PONOVO ZRTVE ZA UZVISENE CILJEVE

Portret Koste Mihailovica, Milosevicevog savetnika i Avramovicevog oponenta

Samo ljudi neupuceni u istoriju radjanja ekonomske filozofije Milosevicevog politickog staba su zacudjeni nad sukobom oko pregovora sa MMF guvernera Avramovica i akademika Mihailovica, predsednika Grupe za sukcesiju Savezne vlade. Ko je, dakle, akademik Kosta Mihailovic i koje strateske stavove zastupa jos od pisanja Memoranduma SANU

AIM, Beograd,22.4.1996.

U sukobu izmedju Narodne banke i Savezne vlade, koji je povodom neuspeha Pariskih pregovora sa MMF punom snagom izbio u javnost - zasad ne popusta nijedna strana. Guverner Avramovic je nakon "saslusavanja" pred Grupom za sukcesiju Konticevog kabineta, saslusavanja u kojem je glavni "inkvizitor" bio njegov nekadasnji prijatelj akademik Kosta Mihailovic, izjavio da napretka na bazi "kontinuiteta SRJ sa SFRJ" u razgovorima sa MMF nece biti, a Mihailoviceva Grupa za sukcesiju je saopstila (19. aprila) da ce se saciniti "platforma za nastavak pregovora". Uz to, u saopstenju sa ovog sastanka je guverner je neuobicajeno grubo diskavlifikovan ocenom da "iznosenje poverljivih podataka u pojedinim sredstvima informisanja, u vezi sa razgovorima u Parizu, nanosi stetu pregovarackoj poziciji SRJ". Guverner je odmah skupio novinare i odgovorio da ne prihvata "sudjenje" u Saveznoj vladi, te da ga Grupa za sukcesiju podseca na Lekareovu "boljsevicku enklavu".

Aluzija na komunisticku doslednost Koste Mihailovica bila je direktna. Dakle, da pogledamo biografiju coveka koji je vec osam godina glavni ekonomski savetnik predsednika Milosevica. Kosta Mihailovic je rodjen 1. marta 1917. godine u Sapcu, gde je zavrsio osnovnu skolu i gimnaziju. Zatim je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1940. godine (godinu dana pre guvernera Avramovica). Tokom okupacije hapsi ga 1943. specijalna policija, a 1944. postaje skojevac. Neposredno posle rata menja vise funkcija vrteci se u Zadruznom savezu. Od 1949. godine je u Ekonomskom institutu NR Srbije. Priljezan, i sa veoma podobnom biografijom, dobija tada toliko dragoceno usavrsavanje u SAD, pa

1. odlazi na cuvene univerzitete u Masacutesu, na Berkli, i u Palo Alto. Zatim se usavrsava u Tokiju, Kjotu, Kobeu, pa u Kalkuti i Nju Delhiju.

Za redovnog profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu izabran je 1965. godine. Nije potpuno jasno ko mu je, u skladu sa tadasnjim obicajima, bio politicki mentor. Moguce da je to bio cuveni srpski partizan, policajac i predsednik vlade Srbije, Slobodan Penezic Krcun, koji mu je 1963. dao i Sedmojulsku nagradu. Povodom njegove pogibije napisao je tekst u "Ekonomskoj politici"(1964.), ali tada nije, a kasnije jeste, pricao o Krcunovom sukobu s Titom i Kardeljom neposredno pred saobracajnu nesrecu.

Kao naucnik neprestano se bavio "sirotinjskim regijama" i izucavao zasto je bogatima uvek sve bolje, a siromasnima relativno sve gore. Vojvodjanski autonomasi su se kleli u njegove analize relativnog zaostajanja Pokrajine, a srpskim nacionalistima je otkrio da je ekonomski polozaj Srba uvek los i relativno nepomeriv, ma gde oni ziveli. Albancima je, medjutim, otkrio da se Kosovo razvilo vise nego sto to pokazuju puki podaci. Ipak, najcuvenija je njegova ocena da je Srbija u Jugoslaviji ekonomski zaostala niz godina.

Veoma rano, kod Mihailovica se primecuje da Jugoslaviju dozivljava kao nesrecu za Srbiju, ne samo u komunisticko vreme. On cak smatra da je i karadjordjevicevska Jugoslavija nanosila ekonomsku stetu Srbiji i produbljivala razmak izmedju nje i bogatijih krajeva. "Glavni uzrocnici produbljavanja jaza pre i posle rata bili su teritorijalizacija akumulacije i neekvivalentna razmena podrzavana carinskom zastitom. Razlika je samo u tome sto se (pre rata) teritorijalizacija akumulacije u najrazvijenijim delovima Jugoslavije vrsila spontano, odlukama kapitalistickih preduzetnika. Iako centralizovana i mobilna, akumulacija je u prve dve decenije posle rata uglavnom ostajala tamo gde se formira, dok je insistiranje na decentralizaciji upravo racunalo da se isto postigne automatski. Prema tome, drustvena svojina i centralizovana akumulacija nisu iskorisceni za teritorijalno ravnomerniji raspored investicija..."

