(IZLAZNA) VIZA ZA DIJALOG

U godinama zamrznutim i veoma zaostrenim srpsko-albanskim odnosima, najzad jedna vest koja budi nadu da ce se problem pokrenuti sa mrtve tacke. Beograd je ukinuo izlazne vize za Albaniju, uvedene jos 1981. godine radi kontrolisanja i onemogucavanja kontakata izmedju Kosova i Albanije. Ukidanje izlaznih viza, koje treba da stupi na snagu negde krajem aprila meseca, moze se smatrati prvim znakom dobre volje Beograda, koji je svestan da uskoro treba da zapocnu ozbiljni pregovori sa Albancima. Ipak, iako ima veliki simbolicki znacaj, ovaj gest ne treba precenjivati. Ukidanje izlaznih viza ne predstavlja neku veliku i bolnu koncesiju za Beograd. Ako je u pocetku imao funkciju zabrane bliskih kontakata i veza izmedju Tirane i Pristine, uspostavljenih 70 godina u vreme relativne samostalnosti Kosova, rezim izlaznih viza je u medjuvremenu postao nefukcionalna i anahrona mera zato sto su kosovski Albanci pronasli alternativne nacine za putovanje u Albaniju (preko Makedonije, zaobilazno preko Evrope). Ipak, srpska policija je koristila uredbu o izlaznim vizama za represivnu kontrolu. Prilikom obavezne granicne kontrole pri izlasku ili ulasku u zemlju, striktno primenjivane prema gradjanima albanske narodnosti, srpska policija je oduzimala pasose na kojima bi pronasla stambilje makedonskih granicnih prelaza prema Albaniji ili neki drugi posredni dokaz da su tamo boravili. Sumnja da je neko bio u Albaniji bio je dovoljan razlog za maltretiranja, pozivanje na informativne razgovore u policiju i prekrsajno i krivicno gonjenje. Krivicno su gonjeni pre svega oni koji su brisali stambilje sa pasosa, kako bi prikrili da su boravili u Albaniji. Ipak, stalna striktna kontrola pasosa otezala je, ali ne i onemogucila komunikaciju Kosova sa Albanijom.

Odrzavanje fizicke granice prema Albaniji u danasnjim uslovima lici na insistiranje na nekoj vrsti ideoloske Mazino linije, koja ne moze imati racionalnih funkcija. Klasicna policijska kontrola i granicni rezim ne mogu vise ograniciti protok ljudi, roba i narocito, ideja. U uslovima kada su i Albanija i Kosova ukljuceni u svetske telefonske i elektronske komunikacione mreze, i kada postoji satelitska televizija, postaju nonsens policijski metodi zaplenjivanja albanskih knjiga i novina na granici. Informacije, clanci i knjige danas se razmenjuju modemima, a stara zandarska logika je sasvim nemocna i zastarela za ove oblike komuniciranja.

Da se ova zandarska logika postepeno prevladava ukazuje i druga informacija, koja se odnosi na relativizovanje granice prema Albaniji. Kosovske turisticke kompanije koje organizuju avio - prevoz najavljuju skoro otvaranje vazdusne linije izmedju Pristine i Tirane. Uz ukidanje izlaznih viza, to ce predstavljati novu satisfakciju za Albance koji u Albaniju zele da idu poslom, u poseti rodbini ili kao turisti.

Ipak, ne treba se mnogo zuriti u oceni ovih znakova popustanja u srpsko-albanskim odnosima. Ukidanje prethodne dozvole srpske policije za putovanje ne znaci da ce se automatski olaksati i drugi uslovi granicnog rezima prema Albaniji. Takodje, ne treba gajiti ni iluziju da se sa ukidanjem izlaznih viza prevladati provalija politickih i strateskih interesa koja deli Beograd od Pristine i Tirane. Veliki problemi ostaju tu gde su bili bez ikakvih ozbiljnih znakova ublazavanja, samo sto se ipak stice utisak da je sada Beograd spremniji za zapocinjanje dijaloga sa Pristinom i, narocito, Tiranom. Ukidanje izlaznih viza, naime, mozda i nije toliko gest prema Pristini, koliko prema Tirani. Albanski predsednik Sali Berisha prosle zime je nekoliko puta davao veoma kompromisne izjave o Kosovu, koje su cak podrazumevale resenje pod jugoslovenskim suverenitetom. Berisha je zauzvrat trazio da Beograd kao prvi gest dobre volje i obnavljanja poverenja, ukine izlazne vize za Albaniju. Ako je poslednja odluka Beograda odgovor na ovaj Berishin zahtev, onda ona moze znaciti da Beograd pozdravlja umerenu politiku Tirane, odnosno da se po sustinskom pitanju statusa Kosova Beograd i Tirana relativno bolje razumeju nego sto je to slucaj sa Beogradom i Pristinom.

