AMBASADORI DOLAZE, AVRAMOVIC ODLAZI

Povratak Jugoslavije u medjunarodnu zajednicu

AIM, Beograd, 16. 4.1996.

I u vreme najzescih sankcija sluzbeni Beograd nastojao je ostaviti utisak da je izolacija u kojoj se nalazi ustvari jedna iluzija. Pomagali su u tome trudoljubivi medjunarodni posrednici. Malo-malo, eto ih Milosevicu. Pomagali su i preostali ambasadori i otpravnici poslova velikih drzava. Ne racunajmo ruskog ambasadora Sikina, sampiona srdacnosti, jer Rusi nikada i nisu zatezali prema Beogradu, pogledajmo one "rigidne" zemlje.

Publika je po neumornoj komunikaciji sa "izolovanom zemljom" zapamtila imena pravnika Srembgensa, francuskog Kelera, a o Englezu Robertsu kruzila je nesumnjivo zlobna pricica da je kandidat za uclanjenje u vladajucu Socijalisticku partiju Srbije. Toliko je, naime, pokazivao distance prema sankcionisanima. U toj vrsti takmicenja koje su sami bili uveli, spomenuti mozda nisu bili dostigli dvorski status jednog Pitera Galbrajta u Zagrebu, ali ucinak su imali. Sledbenicima beogradskog rezima, i ne samo njima, bilo je i to dovoljno da veruju da nisu u "crnoj rupi", nego da su u samom sredistu sveta.

Nije, onda, tesko zamisliti kako je tek sad u sluzbenom Beogradu, kad sa raznih strana dolaze pravi ambasadori, koji su bili otisli, i kad se mnogi najavljuju. Malo je kazati da taj Beograd uziva, tacnije ce biti reci da trijumfuje.

Vrhunac je dostignut sa Makedonijom. Ranije je zapocet proces normalizacije sa Hrvatskom, Francuska je postavila svog ambasadora, ali, recimo, ni jedan od ta dva nesumnjivo vazna cina nije propracen sa ovakvim entuzijazmom. Zasto? Medju pretpostavkama koje bi mogle biti osnova za odgovor na to pitanje jedna je svakako ta sto su odmah iza postignutog dogovora sa Skopljem dosli vrlo pozitivni nagovestaji iz Evropske Unije, posebno iz Nemacke kroz promptnu izjavu Kinkela, i sto je Velika Britanija ividualno resila da zatrazi agreman za svog ambasadora. Drugi bi razlog mogao biti u cinjenici sto su se Jugoslavija i Makedonija, osim o razmeni ambasadora, dogovorile i o medjusobnom priznanju.

Drzavni mediji u Beogradu vest o uspostavi odnosa i nisu objavili normalno, to jest tako, kao vest o uspostavljanju odnosa, nego kao vest o tome da je Makedonija Jugoslaviji priznala drzavno-pravni kontinuitet. Islo je to bas tako, profesionalno naopako i pomalo uvredljivo za drugu stranu, sve od televizije do rezimskih listova. Ocigledno je da je upravo priznanje u dogovorenoj formi Beogradu bilo i najvaznije u celoj stvari. Za ciljeve koje je sebi postavila sada vladajuca ovdasnja politika to je bez sumnje od ogromnog znacaja, jer je razbijen blok bivsih jugoslovenskih republika koje su sve do sada unisono stajale na stanovistu da se novoj Jugoslaviji ne da status pravne naslednice SFRJ.

Povratak starih ambasada i dolazak novih, znak je je period medjunarodne izolacije Jugoslavije okoncan. "Otkljucana je prva brava", precizira stvari Ilija Djjukic, sef diplomatije u vladi Milana Panica. Nije se tesko sloziti sa oprezom u ovoj izjavi, jer mnoge stvari jos ipak nisu sredjene. Primetna je rezervisanost sredisnjeg cinioca u celoj ovoj prici - Sjedinjenih Drzava. Analiticari ne ocekuju dolazak americkog ambasadora u Beograd, niti odlazak jugoslovenskog u Vasington pre jesenjih predsednickih izbora. Procene su da bi taj tok mogla promeniti samo neka velika Miloseviceva odluka / izrucenje Karadzica i Mladica Hagu, na primer / .

Normalizacija odnosa sa Hrvatskom tece uz dosta napora i teskoca, a kljucne prepreke su tek na putu da se resavaju. Paniceva vlada je priznala Sloveniju, ali to priznanje stoji kao doista formalno, jer ne postoji obostrana zainteresovanost da se odnosi unapredjuju. Beograd ustvari ignorise Ljubljanu. Bosna je otvoreno pitanje, takodje.

Iako je, dakle, "otkljucana tek prva brava", iako je ostalo dosta slozenih situacija, tesko je ipak pretpostaviti da bi stvari mogle krenuti natrag. Bilo bi odvec ignorantski ne videti neke pomake jugoslovenske politike u smeru izvesne kooperacije sa svetom, koji su se najbolje ocitovali u prihvatanju mirovne opcije u resavanju jugoslovenske ratne krize. Postoji nesto, makar kao minimum. Zanimljivo je, medjutim, da osim opstih naznaka, ne postoji u vezi sa svim ovim formulisano ono sto se obicno naziva spoljnom politikom jedne zemlje.

