KOMPLEKS ODGOVORNOSTI ZA RAT

Jugoslavija i MMF

Guverner Avramovic se u teznji da normalizuje odnose sa MMF sudario sa domacim veteranima politike kontinuiteta SRJ sa SFRJ

AIM, Beograd, 12.4.1996.

Haski kompleks predsednika Srbije Slobodana Milosevica, onaj koji je stekao, kada je pre cetiri godine odbio Karingtonov plan o mirnom razlazu jugoslovenskih republika, sada se neocekivano isprecio kao barijera i za povratak SR Jugoslavije u medjunarodne bretonvudske institucije: Medjunarodni monetarni fond i Svetsku banku.

Bez obzira na tesku unutrasnju ekonomsku situaciju, koja nikako da se ozbiljnije izvuce iz recesije, uprkos suspenzije sankcija, i bez obzira na dobre izglede da MMF veoma brzo da podrsku iscrpljenoj jugoslovenskoj ekonomiji, predsednik Milosevic nije dao saglasnost da u projekat ozivljavanja saradnje SRJ sa MMF udje formulacija da je rec o drzavi koja je (jedna od) "naslednica" SFRJ, sto bi znacilo da nije jedini sukcesor nekadasnje SFRJ.

Ni nekoliko dramaticnih telegrama iz Parizam, koje je jugoslovenskom drzavnom vrhu tokom pregovora (4-6. aprila) uputio guverner Dragoslav Avramovic, apelujuci da se paket sporazuma izmedju MMF i SRJ nacelno prihvati, zajedno sa spomenutom formulacijom o nasledjivanju, kao ni cinjenica da je jos pre skoro cetiri godine Paniceva Savezna vlada prakticno prihvatila da bude samo jedna od naslednica SFRJ u MMF, sa kvotom od 36,52 odsto nekadasnjeg jugoslovenskog uloga, nisu uticali na nepopustljivost Milosev staba. Tako se moze dogoditi da SRJ izgubi mesto u MMF, koje joj ova organizacija ne spori, te da dodje u situaciju da clanstvo u ovoj "svetskoj finansijskoj centrali" mora ponovo da zatrazi po mucnoj procedure, u kojoj saglasnost za ulazak treba da daju drzaoci 50 odsto glasova.

A moze se dogoditi i da joj zbog drasticnog ekonomskog slabljenja bude odredjeno sitnije mesto od vec obezbedjenog, dakle da joj bude odredjen, na jednoj strani, manji polog u osnivacki fond, ali, na drugoj strani, da istovremeno dobije i manja prava vucenja, to jest, da odavde do vecnosti dobija manje kredite i manje garancije za ostala zaduzenja na svetskom finansijskom trzistu.

Afera sa neuspehom pariskih razgovora sa MMF nije mogla ostati u "kontrolisanim" tajnim okvirima, zato sto je guverner Avramovic sve obelodanio, prakticno jos pri javnoj svadji oko izgradnje platforme za ove pregovore u Saveznoj vladi, krajem marta. On je to ucinio posto je zagovornik pristanka na uslove MMF i smatra ugurivanje pitanja "kontinuiteta", kao eminentno politickog pitanja, u medjunarodne finansijske sporazume - potpuno besmislenim i pogubnim za domacu privredu, koja vapi za stranim kapitalom. Tvrdjenje politickog pazara u odnosima sa MMF vodi dugorocnom odlaganju normalizacije odnosa.

Da ce se njegove razmirice sa akademikom Kostom Mihailovicem, savetnikom predsednika Milosevica i predsednikom Grupe za sukcesiju, koju je formirala Konticeva vlada, i doskorasnjim sefom jugoslovenske delegacije, koja je tri godine neuspesno ucestvovala u radu Zenevske konferencije o sukcesiji Jugoslavije, razviti u veliku domacu aferu, videlo se i po tome sto je u javnost prodrla informacija da je guverner Avramovic sprecen da pocetkom ovog meseca organizuje konferenciju sa guvernerima centralnih banaka Slovenije, Hrvatske, Makeodnije i BiH. Na toj konferenciji, prema Avramovicevoj zamisli, trebalo je razgovarati o raspodeli deviznih i zlatnih rezervi SFRJ, koje su blokirane u Svajcarskoj i Londonu, na osnovu zajednicke akcije bivsih jugoslovenskih republika, sada nezavisnih drzava van Jugoslavije.

