkcije premijera bio na polozaju predsednika Izvrsnog odbora (IO) banjalucke opstine, nije uzivao znatniji ugled u svojoj sredini. Ziveo je u senci daleko popularnijeg gradonacelnika Predraga Radica koji je komunikativniji, elokventniji, obrazovaniji i ima vise stila. Kada je pomenuti predsednik IO Banjaluka stavio paraf na neki beznacajni dokument o prepokrivanju zgrade banjaluckog Pravnog fakulteta, pukao je glas da je to uradio zarad kupovine doktorske titule. Nije doktorirao, ali nije stekao ni vece poverenje sugradjana. Zig "coveka Pala" obelezio ga je kao onog koji je zaduzen za necasne poslove, pa je tako na njega upirano prstom i zbog etnickog ciscenja Banjaluke.

Kada je zaseo u premijersku fotelju rekao je: "Ne mogu da prihvatim tezu da glavni grad RS bude selo. Pale su ratna prestonica. Glavni grad mora da bude tamo gde je najvise kadrova, a to je Banjaluka". Ovo je u Banjaluci odjeknulo i onu anegdotu o crepu i doktorskoj tituli sada je zamenila druga. Navodno, ljudi iz drzavnog vrha su Kasagicu ponudili milion dolara da bi zmurio i statirao, kako bi oni nastavili svoj posao na zgrtanju novca. Kasagic je to, kazu njegovi sugradjani, odbio. Ova prica koja je potekla iz krugova opozicionih banjaluckih politicara spada u one cija je verodostojnost tesko proverljiva, ali ona kaze i to da je mr Rajko Kasagic u ocima svojih sugradjana postao licnost.

Kao covek koji je nedvosmisleno rekao da je za sprovodjenje onoga sto je dogovoreno u Dejtonu, da je protiv iseljavanja Srba iz Sarajeva, da je za saradnju sa Muslimanima i Hrvatima...moglo se pomisliti da je on Miloseviceva licnost. Izjavama tipa "za svaki narod je sramota da u svojim redovima krije ratne zlocince" i "svijet nastoji da ukloni jednu garnituru politicara, ocekujuci blazu varijantu koja bi mogla da saradjuje sa Muslimanima", samo su pojacale taj utisak. Medjutim, poslednjim svojim potezom, odbijanjem da ode u Brisel na konferenciju BiH, premijer RS je neodoljivo podsetio na svog predsednika Karadzica iz njegovih najboljih dana.

Ponajpre ce biti da je Rajko Kasagic negde izmedju ove dvojice i da pri tome iskreno pokusava da bude svoj. Za razliku od Karadzica otvoren je za saradnju sa svim predstavnicima medjunarodne zajednice koji su stacionirani u Bosni. Za razliku od Milosevica koji svet prihvata samo onda kada mora, Kasagic je prema tom svetu iskreno otvoren i, reklo bi se, njime odusevljen. "Svijetu moramo otvoriti vrata, jer oni zele da nam budu prijatelji", recenica je koju obavezno izgovara u svakom intervjuu. Na mestu premijera Kasagic se oslobodio kompleksa koji se razvijao u senci banjaluckog gradonacelnika Radica. Sa tog mesta, istina kasno, on je ipak spoznao stvari koje Karadzic nije mogao da vidi sa jos vece visine. Medju glavnim spoznajama jedna bi bila da se ne moze ignorisati politicka volja medjunarodne zajednice, a druga da se srpska nacionalna politika vodi iz Beograda, dok je ono sto se radi na Palama jahanje drvenog konjica, uz zaglusujuce - "djiha"!

