MAKSIMALNO MINIMALNO

Pred Granicevu drugu posetu Beogradu

Predstojeci dolazak Granica u Beograd, verovatno 11.aprila, pre bi mogao dovesti do preispitivanje starih obaveza, nego do projektovanja novih. Uostalom, ako nista jos ne bude od saobracaja, bice nesto od prosirenja nadleznosti postojecih ureda u Beogradu i Zagrebu. Granic ce, saznaje AIM, iduce nedelje u najmanju ruku svome beogradskom uredu dodati funkciju konzulata.

AIM , Beograd, 3. april

Prema dogovoru ministara spoljnih poslova Hrvatske i Jugoslavije Granica i Milutinovica, nacinjenom sredinom marta u Zagrebu, prosle je nedelje trebao proraditi naftovod Krk - Pancevo. Nije proradio. Nije bilo ni sluzbenih objasnjenja zasto nije, barem ne u Beogradu. Neki su ovdasnji nezavisni mediji pokazali zanimanje za taj problem, ali nisu dosli do valjanih odgovora. U Pancevu im je kazano kako je kod njih u Rafineriji "sve spremno", kako su navodno uspostavili vrucu telefonsku liniju sa stanicom u Slavonskom Brodu, te da to sto nafta jos nije potekla nije do njih. Izvestacima se ucinilo da je problem nastao kod toga koja nafta treba da bude upumpana u naftovod : nova srpska, kupljena nedavno od Kineza, ili, pak, stara / isto / srpska koja je, smatra se na jugoslovenskoj strani, na pocetku konflikta i rata uzapcena od strane Hrvatske, sada dakle hrvatska.

Kako je poznato, naftovod je samo jedna stvar iz "komunikacijske korpe" dogovorene izmedju Milutinovica i Granica, u koju /korpu/ su usli i otvaranje saobracaja autoputem Beograd - Zagreb, te zeleznicom istoga pravca, i definitivno uspostavljanje poste. Rok ovim dogovorima je iduca nedelja, a sa ovoga odstojanja od nekoliko dana do toga roka jos se ne vidi hoce li se dogoditi isto sto i sa dogovorom o naftovodu, ili ce biti drugacije. Dve strane u pogledu svojih namera javno deluju sasvim razlicito. Zagreb sa pristojno visokog mesta / rekli bismo, tek nesto ispod Granicevog /, saopstava da je on svoje uradio, i kad bi se sudilo prema tome, onda bi putnicki, zeleznicki i postanski saobracaj mogli krenuti takoreci sutra. Sluzbeni Beograd, medjutim, ne samo da ne saopstava pozitivne informacije, nego ne saopstava nista.

Taj njegov manjak susretljivosti prema javnosti u ovome procesu normalizacije odnosa sa Hrvatskom nije od juce. Reklo bi se, naime, da normalizacija nije neka narocito omiljena tema ove vlasti. Mocna, rezimska, sredstva informisanja eksploatisu je tek kad su u pitanju susreti na visokom nivou, to traje dan-dva, i onda ponovo sve padne gotovo u zaborav. Kada je Granic u januaru prvi put dolazio u Beograd, njegova je poseta ovde najavljena u poslednji cas. Slicno se dogadja i sad: AIM, naime, u pouzdanim izvorima saznaje da se novi dolazak hrvatskog ministra spoljnih poslova ocekuje iduce nedelje, ali ovde o tome ne samo da nema javnog obavestenja, nego nema ni sluzbenih nagovestaja.

Milosevic je operativni deo ovog velikog posla prepustio svome povereniku Milutinovicu, dakle Konticevom kabinetu, koji je uobicajio da pred svaki razgovor sa hrvatskom stranom izda saopstenje o tome kako je na sednici savezne Vlade usvojena platforma za Milutinovicevo delovanje. Nije rec o tome da je Milosevic ispustio ovo pitanje iz svog vidokruga, niti da je, ne daj boze, preneo vlast onima kojima u ovim pitanjima /spoljne politike zemlje / ona i pripada, nego je naprosto rec o tome da za sada on ne vidi spektakularno finale, te da tezak, ponegde mozda i "prljav", posao, treba da obavi neko umesto njega. On ce, razume se, sacekati da ubere lovorike, ako ih bude.

Zasad, medjutim, nema ni uobicajenog Konticevog uputstva Milutinovicu. Jedini logican odgovor na eventualno pitanje zasto je to tako mogao bi se nalaziti u pretpostavci da veliku javnu pricu o normalizovanju odnosa sa Zagrebom ovdasnji rezim ne smatra za sebe narocito produktivnom, te da se zato drzi skrto i povuceno.

