PESNICE KAO ARGUMENTI

Stranacka kampanja u RS

U jednom selu kraj Teslica potukle su se pristalice Radovana Karadzica i Slobodana Milosevica. Deblji kraj su izvukli "milosevicevci", ali to nije kraj igre

AIM, Beograd, 20.4.1996.

Politicka nervoza, svojstvena politickoj kampanji na terenu Republike Srpske (RS), obelezena je pocetkom ovog meseca i prvim pravim skandalom. U selu Blatnica kraj Teslica potukle su se pristalice lidera bosanskih Srba Radovana Karadzica sa pristalicama predsednika Srbije Slobodana Milosevica. Incident se zbio, kada su celni ljudi Socijalisticke partije Republike Srpske (SPRS), stranke koja je pod direktnim uticejem Milosevica i njegovog rezima, namerili da u pomenutom selu organizuju partijsku promociju. Pristalicama Karadzica i njegove Srpske demokratske stranke (SDS), taj naum socijalista nije se dopao, pa su, reseni da ih u tome osujete, docekali goste Blatnice prvo verbalnim pretnjama, a kada su se ti argumenti pokazali kao nedovoljno uverljivi, krenuli pesnicama. Socijalisti su izvukli deblji kraj i neobavljena posla vratili se u svoje sediste, u Banjaluku.

To je epilog prvog, najdirektnijeg moguceg odmeravanja snaga izmedju dve srpske politicke partije u Bosni. U RS je registrovano vise od 20 stranaka, ali su ove, koje su snagu odmerile pesnicama svakako najjace. Medjutim, ishod pesnicenja, makar se ono zbilo i u - bukvalno - politickom ringu, ne moze biti indikator politickog uticaja, dakle ni odgovor na najzanimljivije politicko pitanje u RS, koje glasi: koja od ove dve partije u srpskom nacionalnom korpusu ima vise sansi na predstojecim izborima?

Karadziceva SDS u predizbornu trku krece sa pozicija i visina vlasti. Ta pozicija omogucava da, izmedju ostalog, povodom slucaja u Blatnici, vlast posalje na uvidjaj policiju koja ce izvestiti kako su incident izazvali "pijani socijalisti" i da su se, mal'te ne, potukli medju sobom. U pitanju je, dakle, u literaturi poznata apsolutna vlast koja "kvari apsolutno".

U opste, SDS moze mnogo toga, ali je ona kao najpreci zadatak odabrala da dokaze kako je uspesna. Poduhvat da se dokaze kako je crno u stvari belo zahteva ogroman napor u manipulisanju i potiranju secanja. Jer, da bi to dokazala, vladajuca partija u RS ne sme da spomene nijedan od programskih, politickih ili teritorijalnih ciljeva, koje je obznanila na pocetku rata: ostajanje u Jugoslaviji, izdvajanje iz BiH, izlazak na more, razgranicenje na Neretvi, Srpsko Sarajevo...Ovakav postupak automatski podrazumeva zaustavljanje svake kritike koja bi dolazila sa strane opozicije, strogu kontrolu stampe i elektronskih medija. Tako se i dogodilo da o tuci u selu kraj Teslica narod obavesti beogradska stampa, dok se domaca oglusila o ovaj dogadjaj koji, ponovljen u blazem obliku u Zvorniku i jos nekim mestima u Podrinju, prerasta u politicku praksu vladajuce partije bosanskih Srba.

Neuroticno ponasanje vlasti RS dr Miodrag Zivanovic, sef Socijalno-libralne stranke RS objasnjava kao posledicu gubitka autoriteta i uticaja. "Sto manje autoriteta, to vise represije", kaze Zivanovic, optuzujuci vlasti sa Pala da je u svrhu sopstvene odbrane od naroda reaktivirala mrezu dousnika i crne liste sa imenima nepodobnih, da priprema zakonske akte o verbalnom deliktu... recju, da se grcevito brani.

Paradoksalno, ali vladajucoj stranci u odmeravanju (politicke) snage sa SP RS kao glavnim oponentom najvise moze da pomogne ono protiv cega se ona grcevito bori - povratak pamcenja u Srba. Jer, rezignacija i jed koji su izlucivale izbeglicke kolone Srba iz Jajca, Drvara, Glamoca, Grahova... u tim prvim momentima nesrece nisu prelazili preko Drine. Svu krivicu za sopstveni bezizlaz ljudi su upucivali na racun Karadzica i njegovog vladajuceg aparata. Bio je to zakljucak donesen u soku, kada se video samo onaj koji je najblizi. Tajm - aut koji je dat dejtonskim mirovnim sporazumom omogucio je da oni koji su gladovali u prljavstini skolskih ucionica, sportskih hala i rusevinama pogledaju u ne tako davnu proslost, u kojoj su vezli goblene, ili bar samo kacili slike sa likom srpskog predsednika Slobodana Milosevica.