One su, naime, uoci suspenzije sankcija ta sredstva blokirale sudskim putem. Na drugoj strani, reagujuci na ovu blokadu deviznih rezervi i zlata u vrednosti od oko 1,2 milijardi dolara (u tome zlato - 671 miliona dolara), SRJ je preko svojih advokata za trenutak blokirala dogovor Slovenije sa bankama poveriocima komercijalnih kredita, koji su nekada odobreni SFRJ, u iznosu od oko 3,9 milijardi dolara, da iskoci iz takozvane "solidarne klauzule" (svako je odgovoran za sve ostale) i svoj deo duga regulise separatno, placajuci "nerasporedjena potrazivanja" po kvoti od 18 odsto. Ideja guvernera Avramovica je bila, kako je on to rekao novinarima, da se na konferenciji sa guvernerima Slovenije, Hrvatske, Makedonije i BiH ova dva pitanja povezu i obe blokade otklone, "jer pare trebaju odmah i nama i njima".

Cak je on izneo ideju da se devizna i zlatna aktiva nekadasnje SFRJ iskoriste za uspostavljanje Balkanskog stabilizacionog i razvojnog fonda, koji bi sa tim pologom mogao drzavama clanicama obezbediti trostruko vece kredite - i, kako je rekao, ta ideja je naisla na povoljan odjek u londonskim bankarskim i drzavnim krugovima, kao i u Evropskoj banci za obnovu i razvoj. Kad je taj model sporazuma o podeli blokiranih sredstava u inostranstvu dobio u ruke akademik Kosta Mihailovic, on je odmah uputio arogantnu zabranu guverneru "da se ne uplice u raspodelu deviza, zlata i bilo koje imovine, sto je sve u nadleznosti Savezne vlade i Grupe za sukcesiju".

Vec ranije, Mihailovic je u vise javnih istupa naglasavao da treba insistirati na tezi da je jedino SRJ drzava sukcesor SFRJ i da ostale drzave koje su nastale na njenoj bivsoj teritoriji treba za svoj deo prakticno da se obratre SR Jugoslaviji kao drzavi kontinuiteta. Ovaj stav Mihailovica, a u njegovoj pozadini predsednika Milosevica, nametnut je i Konticevoj vladi. Ona je sacinila i platformu za pregovore u Parizu sa naglaskom na kontinuitetu i njen ministar Tomica Raicevic je izjavio da ce SRJ platiti ceo dug SFRJ, samo da se tretira kao drzava kontinuiteta. Na sve to je zestoko i javno reagovao guverner Dragoslav Avramovic (ocigledno) doturajuci stampi svoje dokumente o svadji u vrhu drzave, medju kojima najuverljivije deluje njegovo pismo Lilicu, Milosevicu, Bulatovicu, Konticu, i Milutinovicu, u kojem ih upozorava da su raspolozive devizne rezerve u zemlji pale na 315 miliona dolara i da padaju po stopi od milion dolara dnevno.

Iz podataka koje je obnarodovao Avramovic, a koje su objavile samo nezavisne novine (dok one pod kontrolom drzave o svemu upadljivo cute), proizasao je zakljucak da se centar vlasti ponovo nalazi pred odlukom: da li da za sumnjive politicke ciljeve zrtvuje ekonomsku rehabilitaciju zemlje, ili da prihvati paket MMF i lisi se balasta prevazidjenog pitanja kontinuiteta? Mnogim ljudima se ova dilema cini doista besmislena. Zasto je onda politickom vrhu toliko tesko da donese definitivnu odluku? Posto o razlozima insistiranja na pitanju kontinuiteta nema svezeg i jasnog oficijelnog obrazlozenja, moraju se postaviti neke hipoteze.