Savezna Vlada, koja je po Ustavu nadlezna, ne bavi se time, a njen ministar spoljnih poslova poverenik je coveka koji je predsednik samo jedne jedinice u saveznoj drzavi. Dakako, rec je o Milosevicu. Sve je njegova improvizacija, i odluka. Iako se ne ocekuje da bi se stvari vratile nazad, nema medju kompetentnim posmatracima ni previse uverenosti da bi se mogle pomerati dalje od dostignutog minimuma.

Ugledni profesor beogradskog Pravnog fakulteta dr Vojin Dimitrijevic procenjuje za AIM da sadasnji rezim nema neophodni kapacitet za prikljucenje Evropi. "Znamo koje su vrednosti tamo", kaze dr Dimitrijevic, "demokratija, ljudska prava i trziste. A ovaj sistem to ne prihvata iskreno i u potpunosti. Kod nas je jos preovladjujuci jedan nacin razmisljanja koji nazivam vojnim, "jnaovskim". A to je odbojnost prema zapadnom svetu, otezanje da mu se priblizimo. I zato se okrecemo Kini i Koreji, cekajuci da eventualno nesto uradi Zjuganov u Rusiji ".

Dr Dimitrijevic sklon je, medjutim, da ukaze na neke makar i minimalne razlike u ovom pogledu izmedju Srbije i Crne Gore, gde Crna Gora, razume se, ima odredjene prednosti. "Ali, ona nece odlucivati", kaze. "Najbolju potvrdu da neke jace volje za stvarnu i sustinsku integraciju u svet nema," AIM-ov sagovornik vidi u "slucaju Avramovic". O cemu je rec?

Rec je o vrlo zestokom aktuelnom sporu izmedju savezne Vlade i guvernera Narodne banke Jugoslavije Dragoslava Avramovica. Povod su pregovori sa MMF o povratku Jugoslavije u ekonomiju i finansijske krugove sveta.

"Dva su pristupa evidentna", kaze za AIM prof. dr Jurij Bajec, inace savetnik u srbijanskoj Vladi. "Jedan ima savezna Vlada, i ne samo ona, i tice se kontinuiteta Jugoslavije u toj i drugim medjunarodnim ekonomskim institucijama, a drugi je pristup guvernera Avramovica koji naglasava, pre svega, finansijsku stranu stvari. Pravno mi i ne stojimo lose, to kazu i strani posmatraci, ali politicki nase pozicije su slabije", kaze dr Bajec.

"Slucaj guvernera" se rasplamsava u opasnim razmerama, tolikim da je guverner otvorio front i sa predsednikom srbijanske Vlade, usput publikujuci za ovu aferu relevantna dokumenta iz rada Narodne banke. Guverner, koji je nekada uzivao nepodeljenu Milosevicevu podrsku, sada je u konfliktu upravo sa njegovim jakim ljudima. Nije tesko naslutiti ishod. Ishod je svakako guvernerov kraj. Ali, prica o ovom sukobu vise je interesantna za pricu o reintegraciji Jugoslavije u ekonomiju sveta. Pad Avramovica znacio bi da ce ukljucivanje u medjunarodne ekonomske tokove biti za duzi period zakoceno.

Avramovic u ovoj stvari uziva gotovo nepodeljenu podrsku srbijanske opozicije. To, medjutim, nema znacaja, osim moralnog. Gradjanski savez formirao je, na primer, jedan doista reprezentativan Forum za spoljnu politiku, u kojem su vodeci ljudi vrlo iskusni bivsi diplomati (Forum je ovih dana presao da radi u okviru Evropskog pokreta za Srbiju). Smatra se da je sastav toga Foruma neuporedivo jaci od sastava aktivne jugoslovenske diplomatije. Svejedno, nikada nijedno misljenje ovoga tela nije ni uzeto u razmatranje.

I neke druge spoljnopoliticke opcije opozicije su bez realnog vazenja. Kao svoju tekucu parolu opozicija je istakla borbu za "evropsku Srbiju". Vrlo naglaseno, ona tu borbu suprotstavlja orijentaciji na Kinu, koju forsiraju krugovi oko Miloseviceve supruge Mire Markovic. Za vladajuce socijaliste, srpske i crnogorske, medjutim, ne samo sto nemaju znacaja opozicione platforme, nego ni neke inicijative koje dolaze iz redova parlamentarnih saveznika. Nova demokratija, koalicioni partner Milosevicevih socijalista, pokrenula je, na primer, u saveznom parlamentu inicijativu da se donese odluka o prikljucenju Jugoslavije Natovom programu "Partnerstvo za mir". Nista od toga. Predlog je svestrano ignorisan.

Euforija koja se proizvodi ovih dana oko "diplomatskih uspeha" i efekti koje ona proizvodi na domacem terenu, ne zele se, dakle, ni sa kim deliti. Ambasadorima salve, domacinu slava. Za odgovornost ionako niko ne moze da pita.

Radivoj Cveticanin / AIM /