GRUBA POREDjENJA

Deo izlaganja prof.dr Dragana Veselinova na Okruglom stolu na Pravnom fakultetu, na temu "Ekonomija i politika"

AIM, Beograd, 9.4.1996.

Nase propadanje lici na truljenje starog Rima. I nas novi sistem lici na anticki. Slicni smo Rimu po zavodjenju opste korupcije u drzavi. Mi smo izgubili komunizam, ali smo obnovili tzv. politicki kapitalizam kakav je, po Maksu Veberu, prozimao drustveno jezgro latinske drzave. Ceo sistem odlucivanja kod nas zgusnuo se oko jedne privilegovane grupe koja vlada fiksnim kapitalom drzave i njenim novcanim rezervama. Kod nas nema ekonomske konkurencije, jer je trziste veoma suzeno. Svi glavni poslovi se ne sklapaju na trzistu, vec jedino po politickim kabinetima u kojima se odobravaju krediti i export-import dozvole.

Politicka konkurencija za poslove donela je Beogradu takvu korupciju da je ona postala sastavni deo uobicajenih trzisnih odnosa. Ta konkurencija je suzena samo na prostor u okviru Socijalisticke partije, buduci da je "opoziciona" ekonomija daleko slabija i od drzave neprekidno ometana.

Kod socijalista su troskovi za podmicivanje zamenili troskove za unapredjivanje proizvodnje i trgovine. Reket za dobijanje uvozne dozvole iznosi tacno pet odsto od vrednosti robe po kontingentu! Novac od njega ne ide samo u privatne ruke kontrolora Partije, vec, moze se pretpostaviti, i u samu partijsku kasu. Profiti se zaradjuju osiguravanjem monopolskih privilegija na uvoz-izvoz, na neplacanje drzavnih dazbina i na dobijanje neobaveznih kredita za vracanje. Kod nas jos nema preduzetnickog etosa, vec samo "etosa" politickog ulagivanja, varanja i poniznosti. Trziste je nista, politicko grupisanje u povlascenu elitu je sve.

Uzor ovome je Rim, jer se u njemu do bogatstva dolazilo drzavnim odobravanjem uvoznih dozvola, iznajmljivanjem ager publicusa od strane privatnika, zakupljivanje prava na naplatu carina i poreza, iznajmljivanjem privatnih trgovackih brodova drzavi i odobravanjem vojskovodjama prava na pljacku.

Bitno je da ne pretrpimo latinski zavrsetak. Rim se nije raspao zato sto su u njega usli Alarik i Odeaker, nije se otrovao zbog olovnog escajga i nije ostario zbog nedostatka novih robova, vec zbog stalnih rivalskih borbi klanova za naklonost korumpirane administracije, jedinog poslodavca u drzavi. On se iznutra izjeo, isto onako kako se danas izjeda u Beogradu.

Nasa je sreca sto spolja nismo okruzeni varvarima, ali je varvarin vec odavno, jos od 1987. rodjen u srpskom Rimu. Cak je spoljni svet preuzeo ulogu korektivne opozicije i prisiljava domacu vlast da se opravdava pred stanovnistvom. Cim su javni moral i intimna savest razgradjeni kao zastitni pojasevi, rezimu je jedino ostalo da vodi racuna o egzistencijalnom zbrinjavanju najnizeg standarda za milion ljudi.

To su radili i Rimljani. Izmislili su sportulu - besplatnu podelu zita, alimentu - malokamatne kredite seljacima i congiarium - novcane poklone sirotinji. Mi smo ovde daleko ispod njih, jer smo, za razliku od njih, generalno destimulisali stanovnistvo da radi. Nas rezim je celo stanovnistvo pretvorio u sirotinju, a dohotka od spoljne pljacke nema, i domaci bogatasi ne mogu platiti hranu za svih 10,5 miliona stanovnika Jugoslavije. Otuda je diktatura u Srbiji cak izvesnija nego sto je ekonomski bila podupirana u rimskom dobu principata.

Karakter ekonomske svesti glavnih politickih centara u Srbiji je sterilan. Kod nas postoje dva ozbiljna politicka centra: centar vlasti u Beogradu i albanski opozicioni centar u Pristini. I oba su ravnodusna na ekonomski razvoj. Oba jedino pridaju vaznost neekonomskim ciljevima, i to sa takvim zarom, da ih se ni korupcionim novcem, kao ni "ekonomikom" razuma, ne moze preobratiti. Ne reaguju ni na potrosacke patnje naroda. Oba zrtvuju napredak i blagostanje ljudi neekonomskim ciljevima. U Beogradu postojeca elita zeli da ocuva vlast po cenu varvarizacije naroda, a u Pristini opozicija hoce da dodje na vlast, takodje, po cenu ekonomske i kulturne destrukcije nasledja Albanaca.