Njihov osecaj odakle dolazi krivica pojacan je i odbijanjem vlasti Republike Srbije da deo tih izbeglickih kolona propusti na svoju obalu Drine. Namernik koji iz Srbije ode u RS sve cesce se suocava sa neskrivenim prekorom domacina: "Vi ste sve ovo zakuvali. Da nam niste dali puske ne bismo ni ratovali". U takvoj atmosferi, ni onaj incident u Blatnici, lajtmotivu politicke kampanje u RS, ne moze se samo gledati kao na represivni cin represivne vlasti, vec dobrim delom i kao na odraz rezignacije.

Klatno koje je pretilo da probije gornju granicu negativnog naboja u politickom polju SDS lagano se vraca prema suparnickoj strani. Pri trenutnom raspolozenju javnog mnjenja prema Srbiji pokazace se greskom sto se SP RS otvoreno predstavila kao filijala zvanicnog Beograda. (U jednom trenutku se u ovoj partiji ozbiljno razmisljalo o tome da se na izbore izadje sa plakatom na kome bi, zajedno sa portretom kandidata bio i portret Slobodana Milosevica). Zadatak da se Dejton prikaze "kao maksimum maksimuma koji se mogao obezbediti", kako to za AIM rece Zivko Radisic, potpredsednik SP RS, bice tezak. Podjednako tesko ce biti ojadjenom, osiromasenom i u crno zavijenom narodu objasniti da su njegove zrtve primerene dobitku sopstvenog parlamenta, kao mogucnosti drzavotvornosti. Uostalom, tim dostignucem se, bez mnogo cara, hvalise i vladajuca partija u RS.

Ovih dana u beogradskoj "Politici" je osvanula izjava predsednika socijalista dr Dragutina Ilica kako bi njegova partija podrzala SDS odredjen programom iz 1990. godine. "Da, to je tako", dopunjuje svog predsednika Radisic. "Medjutim, oni su se osilili i ceo partijski i nacionalni program podredili koristi pojedinaca i grupa koje su u ratu zgrtale ogroman kapital, stiteci se vlascu koja je bila u njihovim rukama. Otud smo i napravili stranku, kako bismo uspostavili politicku ravnotezu".

Programski ciljevi SDS i SP RS umnogome su slicni. S tim, sto prikljuceni na Beograd, koji je u medjunarodnoj politickoj igri, socijalisti pokazuju vise rafinmana, a SDS vise rezolutnosti. U politickim frazama to izgleda ovako: "Mi smo za sto hitnije ujedinjenje sa Srbijom i SR Jugoslavijom" (SDS) i: "RS nema buducnosti bez tesnjih odnosa sa Srbijom i SR Jugoslavijom" (SP RS). Ovi drugi pokazuju i vise uvazavanja prema oportunizmu, kao politickoj tehnici, i kao takvi dosledniji su zagovornici sporazuma iz Dejtona, sto je, opet, rezultat tesne veze sa Beogradom.

U ovom trenutku i SDS i SP RS groznicavo rade na jacanju partijske infrastrukture; imaju opstinske odbore u svim opstinama, rade na osnivanju odbora u mesnim zajednicama, SP je uclanila cak 40.000 ljudi (Radisicev podatak), ali na konacni odnos snaga uticace Beograd, svojim cinjenjem ili necinjenjem. Jednostavno, socijalisti se dozivljavaju kao neodvojivi deo zvanicnog Beograda i, ukoliko beogradski rezim nastavi da gubi ugled medju bosanskim Srbima, sanse SDS ce rasti. I obratno. SDS i SP su pasivizirane, stisnute u klinc, u kome se jedino moze zadati mnogo slabih, niskih udaraca. Onaj odlucujuci moze, opet, doci iz Beograda u obliku, na primer, nekih dokumenata koji bi dokazali optuzbe za ratno profiterstvo.