Kao prvo, akademik Kosta Mihailovic u ime Milosevicevog staba verovatno procenjuje da je pitanje kontinuiteta pitanje odgovornosti za rat u Jugoslaviji. Ako je SRJ samo jedna od drzava koje su nastale raspadom SFRJ, onda ona ravnopravno sa ostalima deli odgovornost za raspad Jugoslavije, pa sledstveno tome ravnopravno sa ostalima deli pored zajednicke imovine i teret steta koje su jedne drugima nanele tokom gradjanskog rata, verovatno uz medjunarodnu arbitrazu. Pri tome ne treba zaboraviti da je rat, koji se odvijao u Bosni - poceo 1992. godine, nedelju dana posle formiranja SRJ. Ekonomske posledice diskontinuiteta, verovatno procenjuje Mihailovic, mogu biti veoma teske za Jugoslaviju, ne tokom raspodele blokiranih rezervi u Svajcarskoj, vec tokom raspodele odgovornosti za gradjanski rat i tokom definitivnog formiranja deobnog bilansa zemlje pokojnice.

Slicna ovoj je i hipoteza da Mihailovic stiti vec spomenuto Milosevicevo istorijsko odbijanje Karingtonovog plana u Hagu, uoci gradjanskog rata, a sto mu je i on sam sigurno sugerirao, upozoravajuci ga da ce u slucaju prihvatanja tog plana ostale zemlje sukcesori traziti ogroman deo imovine bivse SFRJ, a lavovski deo te imovine je ostao u rukama SRJ. Sada Milosevica i Mihailovica drzi nada da se ostavinski spor oko nasledja bivse Jugoslavije moze voditi odavde do vecnosti. Problem je jedino u tome sto u tom vremenu SRJ ne moze racunati na bilo kakvu siru svetsku ekonomsku podrsku i kredite MMF, koji otvaraju mogucnost te podrske.

Treca hipoteza je da sam akademik Kosta Mihailovic spada u samo jezgro "ratnog lobija" i da mu kontinuitet SRJ sa SFRJ treba da bi kroz godinu dve Republika Srpska bez mnogo pravnih problema mogla da se izjasni za "povratak u SFRJ" - to jest za povratak u drzavu koja preuzima njen kontinuitet. U prilog ove teze ide nedavna izjava Mihailovica da SRJ, insistirajuci na kontinuitetu, ne trazi ekonomske privilegije, kao i neke formulacije u saopstenjima o razgovorima zvanicnih delegacija SRJ i Hrvatske, a sada se pominje da i Zagreb priznaje kontinuitet SR Jugoslaviji, ali da se to ne odnosi na nasledjivanje imovine. Na taj nacin, uz ogromne materijalne zrtve, cuva se i u Beogradu i u Zagrebu pravna osnova neke moguce buduce podele BiH.

Ima jos hipoteza, ali sve ove ovde spomenute vec su dovoljne da pokazu da u Dejtonu izgleda ipak nije postignut neki sveresavajuci mirovni sporazum i da sve odgovornosti nisu podeljene, narocito ne one materijalne prirode. Guverner Avramovic, medjutim, smatra da je najpamentnije i najjeftinije ponasati se kao da je to ucinjeno. Savet guvernera je 11. aprila u tom smislu sacinio neku kompromisnu formulu i predlozio je Saveznoj vladi, ali je jos neizvesno da li ce do pomirenja dve koncepcije odnosa doci. Mnogi smatraju da ce guverner Avramovic, mada je prvu bitku za simpatije javnosti dobio, izgubiti "rat" sa Milosevicevim stabom i da ce ga vlast izolovati ili cak smeniti - bez obzira sto je on postao znak kredibiliteta jugoslovenskog dinara. Ili bas zbog toga.

Dimitrije Boarov (AIM)