Iz ovog argumenta posmatraci su izvukli zakljucak da je g. Mihailovic bio razocaran "Reformom 65." jer vise niko iz jednog centra nije mogao da "premesta" jugoslovensku akumulaciju, koju su tada preuzele republike i gradjani. Jos 1972. godine je napisao, ali je to, kako kaze, samo prijateljima pokazao, da "za razliku od nekih drugih republika, Srbija nikad nije mogla steci politicke lidere prvoga reda", da "izmedju fenomena liderstva i kretanja privrede postoji iznenadjujuce visok stepen korelacije", te da je "liderstvo veliki kapital". Kad je posle 15 godina to pokazao Milosevicu postao je prvo clan njegove Komisije za reformu (ustvari Komisije za rusenje Markoviceve reforme), zatim clan Ekonomskog saveta Srbije (koja je bila zadzzena da srusi sve funkcije dinara), pa rukovodilac "ekspertske grupe" za pregovore sa Hrvatskom, pa srpski predstavnik u zenevskoj Komisiji za sukcesiju SFRJ (bez ikakvih rezultata), odbio je da udje u Avramovicevu "radne grupu za bankarski sistem", kada je ovaj pravio svoj dvogodisnji plan reforme sistema 1994. godine, a sada je, kao sto je poznato, predsednik Grupe za sukcesiju Savezne vlade SRJ.

U SANU je izabran 15. decembra 1983. a vec se njegova pristupna beseda 10. maja 1984. godine moze proglasiti inicijativom za pisanje poznatog "Memoranduma", jer je imala naslov "Ekonomski polozaj Srba u Jugoslaviji". Tu besedu je zavrsio recima: "Izgleda, medjutim, da dolazi vreme da se celina srpske nacije ponovo uspostavi, da se u okviru te celine pokidane veze povezu i ojacaju, kada vec dijaspora objektivno ne omogucava da se citava nacija nadje u jednoj federalnoj jedinici". Potom je sa Ivanom Maksimovicem i Milosem Macurom bio glavni pisac ekonomskog dela Memoranduma SANU.

Mihailovic i Avramovic su se prvi put strucno sukobili krajem

1. godine, oko koncepcije raspodele, a u stvari, oko same sustine ekonomske strategije. Guverner Avramovic se tada nekoliko puta zalozio za koncepciju raspodele koja bi putem realnog povecanja licne potrosnje, ojacala unutrasnju traznju na trzistu i pokrenula kompletnu privrednu konjunkturu, te istovremeno opredelila sve investicije samo na visokoprofitabilne projekte, koji mogu da podnesu visoke plate. Moguce da zagovornik tog, kako ga je nazvao,"Singapurskog modela", i nije bio svestan da je tom koncepcijom nagazio neka fundamentalna stanovista Koste Miahilovica, koja je on izneo u Memorandumu SANU.

O kojim tako vaznim stanovistima i ocenama "Memoranduma SANU" je rec? Rec je, pre svega, o oceni sa samog pocetka ovog dokumenta, da se privredni razvoj SFRJ nasao na stranputici vec u sezdesetim godinama, kada je opozvan petogodisnji plan 1961-1965, koji je trebalo da poveca zajednicke jugoslovenske investicije u sirovinsko-energetski sektor u Srbiji i kada je izvedena poznata "Reforma 65", koja je u politici razvoja imala, navodno,"dva strateska promasaja". Prvi je da je isla na "intenziviranje" proizvodne strukture (to jest, vecu upotrebu tehnologije i kapitala, umesto veceg zaposljavanja), a drugi je "ocekivanje da ce porast realnog licnog dohotka, bez preduzimanja drugih mera, biti snazan pokretac rasta produktivnosti rada i proizvodnje po uzoru na razvijene zemlje". Kao dokaz da je ovaj stav u "Memorandum" zapisao Kosta Mihailovic, navescemo njegovu formulaciju sa savetovanja u SANU, marta 1984, kada je tvrdi akademik rekao: "Sa privrednom reformom iz 1965. godine izmedju politike i ekonomije dogodile su se promene od najveceg znacaja. Politika je zahtevala od ekonomije da se prvenstveno bavi raspodelom, potrosnjom i drustvenim odnosima. U tome se tako daleko otislo da je rast licne potrosnje proglasen za glavnog pokretaca citavog razvoja."

U "Memorandumu SANU" se tako, kasnije, na primer, istice da je privredna reforma iz 1965. godine preokupaciju privrede pomerila sa proizvodnje na raspodelu, te da je ta "potrosacka orijentacija" dovela do toga da je "etika solidarnosti i socijalne pravde zamenjena duhom posesivnog individualizma i apologijom grupnog interesa." Kritikujuci prodor filozofije ekonomskog liberalizma, akademici SANU su tada zapisali da je u "u narodu zavladalo uverenje da se postenim radom u samoj zemlji ne moze pristojno zaraditi ni dobro ziveti", te da se "gubi ne samo vera u savestan rad, vec i u socijalizam, ciji oreol tamni pred reputacijom sistema u zemljama gde rade gastarbajteri".

Poenta ovog kolektivistickog shvatanja ciljeva ekonomskog razvoja vidi se narocito u oceni Memoranduma SANU da "sirim slojevima nedostaje jasna svest o smislu angazovanja i samozrtvovanja za opste drustvene ciljeve".

Za kakve to sada "opste drustvene ciljeve" treba da se "samozrtvuju" gradjani SR Jugoslavije u pitanju kontinuiteta SRJ sa SFRJ? Zar se nisu dovoljno zrtvovali za ciljeve Milosevicevog politickog staba u kojem akademik Kosta Mihailovic ima jednu od odlucujucih reci, pa ti ciljevi ipak nisu ostvareni?

Dimitrije Boarov (AIM)