Problem srpskih izbeglica mogao bi se pokazati osnovnim razlogom. Milosevicevi poverenici ne isturaju ga u prvi plan, tako da je bilo i javnih kritika u vezi s tim. Srpski pokret obnove reagovao je saopstenjem. Ali, to nije nateralo ovdasnji rezim da promeni pristup. Nije publikovan ni "ed memoar" o izbeglicama koji je Milutinovic predao Granicu prilikom posete Zagrebu. Ali, nesto je drugo vrlo primetno. Govor o izbeglicama, neretko i vrlo agresivan, prepusten je medijima, pre svega onim rezimskim, i to nije slucajno. Na neki nacin oni obavljaju posao. Vrlo je upecatljiv primer dala "Politika", dnevnik sad vec sasvim u Milosevicevoj sluzbi, koja je pre neki dan publikovala sve uslove sto ih je Tudjman potpisao radi pristupa u Savet Evrope. Nema sumnje da je osnovni motiv morao biti taj da se pokaze koje je i kakve sve obaveze preuzeo Tudjman u pogledu manjinskih i ljudskih prava.

Tema izbeglica eksploatise se i na druge nacine, ali po pravilu sa negativnim nabojem. U tom smislu vredno je zapaziti da se nanovo u javni govor probijaju elementi onog varvarskog jezika preziranja "drugih", koji se bio odomacio na pocetku jugoslovenskog konflikta, i tokom rata, a koji se u dobroj meri bio izgubio forsiranjem politike "mira bez alternative".

Cinjenica da je Zagreb izasao u javnost sa svojim procenama o sopstvenim ucincima moze se na neki nacin tumaciti i kao nestrpljivo prozivanje Beograda da se prene iz eventualnog komotnijeg odnosa. Utisak koji, medjutim, postoji o rezervisanosti jugoslovenskog partnera ne treba uzimati tako kao da se na ovoj strani nista ne radi. Upravo dogovaranje o tome da se Granic 11. aprila, na tacno mesec dana od Milutinoviceve posete Zagrebu, pojavi ovde svedoci da nisu po sredi potpuno prazni hodovi. Jednostavna logika kazuje da se ne bi hrvatski ministar pozivao u Beograd da saopsti kako je on svoje obaveze ispunio, a kako njegov domacin nije. Logicno je tumaciti stvar obrnuto - tako da i domacin, dakle, ima sta reci.

Karakteristicni su, u tom kontekstu, i ucestali Milosevicevi susreti sa slavonskim administratorom Zakom Klajnom. Klajn mu je bio dosao odmah iza Milutinovicevog povratka iz Zagreba, ali i pre neki dan, upravo na Milosevicevo trazenje, sto je prava retkost. Ta cinjenica da je Milosevic uputio poziv za susret, precutana je, inace, u sluzbenom saopstenju njegovog kabineta. U svakom od ovih susreta naglaseno je srbijanska strana insistirala da se "dosledno postuje Erdutski sporazum". Milosevica sigurno zulja mogucnost novih izbeglica. Nesto skripi i sa autoputem i zeleznicom, pa je Klajn jamacno zvat da i tu pomogne. Ne bi bilo zgodno da u ispunjavanju obaveza Beograd zaostaje. U tom svetlu mozda treba posmatrati i izjavu Zeljka Raznatovica Arkana da se njegove jedinice povlace iz Istocne Slavonije. I on je video, ili mu je receno, dokle su dosle stvari.

Verodostojna su, po svemu sudeci, i ona tumacenja koja govore o tome da obe strane prilaze ovome procesu sa punom svescu o njegovome opstem znacaju, ali nesumnjivo, takodje, i da mu prilaze bez entuzijazma. Sve tece sa rutinom koja cilja vise na to da zadovolji nekoga koji citavu stvar nadgleda sa strane, negoli da se zadovolje medjusobni zahtevi i potrebe. Prostije receno, strane bi zelele da svojim medjunarodnim sponzorima, pre svega Amerikancima, izgledaju kooperativno, ali nemaju previse volje da ucine i neki veliki gest koji bi stvari radikalnije pomerio s mesta. I ne daj boze da uradis nesto od cega bi se protivna strana eventualno mogla, makar i najmanje, ovajditi. Na delu je geslo: uradi ne ono sto bi bilo najbolje i najvise, nego samo ono sto se u datom trenutku mora. A to je politika obaveznih poteza i, razume se, minimalnih ucinaka. Zato bi predstojeci susret u Beogradu pre mogao dovesti do revizije starih obaveza, nego do projektovanja novih. Uostalom, ako nista jos ne bude od saobracaja, bice nesto od prosirenja nadleznosti postojecih ureda u Beogradu i Zagrebu. Granic ce, saznaje AIM, iduce nedelje u najmanju ruku svome beogradskom uredu dodati funkciju konzulata.

Radivoj Cveticanin / AIM /