Propast beogradskog centra neuporedivo vise boli stanovnisto od propasti pristinskog, jer on odredjuje politicki sistem u zemlji. Srpski "socijalisti" su se dokazali kao nesposobna politicka grupa. Oni su od Milosa Obrenovica na ovamo prva destruktivna vlada medju Srbima i jedina vlada koja je uslove za samoodrzavanje pronasla u upornom i bezobzirnom razaranju privrede, pravnog sistema i moralnog kodeksa.

I pre sankcija OUN, i za vreme sankcija, i posle ukidanja sankcija, "socijalisti" se pokazuju potpuno nesposobnim da vode konstruktivnu ekonomsku politiku.

Srpski "socijalisti" nisu socijalisti u smislu starih francuskih humanista, nisu ni sledbenici Lasala, nisu ni naslednici Svetozara Markovica, nisu bastinici Bernstajnove socijal-demokratije, nisu povezani ni sa Musolinijevom ranom socijalistickom orijentacijom, niko ih ozbiljno ne zeli za clanove Socijalisticke internacionale, nisu naslednici ni Komunisticke partije Jugoslavije. Oni su parazitski trgovacki klan, ekonomska pantljicara u telu drzavne ekonomije.

Buduci da je stvoren citav prateci infrastrukturni mehanizam koji opsluzuje njihovu vlast, zasnovan na korupciji i ucenjivanju, on ce se vrlo tesko i dugo morati da menja. Promena vlasti bi ubrzala njegovo iskorenjivanje. Neophodna je, na primer, radikalna zamena ovdasnjih sudija novima, jer su postojeci politicki predstavnici "socijalista" u zakonodavstvu i stite ih pristrasnom upotrebom zakona i svojih polozaja. Kod nas se Ustav i zakoni godinama krse ociglednim nasiljem nad pravom. Cak se neprekidno donose retroaktivni zakoni, a imovina oduzima bez sudskog resenja. Zato tu nema velikih promena u sistemu sve dok je postojeci sistem zasticen. Kako nije lako sa mnogo optimizma pretpostaviti da ce opozicija preuzeti vlast, ostaje da se iscekuje hoce li se rezim sam od sebe menjati.

Za sada, spoljni pritisak nije Srbiju motivisao da se upusti u reformu privrednog sistema. Preokret je tesko izvodiv bez reforme politickog sistema. Za razvoj Srbije nije nuzna demokratija, ma koliko ona bila kulturna potreba, kao sto, nazalost, nije bila nuzna ni za vreme komunista, u mnogim azijskim, latino-americkim i africkim zemljama. Srbiji je nuzna jasna ekonomska politika i pouzdan pravni sistem. Njegov kostur bi morala ciniti zastita privatne svojine i cvrsta "pravila igre".

Ekonomski razvoj u Srbiji verovatno nece zapoceti pre nego sto se resi spor oko vlasti Beograda i Pristine. Oba centra moraju resiti svoj politicki spor, pre nego sto definisu pitanja razvoja. Za iznos neimenovanog umanjivanja vlasti Beograda na Kosovu, Srbija ce postati decentralizovana drzava. Kako se raspodela vlasti izmedju ova dva nepoverljiva centra tesko moze udesiti bez medjunarodnog posredovanja, onda se lako moze dogoditi da resavanje ovog pitanja zahvati i Vojvodinu.

Srbija ce, ako je predvidjanje dozvoljeno, prvo postati decentralizovana zemlja, a tek potom i "ekonomska drzava". A bude li se branila od decentralizacije, odrzavace se njenim otporom i sadasnji karakter parazitske vlasti, sa pretnjom fasizacije. Mozda samo od kaprica vladajuce elite zavisi sta ce se dogoditi. Kako smo diktaturi blizi nego pravnoj sigurnosti, pre ce se nastaviti praksa imitacije reforme i propagandne obmane stanovnistva, nego sto ce se autodestruktivno drustvo spontano oporavljati.

Jedina pogodnost Srbije, koju stari Rim nije imao, je u tome, sto njome ne vladaju spoljni dosljaci, kulturno inferiorniji od domaceg stanovnistva. Medjutim, to je prividna prednost, jer su okolne, susedske vlade, bolje od srpske. Otuda je jedina slamka spasa za Srbiju ostalo ucenje od razvijenijih od sebe. Da je svet van nasih granica isti kao nas, mi cak ne bismo imali razloge da sanjamo o boljoj buducnosti od tekuce olovne svakodnevnice.

(AIM) Dragan Veselinov