Kada se radi o Pristini, ukidanje viza se prihvata kao dobar signal, ali ne i kao dovoljan uslov za pocetak ozbiljnih razgovora. Pristina zahteva ukidanje represivnog policijskog rezima, koji je instaliran jos pre petnaest godina. Konkretnije, Pristina bi zelela da Beograd ucini stvarne a ne samo simbolicke mere popustanja. Ovde bi se kao gestovi dobre volje racunali oslobadjanje politickih zatvorenika, eliminisanje policijske represije, vracanje radnika koji su izbaceni sa posla na svoja radna mesta, oslobadjanje albanskih medija, pre svega radija i televizije, normalizacija rada albanskih skola i univerziteta... A za takve korake Beograd i instalirana vlast lokalnih Srba za sada ne zeli ni da cuje. Ima doduse nekih znakova da se radi na delimicnom vracanju otpustenih radnika i cak odredjivanje nadoknada za arbitrarne odluke donete od 1990 do 1992 godine, kada su Albanci masovno i protivzakonito udaljavani sa svojih radnih mesta. Neki od onih koji su se zalili, sada su poceli da dobijaju sudske pozive i cak pozitivna resenja. Ipak, ova akcija srpskih sudova, koja je najverovatnije koordinirana sa taktickim planovima Milosevicevog staba u vezi sa Kosovom, jos uvek je ogranicenog karaktera, a vecina Albanaca sa velikim nepoverenjem gleda na ciljeve ovakve politike selektivnog vracanja na posao. Smatra se, naime, da se selektivnim zaposljavanjem zeli stvoriti rascep medju Albanicima, odnosno da se bar jedan deo Albanaca ucini zavisnim od postojeceg sistema. Takva ocekivanja mogu se jasno raspoznati i u srpskoj rezimskoj propagandi poslednjih meseci, kada se tvrdi da se deo kosovskih Albanaca nalazi na "putu samosvescivanja" i da se "sve vise udaljava od aktuelnog separatistickog rukovodstva". To je, razume se vise projekcija zelja, nego realnost. Albanci znaju da se selektivnim ponudama ne cine nikakve sustinske korekcije instaliranog antialbanskog sistema, vec se prave samo njegove kozmeticke korekcije. Srpski reZim ovime pokusava da makar i delimicno popravi mracnu sliku o masovnom gazenju ljudskih prava na Kosovu, koja se godinama konstatuje u mnogim izvestajima i rezolucijama uticajnih svetskih organizacija (UN, OESB, Evropski parlament itd.).

Ali, iako Beograd ne moze racunati na mogucnost stvaranje neke iole uticajnije nove generacije projugoslovenski orijentisanih Albanaca, u albanskim politickim krugovima se svejedno izrazava preterana bojazan od posledica manipulisanja sa delom nezaposlenih koji nemaju dobra alternativna resenja za svoju trenutno veoma tesku egzistencijalnu poziciju. To manipulisanje se ovde ne vezuje samo za jasne namere Beograda vec i za jos uvek uticajne bivse kosovske "titoiste" koji su se cesto oglasavali sa realistickim i kompromisnim idejama o resenju kosovskog pitanja. Za njih se tvrdi da bi pod izlikom da se ne moze ici dalje od onoga sto namecu velike sile, ponovo mogli mobilisati deo stanovnistva za pogubnu formulu autonomije. Takodje se tvrdi da svako parcijalno resenje vodi ka ozivljavanju autonomije. Zbog toga se i insistira na formuli kolektivnog vracanja na posao, a ne na postupnim resenjima, ili dozvoljavanju da se reaguje zavisno od slucaja.