Bliski kontakt najvecih oslobadja prostor za disanje manjih partija. Medju njima se izdvaja Stranka nezavisnih socijaldemokrata (SNS), Milorada Dodika, jedina opoziciona partija koja ima zastupnike u Parlamentu RS. Podsetimo, rec je o stranci koja je izrasla iz nezavisne poslanicke grupe, prve organizovane opozicije Karadzicu. Danas ova partija ima 24 opstinska odbora, a njeni celnici okupljaju po 300 do 400 ljudi na tribinama stranke u Laktasima, Bijeljini, Gradisci, Srpcu... "Ljudi vole da nas cuju", kaze Dodik. "Ne govorimo im nista posebno, ne obecavamo blagostanje preko noci. Mi zelimo da nas oni upoznaju kao ljude koji hoce da rade na ocuvanju mira i koji su zasluzili da smene one koji su ih doveli do propasti".

Shvatajuci Dodika i njegovu partiju kao ozbiljne protivnike, srpsko "Oslobodjenje" je objavilo jedan pamflet gde se ovaj krsni dvometras opisuje kao saradnik nekoliko obavestajnih sluzbi i kao sef cija se stranka raspada, ilustrovan fotografijom koja prikazuje porodicu Dodik kako ulazi u prvi avion koji je iz Banjaluke uoci rata u Bosni poleteo u Beograd. "O.K, to je politika i ovde su takva pravila igre - oni mogu da pisu i da sam saradnik CIA-e, KGB-a, Mosada, ali nemaju pravo da moju porodicu, zenu i decu koriste u politicke svrhe", kaze Milorad Dodik. Banjalucani pricaju anegdotu koja kaze da se glavni junak, pisac pamfleta, uredno krije u nekom budzaku kad god se predsednik SNS pojavi u ovom gradu.

Za ovog politicara, ne bez osnova, kao rep vuce se anegdota koja kaze da je on, navodno, dosao u sediste SP RS u Banjaluci i od predsednika dr Draga Ilica zatrazio za sebe mesto potpredsednika. Doslo je vreme da se jedna poluistina razjasni. Iz izvora bliskog obema strankama AIM saznaje autenticnu pricu: Milorad Dodik je u vreme najzesce kampanje vlasti protiv Nezavisnog poslanickog kluba zatrazio prijem u SP RS, kako bi za sebe i svoje poslanike dobio institucionalni kisobran. Zahtevao je da svih osam poslanika Kluba udje u Glavni odbor SP, da dva clana udju u izvrsni odbor i da jedan clan bude potpredsednik. Ishod je poznat.

Dodik, kazuju to i njegove izjave, shvatio i prihvatio pravila politicke igre. Sef socijalno-liberalne stranke (SLS), dr filozofije Miodrag Zivanovic, takodje ih shvata, ali je dugo oklevao da sa takvim pravilima udje u odlucniju politicku akciju. Moralista po prirodi, sef SLS svojevremeno, dok je to imalo politicku tezinu, nije politicki kapitalizovao svoje ucesce u ratu, kao sto nije stekao dobit ni time sto je iz tog rata, u retkim danima odsustva, davao intervjue i pisao pisma koja su nedvosmisleno osudjivala rat. Stranka koja je pred rat okupljala intelektualce i urbani svet svih nacionalnosti pod imenom Liberalna, preimenovanjem u SLS najavljuje odlucniju politicku kampanju i, najzad, dotok para u praznu kasu. Zivanovicu, jednom od najjasnijih zagovornika drzave BiH, kakva je potpisana u Dejtonu, popularnost koju ima u Tuzli, Sarajevu, pa i u svetu, napokon donosi rezultate i na lokalnom prostoru.

Uz nabrojane stranke, mesto u prvoj politickoj ligi RS drzi i Srpska radikalna stranka (SRS, centrala u Beogradu). Naglom smenom rukovodstva septembra prosle godine, na inicijativu centrale u Beogradu, radikali ostaju, prakticno, bez prepoznatljivog profila. Danas "obicni" glasac u RS ne raspoznaje u cemu je razlika izmedju SRS i SDS. Uvidjajuci da je stranku upropastio nepromisljenim rokadama, Seselj je na mesto prvog coveka SRS RS vratio dr Nikolu Poplasena, koji bi trebalo radikalima da vrati izgubljeni identitet.

Inventar stranaka u RS se povecava. Niko od stranackih prvaka ne veruje da ce ijedna od njih da odnese apsolutnu vecinu na izborima. O koalcijama ce se razmisljati tek po zavrsetku izbora, a umesto prognoze ko ima najvise sansi potpredsednik SP RS Zivko Radisic kaze: "Ko god da pobedi, tesko njemu. Bez promena, tesko svima nama".

(AIM) Perica Vucinic