"Moglo bi se reci da su neki ministri zbog odnosa izmedju Jugoslavije i RS zatvorili vrata u institucijama Jugoslavije...Ja polazim od zelje za stvaranjem novih odnosa", rekao je ne jednom Kasagic i navukao na sebe sumnju Pala. Jer, kako je priznao, na poslednjoj sednici Skupstine RS neki poslanici su pitali ciji je on - covek Srbije, ili covek RS - i zatrazili njegovu ostavku. Na istoj sednici, odrzanoj 1. aprila, Karadzic je imao neke primedbe na njegove izjave i podozrenje prema njegovim pregovarackim sposobnostima, ali je zatrazio da se odustane od predloga za premijerovu ostavku.

Kasagic je ostao, kako u Banjaluci kazu oni koji pripadaju "dobro obavestenim krugovima", uz malu pomoc Beograda. To, medjutim, nije dovoljno za zakljucak da je mr Rajko Kasagic definitivno Milosevicev covek. Jer, biti njegov covek znaci biti "milosevicevac", poslusan, odan do kraja. Kasagic je medijator izmedju pokolebane nepopustljivosti Radovana Karadzica i njegovih rigidnih saradnika sa jedne strane i Miloseviceve predanosti obecanjima koja je dao medjunarodnoj zajednici sa druge strane. On je igrac iz onog spila predsednika Srbije koji se sve vise tanji. Iz tog spila na talonu su vec bili Karadzic, Nenad Kecmanovic, Nikola Koljevic, general Mladic, banjalucki gradonacelnik Radic...

U situaciji kada su ovi dzokeri potroseni, kada svet, kao i Holbruk onda u Dobanovcima, trazi operativce na terenu koji bi sproveli ono sto predsednik Srbije obeca, Milosevic kao na svog coveka ukazuje na Kasagica. Pri tome i predsednik Srbije i njegovi sagovornici kao da zaboravljaju da je aktuelnog premijera RS izabrao Karadzic, a ne Milosevic.

Otud, umesto nagadjanja da li neko jeste ili nije Milosevicev covek, normalnije bi bilo upitati ima li srpski predsednik uopste svog coveka u RS.

Milosevic je u Banjaluci instalirao Socijalisticku partiju RS (SPRS), koja je posestrima njegovoj Socijalistickoj partiji Srbije (SPS), ali se u njoj jos nije pojavio onaj koji bi mogao biti ujedno i novi lider Srba u Bosni i pod kontrolom srpskog rezima (sadasnjeg). U igri je dugo bio banjalucki gradonacelnik Radic, koji je mogao biti covek konsenzusa svih znacajnijih opozicionih partija, ali je Radic previse odugovlacio sa pristankom i, kako smatraju u Banjaluci, "prekombinovao" se.

Marljivom predsedniku SPRS Dragu Ilicu nedostaje harizma, pa se tipuje na drugog coveka stranke, nekadasnjeg banjaluckog gradonacelnika, Zivka Radisica.

Uistinu, glavna prepreka Milosevicevom naumu da ima svog coveka "milosevicevca" jeste to sto harizma predsednika Srbije medju Srbima u Bosni iz dana u dan slabi. Njemu bliske socijaliste vlasti, ali i ostrasceni i rezignirani "obicni" gradjani, proganjaju diljem RS. U Teslicu, Samcu, Ugljeviku, Bileci, Visegradu, Sokocu...clanove SPRS prema promemoriji koju su sami objavili, otpustaju sa radnih mesta. Njihove skupove rasteruju suzavcem, batinama, puskama, a kako rece jedan opozicioni politicar iz RS, narod ne ceni one koji dobijaju batine.

Pored svega, u Teslicu su pucali na Milosevicev portret, a prodavnica u kojoj je stajao poster sa njegovim likom unistena je eksplozivom.

Nije vise privlacno biti Milosevicev covek u RS. Pre samo pet ili sest godina, batine bi dobio onaj ko pokusa da njegovu sliku samo skine sa zida. Pre pet ili sest godina vecina Srba u Bosni bili su Milosevicevi aduti (kao i on njihov). Danas se njegov spil istrosio, a on bi jos da igra.

(AIM) Perica Vucinic