S druge strane, ovakav generalni pristup pitanju vracanja na posao stvara mnoge konkretne tenzije i nezadovoljstva. Albancima koji su dobili sudske sporove i nadoknadu za pretrpljenu stetu (u nekim slucajevima tvrdi se da je sud odredio isplatu odstete i do 100.000 dinara, odnosno skoro 30.000 DM), ne odgovara kolektivisticki pristup problemu i njegovo uslovljavanje, zato sto oni odmah treba da donesu odluku da li da se vrate na posao i prinude svoje bivse organizacije da im se odsteta isplati. Priklanjanje pritisku zajednice njih izlaze konkretnoj i trenutnoj steti, a nagrada za to konkretno zrtvovanje izgleda ima samo virtuelna, sa krajnje neizvesnim odgovorima kada i kako ce se to dogoditi. Granica izmedju racionalnosti i iracionalnosti prakticnih odluka zivih ljudi ovde postaju vise nego opipljive, kao u bajci o tamnom vilajetu: ako uzmes kajaces se, ako ne uzmes ponovo ces se kajati!

I ublazavanje granicnog rezima, koje je u prvi mah docekano sa radoscu pa i euforijom "pocetka rusenja albanskog berlinskog zida", kasnije se pokazalo kao dijabolicni cin. Ukidanje izlaznih viza jeste dobar znak, ali on se moze shvatiti i kao cin kojim se zapravo iznova potvrdjuju postojece granice. Jer, ukida se samo rezim izlaznih viza, ali ostaju i dalje na snazi ulazne vize kao i kontrola svih granicnih prelaza. Albancima ce biti olaksan saobracaj preko granice koja ih deli, ali Kosovo i nakon ove odluke ostaje deo Srbije i skracene Jugoslavije. Gledano iz ovog aspekta, koncesija koju cini Beograd nije bez posledica. U kriticnom momentu kada je medjunarodna zajednica ponovo aktuelizovala nacelo nepromenjivosti granica, i kada se za Kosovo tvrdi da ostaje u Srbiji, Beograd je zapravo preduzeo samo jedan od preventivnih koraka kojim treba da neutralise najjaci argument kosovskih argumenata, onaj o njihovom pravu da odrzavaju slobodnu politicku, kulturnu i ekonomsku komunikaciju sa Albanijom, kao maticnom zemljom. Sada Beograd moze reci svetu: evo gde smo otvorili vrata za slobodnu komunikaciju Albanaca. Beograd nakon ovoga moze obecavati da Albanci nece biti uskraceni ni za ostala prava, sem prava ne secesiju!

I tu se sada mozda moze reci da se i Beograd pomalo priprema i prilagodjava za eventualni kompromisni okvir resavanja kosovskog pitanja. Priznanje nacela nepromenjivosti granica mora se kompenzovati sto sirim politiCkim pravima Albanaca, koje u sustini treba da ide - ako ne do punog prava za samopredeljenje, a onda do onog koje se naziva unutrasnim samoopredeljenjem. U ovom slucaju, zbog direktnih implikacija na stabilnost regiona, samoopredeljenje kosovskih Albanaca mora imati i odredjene spoljne garancije. Zbog toga se uostalom kosovsko pitanje i u svetskim politickim centrima smatra internacionalizovanim. A to onda znaci da ni nacelo nepromenjivosti granica ne traba shvatiti u klasicnom smislu. Granice se reafirmisu, ali preovladava tendencija njihovog relativizovanja.

Nove balkanske granice, iako se stvaraju nasilno i nakon strahovitih etnickih ratova, u sustini vec u startu imaju i odredjeni karakter neodredjenosti i poroznosti, bas kao sto i drzave koje su formirane nisu klasicne suverene drzave, vec nesto izmedju. U toj konfiguraciji relativne neodredjenosti i plutanja moze se sutra naci i Kosovo.

Shkëlzen Maliqi AIM Pristina